(Juzef Kanjski, VODIČ KROZ OPERE, II izdanje, PVM /Državno muzičko izdavačko preduzeće/, Krakov, 1968)
O Trubaduru, nažalost, ne mogu ništa bliže da kažem, jer iako sam u toj operi nastupao više puta do danas, nisam siguran o čemu se u njoj radi..." Ovakve ispovesti se nalaze u sećanjima čuvenog bečkog tenora Lea Slezaka. O, kakav težak kamen mi je pao sa srca! U gledalištu nije da samo ja ne kapiram ko protiv koga peva, ko se i zbog čega preobukao u slugu koji je, kako se iznenada ispostavlja, temperamentna i prsata devojka, i zbog čega tako dobro uhranjena devojka pada u nesvest videći drugu, znatno stariju, nazivajući je svojom najdražom, konačno pronađenom curicom. Dakle, ne samo ja, već i oni na sceni ne znaju šta se događa! Ispostavlja se da su operski vodiči, kao ovaj Juzefa Kanjskog, neophodni s obe strane rampe. Takve knjige ne treba reklamirati, prvo izdanje je planulo kao alva. Jedino ću reći da razmatra 200 opera, od Monteverdija do naših dana ili do šezdesetih godina. Uz svakog stvaraoca stoji kratka biografija, zatim precizan sadržaj opere i na kraju njena kratka muzička karakteristika. Ne tvrdim da sam u jednom dahu pročitala 200 opera. Međutim, pročitala sam sve spiskove lica koja nastupaju, zaključno s vrstom glasa. U operskom svetu vlada tvrda personalna politika. Porodični odnosi utvrđeni su gvozdenim odnosima, kao kod prvobitnih plemena. Sopran je dužan da bude ćerka basa, žena baritona i ljubavnica tenora. Tenoru je zabranjeno da napravi alta, niti da telesno opšti s kontraaltom. Ljubavnik bariton je retkost i biće bolje da potraži neki mecosopran. Mecosoprani sa svoje strane neka budu oprezni s tenorima - sudbina ih najčešće upućuje na ulogu "onih drugih" ili na još tužniji položaj, na prijateljice soprana. Jedina žena s bradom (vidi Život jednog raspusnika Stravinskog) u istoriji opere peva mecosopran i, naravno, nema sreće. Basove, osim očeva, po pravilu pevaju kardinali, paklene sile, zatvorski funkcioneri i jedan direktor duševne bolnice. Gornje opaske ne vode bilo kakvom zaključku. Poštujem operu koja nije stvarni život i život koji je ponekad prava opera.
Vislava Šimborska (izvor nybooks.com)
O Trubaduru, nažalost, ne mogu ništa bliže da kažem, jer iako sam u toj operi nastupao više puta do danas, nisam siguran o čemu se u njoj radi..." Ovakve ispovesti se nalaze u sećanjima čuvenog bečkog tenora Lea Slezaka. O, kakav težak kamen mi je pao sa srca! U gledalištu nije da samo ja ne kapiram ko protiv koga peva, ko se i zbog čega preobukao u slugu koji je, kako se iznenada ispostavlja, temperamentna i prsata devojka, i zbog čega tako dobro uhranjena devojka pada u nesvest videći drugu, znatno stariju, nazivajući je svojom najdražom, konačno pronađenom curicom. Dakle, ne samo ja, već i oni na sceni ne znaju šta se događa! Ispostavlja se da su operski vodiči, kao ovaj Juzefa Kanjskog, neophodni s obe strane rampe. Takve knjige ne treba reklamirati, prvo izdanje je planulo kao alva. Jedino ću reći da razmatra 200 opera, od Monteverdija do naših dana ili do šezdesetih godina. Uz svakog stvaraoca stoji kratka biografija, zatim precizan sadržaj opere i na kraju njena kratka muzička karakteristika. Ne tvrdim da sam u jednom dahu pročitala 200 opera. Međutim, pročitala sam sve spiskove lica koja nastupaju, zaključno s vrstom glasa. U operskom svetu vlada tvrda personalna politika. Porodični odnosi utvrđeni su gvozdenim odnosima, kao kod prvobitnih plemena. Sopran je dužan da bude ćerka basa, žena baritona i ljubavnica tenora. Tenoru je zabranjeno da napravi alta, niti da telesno opšti s kontraaltom. Ljubavnik bariton je retkost i biće bolje da potraži neki mecosopran. Mecosoprani sa svoje strane neka budu oprezni s tenorima - sudbina ih najčešće upućuje na ulogu "onih drugih" ili na još tužniji položaj, na prijateljice soprana. Jedina žena s bradom (vidi Život jednog raspusnika Stravinskog) u istoriji opere peva mecosopran i, naravno, nema sreće. Basove, osim očeva, po pravilu pevaju kardinali, paklene sile, zatvorski funkcioneri i jedan direktor duševne bolnice. Gornje opaske ne vode bilo kakvom zaključku. Poštujem operu koja nije stvarni život i život koji je ponekad prava opera.
Vislava Šimborska, Neobavezna lektira (Prosveta, Beograd, 2006, 50-51)
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1P03oUN
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар