. ПРЕМЗЛ
Желимо ли цивилно друштво или друштво човечности?
Тренутно се на страницама USAID може наћи више од 27 банака које имају фондације за подршку невладиним организацијама. На пример, Rabo Bank Foundation ради на побољшању „живота сиромашних и угрожених група људи у земљама у развоју пружајући им прилику да живе пун и самосталан живот“. Triodos је тако постала водећа британска банка за социјално предузетништво, Axis Bank Foundation (ABF) за одрживи развој, док Barclays Bank предводи рад за будућност младих у шест земаља – Бразилу, Египту, Индији, Пакистану, Уганди и Замбији.
Појава свих главних друштвених покрета у облику невладиних удружења, хиљада њих, било оних у „борби” за грађанска права, заштиту околине, права жена или права потрошача, права LGTB заједница, временски коинцидира са падом традиционалнх облика политичког ангажмана опште популације, попут гласања на изборима, активног укључивања становништва у рад политичких странака и посебино умањењем значаја радничких синдиката, чије чланство је у сталном опадању.
ШТО СУ НВО?
Невладине организације су, по дефиницији, генерално прихваћене организације које нису основале владе или договором између влада. Према Харолду Џејкобсону, аутору етаблираног текста о међународним организацијама: „НВО имају редовне састанке својих представника, оних чланова који стварају и доносе одлуке и сталног особља. Чланство тих организација чине првенствено појединци и приватна удружења, а не државна. Они стварају формално етаблиране мреже својих асоцијација. НВО имају широк спектар деловања, који укључује хуманитарну помоћ, развој, људска права, миротворство и много друго“.
НВО И УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
На службеним страницама УН можемо прочитати прегршт информација о важној улози невладиних организација. Осамнаестог јула 1944. ни оригинални Амерички привремени предлози за генералну међународну организацију ни предлог Dumbarton Oaks, који предају четири велике силе – САД, Велика Британија, СССР и Кина – 7. октобра 1944, нису садржали никакву референцу о улози невладиних организација, већ само о будућим специјализованим агенцијама у склопу система УН. Међутим, америчка делегација на конференцији у Сан Францисцу као саветнике укључује у рад и представнике 42 националне организације. Међу њима су удружење из подручја рада, права, пољопривреде, економије и образовања, плус представници удружења жена, цркви, бранилаца и цивилних удружења. Препорука ових саветника је да се убудуће, као обвезна ставка, предвиђају консултације између невладиних организација и ECOSOC, и омогућује им важну улогу у представљању међународних синдиката, што је довело до усвајња члана 71. Повеље УН. Члан 71. Повеље УН омогућује економском и социјалном савету „саветовање са невладиним организацијама у стварању одговарајућих споразума, а који су у домену њихове компетенције”.
Такви споразуми могу бити донесени у сарадњи са међународним организацијама кад је то потребно, а после консултација са представницима УН који на одређеној ствари раде. Повећањем интереса НВО за саветнички статус при УН 1993. ECOSOC тражи да му се права повећају и најзад у јуну 2004. генерални секретар УН и секретар Савета за цивилно друштво износе извештај према коме ће УН више улагати у партнерство:
• Продубљивати фокус у раду на нивоу државе;
• Продубити дијалог Савета безбедности и НВО;
• Продубљивати сарадњу са изабраним представницима.
Али погледајмо како то изгледа у пракси. Током 90-тих Америка проводи најамбициозније напоре у промовисању демократије и цивилног друштва, нарочито у Русији и осталим постсовјетским државама, али и на југоистоку Европе. Америчке приватне фондације и америчка влада дају огромне новчане подршке за стварање невладиних организација у циљаним земљама, као и за њихов рад. Као резултат те помоћи, створено је дословно десетине хиљада постсовјетских НВО и добар део њих узимају се као меродавне, те према њиховим проценама САД доносе оцену о „стању демократије” у наведеним државама.
Америчка помоћ цивилном друштву почива на двема темељним поставкама које се „узимају здраво за готово”:
1. Цивилно друштво се примарно утеловљује у НВО;
2. Цивилно друштво је претходница демократије, стога су НВО незамењиви алат у процесу „демократизације”.
Како да се ове претпоставке сматрају самодоказивим, како у круговима донатора, тако и у академској литератури, постоји и неколико опсежних анализа о њиховим коренима. Демократија недвосмислено сеже далеко у историју, али ове две претпоставке сигурно не, оне бивају потврђене и придаје им се статус самодоказивих истина тек после Хладног рата. Тачније, збивања у раним 90-тим потврђују ове претпоставке и идеја цивилног друштва омогућује страним институцијама да уђу са својом „помоћи” у свет у који у време Совјетског Савеза нису имале приступа.
Зашто су донатори операционализовали цивилно друштво кроз професионалне НВО? Узмимо за примјер постсовјетски регион.
РАЗВОЈ ИДЕЈЕ ЦИВИЛНОГ ДРУШТВА
Развој ове идеје је подстакнут догађајима раних 90-тих у Источној Европи, на пример, радом интелектуалаца попут Вацлава Хавела у Чехословачкој и Адама Михњика у Пољској, који први описују пад социјализма у својим земљама као „тријумф цивилног друштва и његове победе над тоталитарним режимима”. Овакве интерпретације су одјекнуле у западној елити и институцијама, које су по паду Совјетског Савеза једва дочекале овакав расплет догађаја. Посебно САД, које су биле вечни опонент и највећи заговорник антикомунизма и антитоталитаризма.
Према америчком дискурсу, идеја „цивилног друштва”, још увек врло уопштена, у основи овлашћује грађане наспрам државе и садржи нормативне претпоставке о економској и друштвеној организацији друштва. Централна тема је „тријумф тржишта над државом” или „победа капитализма и демократије над социјализмом и тоталитаризмом”.
Две добро познате изјаве из 90-тих Лестера Саломона, професора на Универзитету Џонс Хопкинс, и Џесике Метјус, председнице Карнегијевог института за међународни мир, можда најбоље описују срж ове тезе:
„Сведоци смо упечатљивог узлета у организованим волонтерским активностима и стварању приватних, непрофитних и невладиних организација. Обим и досег овог феномена је голем. Заиста, ми смо усред глобалне револуције удружења која се могу доказати као значајна крајем 20. века, баш као што је било стварање националне државе крајем 19. Успон трећег сектора нам показује да је дуго тињала криза поверења у државу.”
„Завршетак Хладног рата је довео до не само пуког прилагођавања међу државама него и нове прерасподеле моћи међу државама, тржиштима и цивилним друштвом. Националне владе нису изгубиле аутономију у глобализованој економији. Оне деле овлашћења у политичким, друштвеним и безбедносним улогама у сржи суверенитета, са компанијама, међународним организацијама и мноштвом група грађана, познатих као невладине организације. Стална концентрација моћи у рукама државе, која је започела 1648, у Вестфалији, завршена је, бар за неко време.”
Занимљиво, идеја о цивилном друштву поклапа се са кретањима у интелектуалним круговима у САД. У раним 90-тим дело политиколога Роберта Путнама је генерисало активну расправу о односу између друштвеног капитала, дефинисаног као „друштвене, мреже и припадајућих норми реципроцитета и државе америчке демократије.” У наставку своје књиге Стварање америчке демократије, где пише о грађанским обичајима у Италији, Путнам проширује тврдњу о повезаности између друштвеног капитала и дугорочног развоја: више социјалног капитала доводи до бољих економских резултата и више демократског поретка.
Чак и повремени поглед на интернет страну Светске банке и промотивну литературу показује како је истакнути појам друштвеног капитала, коришћен унутар цивилног друштва, постао саставни део реторике у међународном развоју. Управо идеја цивилног друштва је и довела у први план тему демократизације, која је увек била присутна у америчкој спољној политици и реторици. Према речима високог америчког функционера, сппољна политика САД током 20. века била је усредоточена на „непријатељску визију односа појединог грађанина и државе или слободе у односу на тиранију“. Према томе, дезинтеграција Совјетског Савеза је доживљена као победа америчке визије.
Као резултат, на ушћу више струја идеја, цивилно друштво се појавило и препознато је као сила par excellence која симболизује „слободу, противетатизам и одбрану демократије”. Као што антрополог Катарина Вердери наводи у својој подстицајној књизи из 1996. Шта је социјализам и шта следи?, симболичке снаге цивилног друштва произлазе из чињенице да је „демократијом”, „тржиштем”, „приватизацијом” и другим симболима „обележен крај социјализма”. У исто време, идеја о ограничавању државе је у политичком царству допуњена политиком економске помоћи са циљем умањивања државног удела у економији. Идеја цивилног друштва је искориштена да се редефинише оно што је раздвајало Запад од остатка света.
Током Хладног рата се свет делио на развијене земље, са једне стране, и социјалистичке и неразвијене земље Трећег света, на другој страни. Данас је подељен на „демократије са снажним тржиштем и цивилним друштвом”, а са друге стране су „недемократске земље бившег Другог и Трећег света, мањкаве у једном или оба сегмента”. И недемократске и сиромашне. Заједно са другима, донатори, приватне фондације и билатералне и мултилатералне организације пригрлили су овакво тумачење и до краја 90-тих они виде цивилно друштво као начин за промоцију широких друштвених, политичких и економских побољшања.
Прихватање наратива цивилног друштва је омогућило страним организацијама за помоћ да учине две ствари: да унапреде парадигму развоја, која је истекла са Хладним ратом, и да се уједно укључе постсоцијалистичке земље у подручје развоја. „Међународна помоћ” више није била потребна да би се зауздао Совјетски Савез у свом утицају у постсоцијалистичким земљама, које на крају крајева нису ни заостајале у модерности мереној индустријализацијом, урбанизацијом, еманципацијом жена или писменошћу. „Западна помоћ” се каналише кроз ангажман НВО, и у промоцији цивилног друштва и демократије. Донатори, али и многи други, изједначују цивилно друштво са НВО, које су већ свеприсутне на Западу и у међународном развоју.
Америчка Агенција за међународни развој USAID у свом програмском приручнику Стратешки планови наводи следеће: „Живо цивилно друштво је суштинска компонента владавине демократије” и „агенција ће концентрисати своју помоћ за развој цивилног друштва преко невладиних организација“. Пошто је апстрактни појам цивилног друштва најзад повезан са конкретним и познатим обликом, донатори стране помоћи организују скуп о ширењу стручних невладиних организација у великим размерима, у почетку у Источној Европи и бившем Совјетском Савезу.
Организује се преусмеравање испоруке развојне помоћи од невладиних актера „код куће” према невладиним организацијама у иностранству како би се подстакао брзи раст великог броја НВО у земљама примаоцима, чиме се додатно јача и легитимизше улога невладиних организација као саставне целине цивилног друштва. Амерички донатори, укључујући и оне приватне попут Отвореног друштва Џорџа Сороша, играју најистакнутију улогу у том процесу, као најранији и највећи извори помоћи цивилном друштву у постсоцијалистичким земљама. Сећамо се њихових активности у нашим крајевима раних 90-тих.
Као што показују раније наведени цитати Џесике Метјус и Лестера Саломона, цивилно друштво, непрофитни сектор и НВО третирају се као синоними од раних 90-тих. Шта је то што је невладина удружења учинило толико привлачнима донаторима? Као што је већ поменуто, невладине организације су већ биле „свеприсутне” у САД и имале своје предиспониране донаторе већ према профилу деловања. НВО су заправо партнери донатора који делују као преносници између интереса донатора и земље примаоца помоћи, а количина „помоћи” коју ће НВО примити зависи од тохе шта има да понуди. Посебно кад је донатор организација попут USAID, која је инкорпорисала НВО у своју развојну праксу, па оне морају бити врло добро организоване и да делују у складу са интересима донатора и њихових послова.
Прво, неопходно је дефинисати НВО. Професионалне невладине организације са западним донаторима, на пример, у бившем Совјетском Савезу, препознају се по томе што су легално препознате као непрофитне организације. Оне имају стално запослено и плаћено особље, прикупљање донација је интегрални део њихових операција и сврху свог деловања тумаче представљањем јавног интереса.
Укратко, професионална невладина организација је у стварности формална бирократска структура. Као што знамо из дуге линије социолошких истраживања која сежу до Макса Вебера, формалне бирократске организације уживају легитимитет у западним друштвима. Дакле, широко су признате и претпоставља се да их друштва у развоју требају још више.
Кад се говори о „изградњи капацитета”, а то је уобичајено у међународном развоју, говори се управо о томе: о замени, никако размени, локалног знања и искустава са оним западњачког стила и њиховим формалним организацијама. Чак и развојни економисти сад углас наводе како развој „више није првенствено процес акумулације капитала, него процес организационе промене”. То је један од разлога зашто НВО домаћим и страним донаторским круговима постаје инкарнација цивилног друштва и код куће у другим земљама.
Главна активност донаторских организација – давање новца (јер новац се никад не поклања; оп. аут.) усмерава их према бирократским структурама способним за обраду и даљу дистрибуцију тих средстава. Стручне невладине организације се зато доживљавају као легитимне и организацијски прикладним примаоцима, али самим тим и промотерима интереса донатора. И приватни и јавни амерички донатори фаворизују стручна удружења наспрам мање формалних врста удружења. Укратко, једном кад су амерички донатори пригрлили идеју цивилног друштва, операционализовали су га кроз професионална невладина удружење због два главна разлога. Прво, НВО су професионалне, бирократски одговарајуће „продужене руке” донатора, а од 90-тих постају доминантни облик и платформа за провођење активности у интересу САД и/или крупног капитала.
Као потврда наведеног, враћајући се у 90-те, кад амерички Конгрес доноси одлуку о смањењу буџетских средстава за међународну помоћ, јер више не постоји „совјетска претња”, али и због узнапредовале корупције у земљама примаоцама те помоћи, USAID је присиљен да са мање средстава учини више. Ту је било и двадесетак источноевропских земаља које вапе за помоћи, па је то додатни подстицај за окретање ка НВО.
Додатна корист, како се показало у очима Конгреса, најважније политичке публике USAID, била је у томе што је мање новца завршило у џеповима државних службеника, а више у подручју „демократски оријентисаног цивилног друштва”. Осим тога, за USAID је лакше да се реши непослушне невладине организације него корумпиране и неодговорне владе.
Још је један фактор био пресудан у повезивању америчких донатора са представницима невладиних организација, а то је њихово непознавање бивших социјалистичких земаља. Кад донатори први пута ступају ногом у Москву, организације постсовјетског друштва су им сасвим стране и недокучиве. Већина постојећих институција су или непрепознатљиве или идеолошки непријатељски настројене због своје повезаности са совјетском државом. Тада донатори ширењем себи познатих организационих облика припремају терен и стварају организације које им олакшавају пословање и могу да приме донаторска средства. Донатори подстичу оснивање стручних невладиних организација и привлаче оне постојеће на Западу, а које су до тада биле упадљиво одсутне из совјетског режима, јер друштву домаћина, мете „помоћи”, су, сматра се, увек потребне нове институције и способности. Дакле, невладине организације постају кључне за изградњу цивилног друштва у постсоцијалистичким земљама.
ЗАКЉУЧАК
Амерички донатори пригрлили су „цивилно друштво” у раним 90-тим, али не затоншто су НВО устоличење врлине саме по себи, већ што су послужиле као симболичко средство интерпретације радикалне промене коју је изазвао распад Совјетског Савеза или социјалистичке Југославије.
НВО су послужиле америчким и европским донаторима и приликом успостављања прикладног институционалног окружења ради лакшег сналажења у постсовјетским и постсоцијалистичким земљама које је требало „преуредити”. Такође, у питању је и далеко шири западни консензус. Донатори стране помоћи су одиграли кључну улогу у легитимисању и светској пролиферацији удружења. Страна помоћ је највећа ствар која се догодила невладиним организацијама у протеклих петнаестак година, а ми, како бисмо боље разумели ширење невладиних организација у бившем Совјетском Савезу или на овим просторима, морамо обратити далеко више пажње на утицај донатора.
Помоћ цивилном друштву на широкој скали почела је управо у Источној Европи и бившем Совјетском Савезу, те је сусрет донатора са постсоцијалистичким друштвима олакшан преко невладиних удружења.
Донатори покрећу програме подршке стручних невладиних организација, јер се ти програми на овај или онај начин, симболички, организационо, економски или политички подударају са њиховим интересима.
Разлози због којих помоћ стиже никад нису алтруистички, посебно не хумани. Од раних 90-тих америчка помоћ цивилном друштву омогућила је стварање десетина хиљада невладиних организација само у Русији. Те исте невладине организације и даље зависе од западног финансирања а већина има тек симболичну домаћу подршку. Ако упитамо западњаке чему уопште НВО, њихов одговор ће бити: „Јер гајите постсоцијалистичку оставштину пасивне јавности или репресивне државе“.
То се често и радо користи као објашњење. Али да ли је заиста тако? Можда је време да размотримо алтернативно објашњење. Кренимо са питањем колико је западна помоћ вођена потребама или уопште карактеристикама и особитостима друштва које прима помоћ и да ли је у складу са интересима примаоца? Следеће питање које се поставља је желимо ли цивилно друштво или друштво човечности? Шта је изнедрила „демократизација” нашег друштва по мери Запада?
Тренутна парадигма темељи се на претпоставци да би земље у развоју требало да усвоје неолибералну политику. Појам развоја отеле су богате корпорације и концепт сиромаштва деполитизован је и одвојен од структурно уграђених односа моћи.
