Балкан: „оставити прошлост“ или одустати од идентитета?

четвртак, 2. новембар 2017.

Балкан: „оставити прошлост“ или одустати од идентитета?

Балкан: „оставити прошлост“ или одустати од идентитета?
Очигледно у жељи да удахне нов живот у планове Европске уније по питању даљег проширења на исток, премијер Бугарске Бојко Борисов је приликом званичне посете Босни и Херцеговини дао једну изјаву која се може сматрати апсолутно програмском. Његова кључна теза своди се на то, да балканске државе које желе да приступе Европској унији морају да оставе прошлост и да за почетак почну решавати своје узајамне проблеме.

У скорије време ситуација око перспектива приступа балканских земаља у ЕУ заиста може да се заоштри. По принципу ротације, следећи председавајући су Бугарска, па Аустрија и Румунија – другим речима, државе које су историјски повезане са регионом Балкана и које истовремено тамо имају, као и у целој Европи, своје сопствене геополитичке интересе.

Међутим, и у томе је могућно потпуно се сагласити са бугарским премијером – ова околност сама по себи уопште неће бити „пропусница“ за ЕУ. „Кључ за напредак“ ће бити компромис од стране њихових политичких елита, „нико не може помоћи ако ми не схватимо да се прошлост мора оставити прошлости и да се морамо кретати напред“ – истакао је Бојко Борисов. „Нерешена питања морају бити решена данас, заједно са свим политичким жртвама на које је неопходно поћи“ – изјавио је он и подвукао: „То не може решити Европа, која има своје проблеме и бојазни“.

Једну од таквих „бојазни“ шеф бугарске владе – очигледно говорећи у име земље-чланице ЕУ – није желео да у Сарајеву непосредно именује. Он је постојање „радикалног ислама“ у Босни и Херцеговини назвао „проблемом“ – и одмах је чуо примедбу од свог увређеног колеге Дениса Звиздића. Он се потрудио да увери сабеседника да „ислам у Босни представља несумњиво једну од најтолерантнијих облика ислама који се практикује у свету и било каква радикализација није дозвољена и неће бити дозвољена“. [http://ift.tt/2y93ryr]

Што се тиче радикалног ислама – очигледно да је оцена Бојко Борисова много ближа истини, имајући у виду активно проницање у БиХ међународних исламистичких структура и просто терористичког усмерења, које је видљиво у последњих четврт века. У самој ЕУ има много трезвено мислећих политичара који су забринути због претварања те бивше југословенске републике у плацдарм радикалног исламизма, који покушава да проникне дубље у Европу, па у том смислу и путем таласа избеглица.

Управо раст радикалног исламизма у муслиманском делу БиХ, у значајној мери побуђује локалне Хрвате и посебно Србе, да се замисле над сопственим самоопредељењем. Република Српска има „посебну националну историју и идентитет“. Срби у Бих желе да том идентитету придају „политичку компоненту“ – сведочи у вези с тим Жан-Пјер Масиа, професор права на универзитету „По и пеи-де-л’Адур у интервјуу француском часопису Liberation. [http://ift.tt/2hiP8PY]

Међутим, на нешто ширем плану, питања којих се дотакао шеф бугарске владе захтевају критичку анализу. И главна околност се огледа у дефиницији те саме „прошлости“, од које треба по његовом предлогу да откажу босанске стране – и у томе ко ће управо оцењивати указани процес.

У том питању балканске државе и народи треба да пред собом буду кристално јасни: ради се не само и не толико о преодолевању међуетничких противуречности, него пре свега о ревидирању спољнополитичких орјентација и одстајању од својих традиционалних савезника и партнера, а у првом реду Русије. А званичну пресуду о томе да ли су земље Балкана спремне за приступање у ЕУ, донеће не само Брисел, него и Вашингтон.

О томе како ће то изгледати у пракси, може се судити по притиску који у овом тренутку администрација САД врши на Србију. У октобру је Београд посетио Хојт Брајан Ји, сарадник америчког Стејт департмента, одговоран за регионе Европе и Евроазије – и садржина његове изјаве изашла је далеко изван оквира самих билатералних српско-америчких односа, обухвативши у том смислу и узајамне односе Београда са Бриселом.

Главна препрека за приступање Србије Европској унији, према позицији САД, јесу њени конструктивни односи са Русијом. Пре свега – неспремност српских власти да се присаједине антируским санкцијама и делатности Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. „Земље које желе да уђу у ЕУ морају јасно да продемонстрирају своју одлучност. Ви не можете седети на две столице, поготово ако сте отишли толико далеко“ – изјавио је Хојт Брајан Ји и развио своју мисао: „Према нашем мишљењу, пружање дипломатског имунитета особљу Центра у Нишу неће помоћи Србији да достигне циљ – улазак у ЕУ“. [http://ift.tt/2lK4XBa]

Амерички изасланик је сматрао да је потребно директно то рећи председнику Србије Александру Вучићу – о чему је пожурила да извести председникова прес-служба: „Ји је изразио забринутост у вези с тим да Србија једном ногом стоји на путу ка ЕУ, а другом – ка савезу са Русијом. Он је такође изразио забринутост руским утицајем у региону“.

Не треба потцењивати чињенице да је Хојт Брајан Ји – један од малобројних представника Стејт департмента САД који је сачувао своје место у кабинету новог председника Доналда Трампа. Управо такви чиновници као он, у ствари су и позвани да обезбеде радну способност и наследност америчке политике у Европи у условима када самог новог домаћина Беле куће више интересују Кина, Блиски исток или светска енергетика. Поготово што је управо Хојт Рајан Ји – који данас тражи од Србије да раскине споразум са Русијом – заузимао дужност директора за европске послове у Савету за националну безбедност САД у периоду агресије НАТО пакта против Југославије 1999. године, а пре тога – заменика директора личне канцеларије генералног секретара Североатланске алијансе Хавијера Солане.

Садашња активизација дискусије око односа САД, ЕУ и Балкана повезана је са још једном околношћу. Године 2019. истиче рок петогодишњег „мораторијума“ на раширење ЕУ, који је Европска комисија објавила још 2014. године на таласу финансијско-економске кризе и раста популарности евроскептика и радикала. И сада, у складу са информацијама којима располажемо, у руководству ЕУ постоје озбиљне противуречности поводом даљих перспектива саме ЕУ.

Слична ситуација неопредељености као да открива широке могућности за разноврсне политичке сценарије и спекулације – укључујући и ултимативни притисак изолован од стварних дејстава и обећања. Може се затражити од тих истих Срба да прекину сарадњу са Русијом, објаснивши то вишим интересима опште-европске солидарности – и истовремено са своје стране ништа не гарантовати. Веома удобна позиција – потпуно у духу „бизнис-приступа“ Доналда Трампа. Само што потпуно реални балкански и опште-европски проблеми од тога неће испарити.