ПОЛ МЕЈСОН: ЗБОГ ЧЕГА ТРЕБА СЛАВИТИ ОКТОБАРСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

четвртак, 2. новембар 2017.

ПОЛ МЕЈСОН: ЗБОГ ЧЕГА ТРЕБА СЛАВИТИ ОКТОБАРСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

ПОЛ МЕЈСОН: ЗБОГ ЧЕГА ТРЕБА СЛАВИТИ ОКТОБАРСКУ РЕВОЛУЦИЈУ
Са приближавањем годишњице можемо очекивати три врсте реакција: осуде из редова конзервативаца; мешавину дивљења и жаљења међу либералима; и ентузијастично слављење. Бићу међу онима који славе

Од тачне стогодишњице успешног бољшевичког преузимања власти дели нас још неколико дана. Али на данашњи дан пре сто година Лењин је био у озбиљној невољи због цурења информација – једног од најпознатијих таквих случајева забележених у 20. веку. Баш када се припремао да изведе завршни ударац, вест о његовим плановима доспела је у новине.

Пошто је Централни комитет бољшевика после бурних расправа као датум почетка револуције одабрао 2. новембар (по грегоријанском календару), двојица угледних бољшевика, Зиновјев и Камењев, који су сматрали да је Лењинова идеја лудост очајника, обавестили су о томе провладине новинаре.

Побеснели Лењин их је одмах избацио из партије и наредио да се устанак одложи за пет дана. Привремена влада, која је практично већ изгубила власт, искористила је одлагање да организује слање додатних трупа у Петроград, док су бољшевички комесари покушавали да те планове осујете.

Укратко, све се одвијало пред очима јавности. Тако је 1. новембра 1917. Њујорк тајмс известио да су „демонстрације“ које је најавио „радикални агитатор Николај Лењин“ одложене и да је влада безбедна. Остало је историја.

Са приближавањем годишњице Руске револуције можемо очекивати три врсте реакција: осуде из редова конзервативаца; мешавину дивљења и жаљења међу либералима; и ентузијастично слављење. Мада одбацујем бољшевизам и сматрам да је дегенерација револуције почела већ раних 20-их година, ја ћу бити са онима који славе. Руска револуција је пример интервенције маса којом се мења ток историје, као и Француска револуција пре ње, а то треба славити, под условом да сте у исто време спремни да уважите и славите и борбе радника против прилично брзог губитка слобода у годинама које су следиле.

По мом мишљењу, револуција од 7. новембра донела је управо оно што је било обећано крупно штампаним словима на бољшевичким лецима дељеним непосредно пред догађај: „класну власт“. Либерално-социјалистичка привремена влада која је управљала Русијом након абдикације цара била је пред распадом. Генерали су припремали државни удар. Армија на фронту била је у расулу. Избијали су антијеврејски погроми.

Радничка класа, објашњавали су Лењинови агитатори, једина је снага која може заузети упражњено место, извући Русију из рата који губи, окончати погроме и стати на пут десничарским официрима који спремају увођење војне диктатуре. У сваком случају, грађански рат је био неизбежан: радници су контролисали фабрике од јула и многи су сматрали да је дошао тренутак да се преузме иницијатива.

Данас нам је познато како се све то завршило. Лењин и совјетски војни командант Лав Троцки знали су да је револуција осуђена на пропаст ако им се не придруже француски и немачки радници. Из искуства Француске револуције 1789. знали су тачно и каква опасност их чека: избор између могућности да буду сломљени нападима страних армија и ризика победе ауторитарних снага у сопственим редовима. Немилосрдно су се обрачунали са спољним непријатељима, али унутрашње претње нису успели да сузбију и у крајњем исходу су одговорни због тога што су их подстицали.

Данас, док читам недавно откривена сећања и мемоаре из периода револуције, највише ме импресионира откриће колико су људи оног времена били историјски писмени. Оспоравајући идеје о радничкој револуцији, они радници који су подржавали умеренију струју мењшевика често су користили реч „термидор“ да би упозорили на оно што може уследити. Термидор је био месец 1794. године у којем је јакобинска фаза Француске револуције окончана Робеспјеровим погубљењем.

Мењшевички аутори су користили идеју о руском термидору у памфлетима и новинама за које су писали још од 1909. године. Ако радници треба да преузму власт у тако заосталој земљи, гласио је њихов аргумент, онда се, баш као у Француској, мора завести „терор“; економија ће се распасти, а из редова револуционара једног дана ће се издвојити група која ће преузети потпуну контролу. Док се одвијала револуција 1917, већина припадника радничке класе била је у стању да прати паралеле са 1789. годином.

Наше време је другачије. Од 2011. живимо убрзану историју – доба рушења диктатура, настајања нових протестних идеологија, колективног кажњавања становништва, једностраних анексија, проглашавања независности и фрагментирања некада важних институција.

Али колико смо способни да разумемо историју којој присуствујемо? Књига Крај историје Френсиса Фукyjаме и са њом повезане тезе о настајању трајно униполарног света припадају неком прошлом времену. Али идеја о трајности технократије наставља да живи.

Када разговарате са бившим шпијунима, дипломатима и геостратешким аналитичарима, сви одреда су дубоко забринути за стање данашњег света, а разлоге за то илуструју историјским паралелама. Пословни људи и политичари, с друге стране, брину само о популарности и профитним стопама у следећем кварталу и немају готово никаквих референтних тачака за разумевање динамике тренутне катастрофе.

Што се тиче „термидора“, ту реч ћете у Британији лакше пронаћи у јеловнику – уз „јастога“ – него у расправама о динамици револуције и контрареволуције.

Јавни медијски сервиси, који бриљирају у објашњавању природних појава, ретко успевају да понуде добра тумачења историје. Живимо у златно доба телевизијских историјских драма, у којима догађаји који кваре срећу згодних парова у историјским костимима увек стижу као гром из ведра неба. Од овог тренда донекле одудара серија Полдарк у продукцији Деби Хорсфилд, али ако BBC заиста жели да обави дужност коју има као јавни сервис, онда би после Полдарка морали да дају један сат Данију Сноуву или Тристраму Ханту да кажу гледаоцима нешто о везама између Француске револуције и настајања радничке класе у Британији.

Дебате о свему што је било добро и лоше у Русији 1917. достићи ће врхунац за неколико дана. Пратиће их и многе друге расправе – као када је Естонија раније ове године захтевала од левичарске грчке владе да призна да је „комунизам био једнако погубан као фашизам“ (што је Грчка одбила).

Оно што бисмо морали да подстичемо сада када се битке 20. века поново отварају је историјско описмењавање. Стотине хиљада руских радника знали су шта је термидор, а упркос томе прихватили су ризик и подржали долазак на власт једне илегалне партијске организације. Познавање историје их је вероватно боље припремило и за оно што је следило.

Превео Ђорђе Томић