Alter Mainstream Info
В. ПРЕМЗЛ Желимо ли цивилно друштво или друштво човечности? Тренутно се на страницама USAID може наћи више од 27 банака које имају фондације за подршку невладиним организацијама. На пример, Rabo Bank Foundation ради на побољшању „живота сиромашних и угрожених група људи у земљама у развоју пружајући им прилику да живе пун и самосталан живот“. Triodos је тако постала водећа британска банка за социјално предузетништво, Axis Bank Foundation (ABF) за одрживи развој, док Barclays Bank предводи рад за будућност младих у шест земаља – Бразилу, Египту, Индији, Пакистану, Уганди и Замбији. Појава свих главних друштвених покрета у облику невладиних удружења, хиљада њих, било оних у „борби” за грађанска права, заштиту околине, права жена или права потрошача, права LGTB заједница, временски коинцидира са падом традиционалнх облика политичког ангажмана опште популације, попут гласања на изборима, активног укључивања становништва у рад политичких странака и посебино умањењем значаја радничких синдиката, чије чланство је у сталном опадању. ШТО СУ НВО?Невладине организације су, по дефиницији, генерално прихваћене организације које нису основале владе или договором између влада. Према Харолду Џејкобсону, аутору етаблираног текста о међународним организацијама: „НВО имају редовне састанке својих представника, оних чланова који стварају и доносе одлуке и сталног особља. Чланство тих организација чине првенствено појединци и приватна удружења, а не државна. Они стварају формално етаблиране мреже својих асоцијација. НВО имају широк спектар деловања, који укључује хуманитарну помоћ, развој, људска права, миротворство и много друго“. НВО И УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕНа службеним страницама УН можемо прочитати прегршт информација о важној улози невладиних организација. Осамнаерстог јула 1944. ни оригинални „Амерички привремени предлози за генералну међународну организацију” ни предлог „Dumbarton Oaks”, који предају четири велике силе – САД, Велика Британија, СССР и Кина – 7. октобра 1944, нису садржали никакву референцу о улози невладиних организација, већ само о будућим специјализованим агенцијама у склопу система УН. Међутим, америчка делегација на конференцији у Сан Францисцу као саветнике укључује у рад и представнике 42 националне организације. Међу њима су удружење из подручја рада, права, пољопривреде, економије и образовања, плус представници удружења жена, цркви, бранилаца и цивилних удружења. Препорука ових саветника је да се убудуће, као обвезна ставка, предвиђају консултације између невладиних организација и ECOSOC, и омогућује им важну улогу у представљању међународних синдиката, што је довело до усвајња члана 71. Повеље УН. Члан 71. Повеље УН омогућује економском и социјалном савету „саветовање са невладиним организацијама у стварању одговарајућих споразума, а који су у домену њихове компетенције”. Такви споразуми могу бити донесени у сарадњи са међународним организацијама кад је то потребно, а после консултација са представницима УН који на одређеној ствари раде. Повећањем интереса НВО за саветнички статус при УН 1993. ECOSOC тражи да му се права повећају и најзад у јуну 2004. генерални секретар УН и секретар Савета за цивилно друштво износе извештај према коме ће УН више улагати у партнерство: • Продубљивати фокус у раду на нивоу државе; • Продубити дијалог Савета безбедности и НВО; • Продубљивати сарадњу са изабраним представницима. Али погледајмо како то изгледа у пракси. Током 90-тих Америка проводи најамбициозније напоре у промовисању демократије и цивилног друштва, нарочито у Русији и осталим постсовјетским државама, али и на југоистоку Европе. Америчке приватне фондације и америчка влада дају огромне новчане подршке за стварање невладиних организација у циљаним земљама, као и за њихов рад. Као резултат те помоћи, створено је дословно десетине хиљада постсовјетских НВО и добар део њих узимају се као меродавне, те према њиховим проценама САД доносе оцену о „стању демократије” у наведеним државама. Америчка помоћ цивилном друштву почива на двема темељним поставкама које се „узимају здраво за готово”: 1. Цивилно друштво се примарно утеловљује у НВО; 2. Цивилно друштво је претходница демократије, стога су НВО незамењиви алат у процесу „демократизације”. Како да се ове претпоставке сматрају самодоказивим, како у круговима донатора, тако и у академској литератури, постоји и неколико опсежних анализа о њиховим коренима. Демократија недвосмислено сеже далеко у историју, али ове две претпоставке сигурно не, оне бивају потврђене и придаје им се статус самодоказивих истина тек после Хладног рата. Тачније, збивања у раним 90-тим потврђују ове претпоставке и идеја цивилног друштва омогућује страним институцијама да уђу са својом „помоћи” у свет у који у време Совјетског Савеза нису имале приступа. Зашто су донатори операционализовали цивилно друштво кроз професионалне НВО? Узмимо за примјер постсовјетски регион. РАЗВОЈ ИДЕЈЕ ЦИВИЛНОГ ДРУШТВАРазвој ове идеје је подстакнут догађајима раних 90-тих у Источној Европи, на пример, радом интелектуалаца попут Вацлава Хавела у Чехословачкој и Адама Михњика у Пољској, који први описују пад социјализма у својим земљама као „тријумф цивилног друштва и његове победе над тоталитарним режимима”. Овакве интерпретације су одјекнуле у западној елити и институцијама, које су по паду Совјетског Савеза једва дочекале овакав расплет догађаја. Посебно САД, које су биле вечни опонент и највећи заговорник антикомунизма и антитоталитаризма. Према америчком дискурсу, идеја „цивилног друштва”, још увек врло уопштена, у основи овлашћује грађане наспрам државе и садржи нормативне претпоставке о економској и друштвеној организацији друштва. Централна тема је „тријумф тржишта над државом” или „победа капитализма и демократије над социјализмом и тоталитаризмом”. Две добро познате изјаве из 90-тих Лестера Саломона, професора на Универзитету Џонс Хопкинс, и Џесике Метјус, председнице Карнегијевог института за међународни мир, можда најбоље описују срж ове тезе: „Сведоци смо упечатљивог узлета у организованим волонтерским активностима и стварању приватних, непрофитних и невладиних организација. Обим и досег овог феномена је голем. Заиста, ми смо усред глобалне револуције удружења која се могу доказати као значајна крајем 20. века, баш као што је било стварање националне државе крајем 19. Успон трећег сектора нам показује да је дуго тињала криза поверења у државу.” „Завршетак Хладног рата је довео до не само пуког прилагођавања међу државама него и нове прерасподеле моћи међу државама, тржиштима и цивилним друштвом. Националне владе нису изгубиле аутономију у глобализованој економији. Оне деле овлашћења у политичким, друштвеним и безбедносним улогама у сржи суверенитета, са компанијама, међународним организацијама и мноштвом група грађана, познатих као невладине организације. Стална концентрација моћи у рукама државе, која је започела 1648, у Вестфалији, завршена је, бар за неко време.” Занимљиво, идеја о цивилном друштву поклапа се са кретањима у интелектуалним круговима у САД. У раним 90-тим дело политиколога Роберта Путнама је генерисало активну расправу о односу између друштвеног капитала, дефинисаног као „друштвене, мреже и припадајућих норми реципроцитета и државе америчке демократије.” У наставку своје књиге Стварање америчке демократије, где пише о грађанским обичајима у Италији, Путнам проширује тврдњу о повезаности између друштвеног капитала и дугорочног развоја: више социјалног капитала доводи до бољих економских резултата и више демократског поретка. Чак и повремени поглед на интернет страну Светске банке и промотивну литературу показује како је истакнути појам друштвеног капитала, коришћен унутар цивилног друштва, постао саставни део реторике у међународном развоју. Управо идеја цивилног друштва је и довела у први план тему демократизације, која је увек била присутна у америчкој спољној политици и реторици. Према речима високог америчког функционера, сппољна политика САД током 20. века била је усредоточена на „непријатељску визију односа појединог грађанина и државе или слободе у односу на тиранију“. Према томе, дезинтеграција Совјетског Савеза је доживљена као победа америчке визије. Као резултат, на ушћу више струја идеја, цивилно друштво се појавило и препознато је као сила par excellence која симболизује „слободу, противетатизам и одбрану демократије”. Као што антрополог Катарина Вердери наводи у својој подстицајној књизи из 1996. Шта је социјализам и шта следи?, симболичке снаге цивилног друштва произлазе из чињенице да је „демократијом”, „тржиштем”, „приватизацијом” и другим симболима „обележен крај социјализма”. У исто време, идеја о ограничавању државе је у политичком царству допуњена политиком економске помоћи са циљем умањивања државног удела у економији. Идеја цивилног друштва је искориштена да се редефинише оно што је раздвајало Запад од остатка света. Током Хладног рата се свет делио на развијене земље, са једне стране, и социјалистичке и неразвијене земље Трећег света, на другој страни. Данас је подељен на „демократије са снажним тржиштем и цивилним друштвом”, а са друге стране су „недемократске земље бившег Другог и Трећег света, мањкаве у