четвртак, 02. новембар 2017.

Београд под окупацијом 1915 – 1918, сведочанства, сећања

Београд под окупацијом 1915 – 1918, сведочанства, сећања
Данијела Дорадо
На данашњи дан пре 99 година Прва српска армија, коју је предводио војвода Петар Бојовић, ослободила је Београд у Првом светском рату. Запањујућа је тишина којим се преко овог значајног датума прелази, све у складу са новом, владајућом идеологијом нељућења наших западних пријатеља, а можда и зато што Србијом владају потомци оних који су, коју деценију касније убили војводу ослободиоца у његовом дому, однели га на таљигама и сахранили га без икаквих почасти, 2017. а на његову сахрану било је забрањено отићи.

И узалуд сам очекивала дефиле, полагање цвећа, достојанствено одавање почасти погинулим борцима, али и жртвама које је окупатор иза себе оставио, дан је протекао као да се баш ништа значајно није догодило.

Срамно. Ћутање званичника, тајац медија заједно резултирају тишином која завија, звони и вришти отприлике као сирене пролећа ’99.
….
Недавно сам набавила књигу Београд у сећањима 1900 – 1918. Ово специјално издање, изашло из штампе 1977. представља збирку сећања и успомена људи који су током окупације живели у Београду и били су непосредни сведоци и чувари сећања на те тешке године, и, што је још значјније, пред очима оживљава методе којима су се окупатори, служили против ондашњих Срба у сопственој престоници.

У предговору стоји да је основни мотив за бележење ових сведочанстава тај што је, услед честих ратова и сталних разарања, остало веома мало сведочанстава из Београда из Првог светског рата и окупације.
Ко има маште, моћ аналогије и поређења сигурно ће препознати неке појаве и ситуације које имамо и данас, и отуд историја ЈЕСТЕ учитељица живота.

У књизи су забележена сећања првенствено оних који најдуже памте, јер је до тренутка настанка овог дела ( 1977.) већ много догађаја и личности живело још само у њиховом сећању, и крај њиховог живота довео би до нестанка свега тога, као да се никад није догодило, нити је постојало.



Тако су сачувана и тешка и мучна сећања о окупацији током Првог светског рата.

У сведочењу аутора Милана Ђоковића ДЕЦА ПОД ОКУПАЦИЈОМ, сазнајемо о наметању латинице у школама, како су београдска деца чувала и кришом ноћу, у полутами учила ћирилицу из напола спаљених ћириличних књига, те како се страдало и колико се ризиковало уколико би се писало ћирилицом, о глади и о томе како су се делиле и јабуке на четири дела како би се помогле породице оних чији су очеви и синови били у српској војсци, затим о чорби од коприва и детелине кад није било ничега, док су гостионице биле пуне музике, весеља и богатих трпеза у којима су свакодневно уживали Аустроугари и њихови намештеници у власти.



Ово је занимљиво:
„Ћирилично писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Аустроугари уништавају српске књиге и рукописе.“
пише огорчено књижевник описујући окупационе прилике у Србији за време Првог светског рата.



Тада немачки, данас енглески – Београд за време окупације у Првом св. рату: Једна од првих ствари које је окупатор урадио била је да се сви ћирилични натписи и ознаке униште и замене латиничним, они истакнути на јавним местима на немачком.

Православна вера сузбијана је на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин у корист католичке вере, како мисионарењем, отвореним уценама и ускраћивањем права на кретање, запленом имовине, спаљивањем башти и отимањем најнеопходнијих средстава за живот, али и измишљање језивих прича, лажи и уопште пропаганде уперене против самог Српског православља и цркве, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.



Сеирење: Хрватски Илустровани Лист ликује

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.


Ово није Београд, али показује колико се неке ствари и начини никад не мењају:Ново писмо на раскрсници, припадници Загребачког корпуса код Шапца 1914. године скидају и уништавају ћирилични назив, и замењују га латиничним.
Тако Милан Ђоковић, који је био млад момчић у то време, записује како су деца, након што су аустроугарске трупе после жестоког бомбардовања заузеле Београд и у јесен 1914. дошле до Раље, певала песмицу:
,,Дош’о Шваба све до Pаље,
Ал’ од Раље нема даље.“
Убрзо је аустроугарска војска потучена, и наредне године ‘ону поражену војску са Цера и Колубаре, заменила је немачка војска. Она коју је цар Вилхелм послао да казни Београд и Србију.’



Дакле та моћна војска ушла је у јесен 1915. у Београд и остала у њему све до јесени 1918. године. У присуству те војске и власти коју је она завела расла су деца тога доба и током те три године видела и осетила готово све што је непријатељ радио, што је у дечјим душама швапску окупацију обележило као мрачно доба и као рањено детињство.


У Словенији се пад српске престонице у руке Аустроугарске доживљавао као сопствена победа
Ђоковић бележи да је први ‘људски глас’ из непријатељског грла који су деца чула на дан победоносног марша Вилхелмове и Фрањове војске у Београд било једно
„SCHNAPS!“
Сећа се како су тај туђински глас и звук ужасно деловали на њихову дечју душу. Наиме, долазећи из правца железничке станице, Немац са гвозденим шлемом који је имао шиљак на врху, угледао је на углу Босанске (дан. ул. Адмирала Гепрата) и Балканске, малени излог скромне радње Васе ликерџије и у њему огромну флашу којом је Василије рекламирао своју чувену вишњевачу. „После тог узвика тај Немац и други Немци тешким тесацима су исекли и развалили врата, дошли до пића из рафова и буради и, мимо сваке дисциплине, почели да распојасано лочу српску ракију о којој су, можда, дотле слушали и жељно очекивали да се с њом сретну на дан своје победе. Пијани, они су почели да проваљују и у друге радње. Све што нису успели да однесу они су изгазили и поломили.
Деца из оближњег дворишта су тако запамтила долазак Шваба као руљу која гази и руши све испред себе.“
А у тим двориштима већ су била само деца с мајкама, бележи даље Ђоковић. „Оцеви (тако стоји, не очеви, па ћу стога и ја тако оставити) и старија браћа повлачили су се, на југу, према Албанији. Мајке и бабе су тешко могле да умоле разјарену швапску руљу за милост.
Вешала су опомињала на покорност.
Међу онима који су у Београду први обешени била су и три дечака, један од 12 и два од 14 година.“

Београд под окупацијом 1915 – 1918, сведочанства, сећања
И узалуд сам очекивала дефиле, полагање цвећа, достојанствено одавање почасти погинулим борцима, али и жртвама које је окупатор иза себе оставио, дан је протекао као да се баш ништа значајно није д…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар