Чујте Срби, код вас још има слободе!

Чујте Срби, код вас још има слободе!
Београд – Домаћинство Едмунда Шоненберга у Кнежевцу, у срцу Шумадије, лако је пронаћи. Од Тополе преко Страгара, недалеко од реке Груже, имање се простире на 1,2 хектара и ограђено је старим каменим зидом. Некада је припадало српском официру палом на Солунском фротну, а Швајцарац га је купио 1994. од његових потомака. У дворишту три мање куће, на темељима још с почетка прошлог века.
Едмунду одлично стоје пиротски „тигар“ гумењаци преко грубих зимских вунених чарапа. Качкет „косца“ је саставни део његовог шумадијског имиџа баш као и брада која зими чува лице од Рудничких мразова. Два сата дневно ради око стоке и на повртарским парцелама поред куће, а све остало време, чита…
И ништа ту не би било необично да у једној од тих кућа није централа швајцарског „Психикса“, организације која окупља 284 адвоката, који пред 46 судова у земљи под Алпима бране елементарна људска права њених житеља – да буду слободни.
Осим што је адвокат, Едмунд Шоненберг је и оснивач „Психикса“. Он и његове колеге специјализовани су да помажу Швајцарцима које држава бесправно притвори и смести у неку од многобројних институција за умоболне. Када телефон зазвони, Едмунд је тај који одлучује ког адвоката треба послати пред неки суд.
Од оснивања у Цириху 2008. имали су 23.000 оваквих суђења. У децембру 2015. помогли су и да се после четири месеца необразложеног притвора у Базелу на слободу пусти и швајцарски публициста српских корена Александар Дорин, који је био притворен, највероватније, због својих књига о Сребреници.
У централној згради Шоненберговог имања је канцеларија прикопчана на телефонски број из Женеве. Поред овог СОС телефонског броја у Шумадији и у Швајцарској сваког дана дежура неко од адвоката. Наравно, на располагању им је и супербрзи интернет.
„Чујте Срби, код вас још има слободе. Ви у то сумњате, тачније други вас убеђују да је код вас нема“, почиње, уз осмех, Едмунд Шоненберг разговор за „Новости“.
„Приближно исти број људи живи у Швајцарској и Србији, а рецимо, ви имате тек неколико психијатријских установа, док их је код нас 48. То је идеално место да држава у изолацију смести оне који, на пример, упорно гласно причају, оне који имају за већину из комшилука несхватљиве кућне ритуале, људе који нису криминалци, али и нису кројени по швајцарском калупу. Право на различитост је темељно људско право које у Србији нико не угрожава. А у Швајцарској, и уопште на Западу, то је табу. Ми из „Психикса“ овакве случајеве заступамо пред судовима“.
Едмунд Шоненеберг је добро познат у својој земљи. Потиче, каже, из буржујске породице и одрастао је са осморо браће и сестара. „Прославио“ се 1977. као млад адвокат бранећи двојицу припадника левичарске групе Бадер Мајнхоф пред судом у Берну. Двојица терориста су се тада сукобили са граничном патролом швајцарске полиције бежећи из Немачке и допали су затвора.
Прво што је урадио пошто их је посетио, Шоненберг је испричао новинарима како су ти људи заточени као звери и да се држава према њима односи нацистички. После овог обраћања јавности, Шоненбергу је трајно одузета адвокатска лиценца, али му је и враћена после 12 месеци одлуком Уставног суда Швајцарске.
Потом је Шоненберг са групом од 13 адвоката 1981. заступао 2.000 утамничених швајцарских грађана после великих демонстрација у Женеви. Млади људи су тада изашли на улице и лупали прозоре градских установа, јер је локална власт све паре целокупне заједнице дала за реновирање зграде Опере игноришући потребе младих.
И тада су демонстранти данима били затворени у страшним условима, све док Шоненберг није обелоданио ову срамоту преко медија. Поново је изгубио дозволу за рад, овај пут на четири месеца. То време без могућности да брани пред судовима је утрошио анализирајући правни случај Швајцарца који је 23 године био заточен у лудници без икаквог основа.
Када је са овим случајем изашао на суд и у јавност и пошто је први обелоданио праксу да се у Швајцарској здрави људи затварају у квазиздравствене установе и насилно „лече“ психијатријским лековима, држава је на њега постала озбиљно „љута“. Са друге стране, један број адвоката из ове земље пришао је Едмунду и тако је настало удружење „Психикс“.
„У мојој земљи држава свој сукоб са појединцем често решава тако што човека гурне у „установу“ и баци кључ“, каже Шоненберг. „Дорин није био у лудници, али је био у самици. То је страшно гажење права човека и ја зато живим у Шумадији, а у домовину идем само кад морам у судницу. Последњи пут био сам у децембру и због Дорина и због чињенице да је држава поново нашла начин да нам укине дотације за одбрану сиромашних људи и заточених у здравственим установама. Зато, чувајте своју државу и систем, иако је пун мана. Јер, то су ствари које могу да се поправе“.
У овом крају Едмунда људи још зову „наш Арчибалд Рајс“. Он каже да не воли да подучава људе како да живе. Не крије да воли Србе и да му је жао што често испадају наивни. Али му смета код наших људи што им се све страно чини лепше, а туђа традиција достојнија од њихове. Јер, како каже, није тако.
Научили да јашу без седла
Са Едмундом, у „држави“ на 1,2 хектара, живе супруга Наташа и ћерка Каја. Друга ћерка Данијела са породицом живи неколико кућа даље. Она и њено четворо деца су придружени „држављани“, јер у Кнежевац долазе сваког лета.
„Није ми жао што не живим у „уређеној“ Швајцарској и не сматрам то неким дометом у животу“, каже нам Каја, најмлађа Едмундова ћерка. „Овде сам одрасла. У селу нас има 15 младих, приближних смо година и сви смо пријатељи. Овде се смеје, јашу се коњи, живи се „загрљено“ са природом. И ради се. Али свугде мора да се ради“.
Каја студира на Правном факултету у Крагујевцу и каже да ће вероватно ићи у Швајцарску да и тамо заврши студије како би наставила очев посао. Али право је уживање гледати је како јаше неоседланог дората. Едмунд има четири коња и утисак је да их воли као и слободу. И он јаше без седла.
Овде сам свој на своме
Са супругом Наташом из Београда, Едмунд се упознао у Цириху осамдесетих година прошлог века. Њен ујак фудбалер Црвене звезде Селимир Милошевић саветао их је да купе кућу за одмор, на мору и тако су дошли у Врбоску на Хвару.
Едмунд вели да се заљубио у острво и да је са Наташом и децом најмање три месеца проводио на мору пунећи батерије за тешке правничке битке. Мислио је да су у Југославији сви срдачни.
„Године 1993. на Хвару добио сам писмо од комшија у коме су ми рекли: Против тебе немамо ништа, али ти је жена Српкиња“, прича Шоненберг.
„Тада сам почео да схватам. Дошли смо следеће године у Шумадију и ту смо упознали људе који не мрзе. Куће у склопу имања које сам купио споља нисам хтео да кварим. Исте су као када их је дизао онај официр с почетка века. Овде сам свој на своме“.
Драган Вујичић / Новости