једном или оба сегмента”. И недемократске и сиромашне. Заједно са другима, донатори, приватне фондације и билатералне и мултилатералне организације пригрлили су овакво тумачење и до краја 90-тих они виде цивилно друштво као начин за промоцију широких друштвених, политичких и економских побољшања. Прихватање наратива цивилног друштва је омогућило страним организацијама за помоћ да учине две ствари: да унапреде парадигму развоја, која је истекла са Хладним ратом, и да се уједно укључе постсоцијалистичке земље у подручје развоја. „Међународна помоћ” више није била потребна да би се зауздао Совјетски Савез у свом утицају у постсоцијалистичким земљама, које на крају крајева нису ни заостајале у модерности мереној индустријализацијом, урбанизацијом, еманципацијом жена или писменошћу. „Западна помоћ” се каналише кроз ангажман НВО, и у промоцији цивилног друштва и демократије. Донатори, али и многи други, изједначују цивилно друштво са НВО, које су већ свеприсутне на Западу и у међународном развоју. Америчка Агенција за међународни развој USAID у свом програмском приручнику Стратешки планови наводи следеће: „Живо цивилно друштво је суштинска компонента владавине демократије” и „агенција ће концентрисати своју помоћ за развој цивилног друштва преко невладиних организација“. Пошто је апстрактни појам цивилног друштва најзад повезан са конкретним и познатим обликом, донатори стране помоћи организују скуп о ширењу стручних невладиних организација у великим размерима, у почетку у Источној Европи и бившем Совјетском Савезу. Организује се преусмеравање испоруке развојне помоћи од невладиних актера „код куће” према невладиним организацијама у иностранству како би се подстакао брзи раст великог броја НВО у земљама примаоцима, чиме се додатно јача и легитимизше улога невладиних организација као саставне целине цивилног друштва. Амерички донатори, укључујући и оне приватне попут Отвореног друштва Џорџа Сороша, играју најистакнутију улогу у том процесу, као најранији и највећи извори помоћи цивилном друштву у постсоцијалистичким земљама. Сећамо се њихових активности у нашим крајевима раних 90-тих. Као што показују раније наведени цитати Џесике Метјус и Лестера Саломона, цивилно друштво, непрофитни сектор и НВО третирају се као синоними од раних 90-тих. Шта је то што је невладина удружења учинило толико привлачнима донаторима? Као што је већ поменуто, невладине организације су већ биле „свеприсутне” у САД и имале своје предиспониране донаторе већ према профилу деловања. НВО су заправо партнери донатора који делују као преносници између интереса донатора и земље примаоца помоћи, а количина „помоћи” коју ће НВО примити зависи од тохе шта има да понуди. Посебно кад је донатор организација попут USAID, која је инкорпорисала НВО у своју развојну праксу, па оне морају бити врло добро организоване и да делују у складу са интересима донатора и њихових послова. Прво, неопходно је дефинисати НВО. Професионалне невладине организације са западним донаторима, на пример, у бившем Совјетском Савезу, препознају се по томе што су легално препознате као непрофитне организације. Оне имају стално запослено и плаћено особље, прикупљање донација је интегрални део њихових операција и сврху свог деловања тумаче представљањем јавног интереса. Укратко, професионална невладина организација је у стварности формална бирократска структура. Као што знамо из дуге линије социолошких истраживања која сежу до Макса Вебера, формалне бирократске организације уживају легитимитет у западним друштвима. Дакле, широко су признате и претпоставља се да их друштва у развоју требају још више. Кад се говори о „изградњи капацитета”, а то је уобичајено у међународном развоју, говори се управо о томе: о замени, никако размени, локалног знања и искустава са оним западњачког стила и њиховим формалним организацијама. Чак и развојни економисти сад углас наводе како развој „више није првенствено процес акумулације капитала, него процес организационе промене”. То је један од разлога зашто НВО домаћим и страним донаторским круговима постаје инкарнација цивилног друштва и код куће у другим земљама. Главна активност донаторских организација – давање новца (јер новац се никад не поклања; оп. аут.) усмерава их према бирократским структурама способним за обраду и даљу дистрибуцију тих средстава. Стручне невладине организације се зато доживљавају као легитимне и организацијски прикладним примаоцима, али самим тим и промотерима интереса донатора. И приватни и јавни амерички донатори фаворизују стручна удружења наспрам мање формалних врста удружења. Укратко, једном кад су амерички донатори пригрлили идеју цивилног друштва, операционализовали су га кроз професионална невладина удружење због два главна разлога. Прво, НВО су професионалне, бирократски одговарајуће „продужене руке” донатора, а од 90-тих постају доминантни облик и платформа за провођење активности у интересу САД и/или крупног капитала. Као потврда наведеног, враћајући се у 90-те, кад амерички Конгрес доноси одлуку о смањењу буџетских средстава за међународну помоћ, јер више не постоји „совјетска претња”, али и због узнапредовале корупције у земљама примаоцама те помоћи, USAID је присиљен да са мање средстава учини више. Ту је било и двадесетак источноевропских земаља које вапе за помоћи, па је то додатни подстицај за окретање ка НВО. Додатна корист, како се показало у очима Конгреса, најважније политичке публике USAID, била је у томе што је мање новца завршило у џеповима државних службеника, а више у подручју „демократски оријентисаног цивилног друштва”. Осим тога, за USAID је лакше да се реши непослушне невладине организације него корумпиране и неодговорне владе. Још је један фактор био пресудан у повезивању америчких донатора са представницима невладиних организација, а то је њихово непознавање бивших социјалистичких земаља. Кад донатори први пута ступају ногом у Москву, организације постсовјетског друштва су им сасвим стране и недокучиве. Већина постојећих институција су или непрепознатљиве или идеолошки непријатељски настројене због своје повезаности са совјетском државом. Тада донатори ширењем себи познатих организационих облика припремају терен и стварају организације које им олакшавају пословање и могу да приме донаторска средства. Донатори подстичу оснивање стручних невладиних организација и привлаче оне постојеће на Западу, а које су до тада биле упадљиво одсутне из совјетског режима, јер друштву домаћина, мете „помоћи”, су, сматра се, увек потребне нове институције и способности. Дакле, невладине организације постају кључне за изградњу цивилног друштва у постсоцијалистичким земљама. ЗАКЉУЧАКАмерички донатори пригрлили су „цивилно друштво” у раним 90-тим, али не затоншто су НВО устоличење врлине саме по себи, већ што су послужиле као симболичко средство интерпретације радикалне промене коју је изазвао распад Совјетског Савеза или социјалистичке Југославије. НВО су послужиле америчким и европским донаторима и приликом успостављања прикладног институционалног окружења ради лакшег сналажења у постсовјетским и постсоцијалистичким земљама које је требало „преуредити”. Такође, у питању је и далеко шири западни консензус. Донатори стране помоћи су одиграли кључну улогу у легитимисању и светској пролиферацији удружења. Страна помоћ је највећа ствар која се догодила невладиним организацијама у протеклих петнаестак година, а ми, како бисмо боље разумели ширење невладиних организација у бившем Совјетском Савезу или на овим просторима, морамо обратити далеко више пажње на утицај донатора. Помоћ цивилном друштву на широкој скали почела је управо у Источној Европи и бившем Совјетском Савезу, те је сусрет донатора са постсоцијалистичким друштвима олакшан преко невладиних удружења. Донатори покрећу програме подршке стручних невладиних организација, јер се ти програми на овај или онај начин, симболички, организационо, економски или политички подударају са њиховим интересима. Разлози због којих помоћ стиже никад нису алтруистички, посебно не хумани. Од раних 90-тих америчка помоћ цивилном друштву омогућила је стварање десетина хиљада невладиних организација само у Русији. Те исте невладине организације и даље зависе од западног финансирања а већина има тек симболичну домаћу подршку. Ако упитамо западњаке чему уопште НВО, њихов одговор ће бити: „Јер гајите постсоцијалистичку оставштину пасивне јавности или репресивне државе“. То се често и радо користи као објашњење. Али да ли је заиста тако? Можда је време да размотримо алтернативно објашњење. Кренимо са питањем колико је западна помоћ вођена потребама или уопште карактеристикама и особитостима друштва које прима помоћ и да ли је у складу са интересима примаоца? Следеће питање које се поставља је желимо ли цивилно друштво или друштво човечности? Шта је изнедрила „демократизација” нашег друштва по мери Запада? Тренутна парадигма темељи се на претпоставци да би земље у развоју требало да усвоје неолибералну политику. Појам развоја отеле су богате корпорације и концепт сиромаштва деполитизован је и одвојен од структурно уграђених односа моћи. Alter Mainstream Infohttp://http://ift.tt/1Sb3WLJ
| ЗАШТО ЗАПАД ФИНАНСИРА НВО ИЛИ ИСТОРИЈА И АГОНИЈА |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар