четвртак, 23. новембар 2017.

Драгољуб Збиљић: Последње манипулације „борбом за ћирилицу“ од Ломпара, преко Клајна до Ковачевића

Драгољуб Збиљић: Последње манипулације „борбом за ћирилицу“ од Ломпара, преко Клајна до Ковачевића
Универзитетски проф. др Мило #Ломпар недавно у једном интервјуу на питање новинарке „Зашто нестаје ћирилица, у свим српским културним просторима, па и у Србији?“ „промудрова“ овако: „#Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би обавезивао њену употребу у јавном простору, нема подстицаја за књиге и новине штампане ћирилицом. Не треба бити репресиван према латиници, њу ваља свако да научи, зна и користи, без икаквих ограничења у личној употреби, али је нормално да будете привржени оном писму које доминантно изражава ваш национални идентитет.“[1]
Ломпар у својим противуречниостима
#Ломпар је у том одговору у свему што рече на први поглед је логичан и тачан. А суштински оном ко се у проблем српске азбуке стварно разуме, Ломпар је много противуречан и у решењу проблема српског писма непрактичан.
Прво, Ломпар противуречи пракси у решавању питања писма у целој Европи и свету. Где би то још и где у Европи и свету тако неки други универзитетски професор мудровао о решењу питања свога језика и питања писма у том језику? Нигде! Такву „мудрост“ познају само српски универзитетски професори. Био је противуречан и чим је рекао оно што не постоји нигде у свету, па ни у Србији да не треба бити „репресиван према латиници“, А нигде није споменуо хиљадугодишњу стварну репресију према српској ћирилици у језику Срба, што, кад блаже, кад жешће (посебно у окупацијама Срба и Србије) постоји вековима уназад, а посебно у 20. веку када је српска ћирилица од стопостотног писма међу Србима у Србији сведена данас на непуних десетак процената. Ломпар том непостојећом „репресијом према латиницви“ тврди да су српска оба писма и да српски језик, за разлику од свих других језика, треба да у норми задржи два писма, што на тај (српски) начин не постоји више нигде у европсјкој и светској пракси. Тачно је да не треба бити „репресиван према латиници“ (али према писму других у њиховом језику, а нигде у свету не рачуна се као „репресија“ према било ком другом писму када се једно писмо изабере за било који језик. По Ломпару, испада да су Енглези, уз помоћ Американаца“ „репресивни“ према неком писму тиме што су само једно писмо (латиничко) изабрали за писање свог, енглеског језика. Дакле, код Ломпара је противуречност здравом разуму и научном мозгу професора. Он није ни споменуо да је српска ћирилица прогањана репресијом, па и скривеном репресијом на тај начин што је само за Србе у Југославији комунистичка („титоистичка“, како он каже) власт увела „равноправност двоазбучја“ на тај начин што је само за Србе била ћирилица „равноправна“ када је замењивана хрватском латиницом и када је власт форсирала хрватско писмо практично замењивањем ћирилице, што је рађено после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) у јавности. Једноставно су, на пример, уличне ћириличке табле преко ноћи су замењиване у градовима латиничким таблама. Дакле, то за њега није била смишљена макар „мека репресија“ према ћирилици која је у пракси дала катастрофалне добро осмишљене резултате у практичном замењивању српског писма туђим писмом у језику Срба свуда у Југославији па и у Србији. Да ли њему случајно није пало на памет ни да спомене да сва друга писма у свим европским и светским језицима имају практичан пуни суверенитет у сваком другом језику, а нигде домаће писмо није супротстављено туђем писму које се преко власти фаворизује као у случају српског писма у српском језику.

Поређења статуса Србије и ћирилице данас


Да ли је Ломпар стварно толико неупућен у проблем српског писма, како је тај проблем настао, зашто је забрањивана ћирилица (на пример посебно жестоко у Првом светском рату у окупацији Србије, када се хрватска абецеда први пут појавила у Србији уместо строго забрањене ћирилице од окупатора) и како да му није пало на памет да се упита зашто и данас у Србији и изван Србије једини Срби данас имају проблем са својим писмом?
Професори, посебно књижевници и критичари књижевних дела, ваљало би да имају јак осећај за поређења. Зар Ломпар није могао да види да је данас српска ћирилица с њеним једноцифреним процентом у јавности у положају окупиране Србије у Првом светском рату и окупираним Србима изван Србије. Разлика је једина у окупираној Србији у Првом светском рату и окупираној (забрањеној) ћирилици и у данашњој (полу)окупираној Србији и окупираној ћирилици што она, сирота, данас формално није забрањена као у Првом светском рату, него јој је одузета сувереност,(као што је Србији одузет данас део територије (КиМ). А то што у Србији и међу Србима није заљконом забрањена ћирилица надокнађује се тиме што је уведено друго писмо (као што је на Косову и Метохији уведена страна војска). И то друго (латиничко у хрватској верзији) писмо је у апсолутној предности зато што је деценијама рађено смишљено и лукаво да се то туђе, новоуведено писмо учини „српском латиницом“ и, што је још горе, власт је деценијским практичним деловањем и преко школства учинила српски народ свикнутим на то туђе писмо више него на стварно своје писмо. И сада имамо то да је туђе писмо јаче од домаћег у томе што су то смишљена створена „оба српска“, али је народ стекао много већу навику на то ново, раније окупацијско, сада „друго српско писмо“. Једноставно, вишедеценијска манипулација уз насиље власти учинили су српски народ изманипулисаним, а да он и не може сада сâм да схвати да је изманипулисан, јер то неће ни власт ни лингвисти да јавно објасне Србима. И зато Срби живе и не знајући шта му је, како и зашто урађено с писмом. Ломпар само каже да је „нормално да будете привржени оном писму које доминантно изражава ваш национални идентитет“, али ни да спомене ко је, када и зашто деценијама лагао Србе да је и ово друго писмо „српско“. Ломпар је противуречан до бесмисла када каже да је Србима ћирилица у идентитету, а не оспорава да му је после 1954. године наметнут овај други – латинички идентитет. Нигде да објасни како је то учињено, зашто, ко је учинио и у којим српским институцијама.

Лако је манипулисати народом коме је наметнута навика


Данашњи српски лингвисти укључили су се у манипулисање народом предлагањем уникатних мера, непостојећих у Европи и свету, за „спасавање српске ћирилице“, а те мере су такве да не могу да преокрену далеко одмакао процес у осмишљеном латиничењу Срба у процес враћање ћирилице у живот. Ломпар или не зна (а универзитетски је професор) или свесно скрива истину да ћирилица не може да се врати у живот српског језика друкчије до на једини могући начин: вратити јој системски, свуда, у норми српског језика пуни суверенитет – ћириличку једноазбучност у језику Срба). Тако је и са спасавањем Косова у Србији. Не можеш га никако друкчије спасти него вратити Србији суверенитет на КиМ. Само од Србије данас не може да зависи враћање Србији суверенитета на КиМ. А лингвисти и власт могу, ипак, да, по угледу на праксу у Европи и целом свету, врате суверенитет свом писму. Без пуног суверенитета и ћирилице и Србије немогуће је никаквим другим мерама вратити сигуран живот ћирилици у језику Срба и сигуран живот Србима на КиМ-у. Питање сигурног живота на КиМ-у не зависи већ дуго само од Срба, а враћање сигурног живота ћирилице у српском језику ипак зависи, ваљда, од српске власти и српских лингвиста у институцијама.
Ломпар је требало, а није му као професору пало на памет, да објасни зашто Срби и њихова ћирилица немају данас сигурну судбину у Србији и изван Србије у језику Срба. Зато, наравно, што ни Срби, ни Србија, ни српска ћирилица немају пуни суверенитет и да је макар у српској ћирилици у језику Срба могуће тај суверенитет институционално и системски вратити и изједначити га са суверенитетом других писама у другим језицима. Ломпар или нема појма или неће да објасни ко то међу Србима може да уради и како.
Ми у удружењима за заштиту ћирилице видимо да смо и ми и српска власт у лошем статусу данас. Нама у удружењима не признају објашњавање проблема ћирилице и начин њеног спасења наши лингвисти и власт, а српској власти не признају белосветски злотвори објашњење и решење проблема српске државе. Дакле, нас у ћирилици малтретирају домаћи, а власт у Србији и њен народ малтретирају белосветски злотвори.
И коме ту истину о ћирилици да објаснимо ми у удружењима за спасавање ћирилице, кад ту истину не разумеју и(ли) неће да разумеју чак ни неки у удружењима за ћирилицу. И неки од њих се, обрадоваше најављеном закону о ћирилици и новчаном подстицању објављивања књига ћирилицом јер их је у Новом Саду, на скупу који је организовала ова нова „Ћирилица“ (нису умели ни да изаберу своје скраћено име, а не да позајмљују туђе), изманиплисао мој лични пријатељ професор Милош Ковачевић објашњавајући им да ће задржати у нормирању језика Срба двоазбучје, али ће му „доскочити“ законом и плаћањем неког мањег постотка пореза на књиге на ћирилици. И они му поверовали да је могуће „изиграти двоазбучје“ без његовог укидања као осмишљеног погубног уникатног „светског производа“ српских лингвиста. Ко нема бар толико јак мозак за практичност и систематичност (а таквих је већина) лако га је изиграти и изманипулисати.
Оснивање више удружења које је могуће изманипулисати нема никакве користи за српско писмо. У том случају властима и лингвистима то олакшава да суштински ништа не промене у деловању за ћирилицу. Зато власт нема ни из свих удружења јасан, принципијелан и једино практичан став: српско писмо могуће је вратити у пуни живот само враћањем ћирилици апсолутног суверенитета у језику Срба, тј. применом начина решења питања писма као у сваком другом језику. Све друго је обмањивање и задржавање успешног начина затирања ћирилице (у двоазбучју) и без њене формалне законске забране као што је било у окупацијама Срба. Да је то тако, потврђује и мој доказани више пута пријатељ Иван Клајн на челу Одбора за стандардизацију српског језика. Клајну треба признати макар то да је искренији од свих осталих српских лингвиста у борби за наставак двоазбучја. Он антићириличност не крије, дакле не манипулише и не обмањује попут других српских лингвиста. Клајн каже да „латиница је победила“, а „ћирилица ће остати као архаично писмо“ (у најбољем случају као „режимско писмо“, тј. писмо најужих државних установа), а ако неко баш инстистира да мора бити једноазбучје у ћирилици (а то смо ми у „Ћирилици“ из 2001, у „Српсконј азбуци“ и у „Матици српског језика и ћирилице“), избор ће, по Клајну бити једноазбучје, али у латиници (хрватској верзији, наравно). А то се у јавности готово већ остварило у време „богатства двоазбучја“.

Манипулатору, као и неразумнику, тешко је објаснити истину

Проф. др Иван #Клајн
Дакле, макар у једном треба високо ценити челника који одлучује у нормирању писма у српском језику Ивана Клајна. Он је отворен и не спомиње никакво „спасавање српске ћирилице“ ни законима ни подстицајним мерама, чиме манипулишу у последње време српски лингвисти с мојим пријатељем Милошем Ковачевићем на челу. Сви други лингвисти у таквој „борби за ћирилицу“ лажу и себе и нас, а једини Клајн не лаже. Он се јавно, и пропагандно и практично у Одбору за стандардизацију српског језика, залаже да ћирилица за „српске националисте“ остане у животу као „архаично писмо“, а да српски језик довршава свој пут Срба и српског језика к једном писму, али ка (хрватској) абецеди.
Проф. др Милош #Ковачевић
Према томе, од моја два (доказана више пута) пријатеља у лингвистици Иван Клајн је искрен, а други пријатељ Милош Ковачевић или је неискрен (што је, чини ми се, ближе истини), или још не схвата довољно како је једино могуће сачувати Србима ћирилицу и тако сачувати српски идентитет, јер је ћирилица, како и сâм Ковачевић истиче, „кичма српске културе и идентитета“, а не види довољно како је и зашто та „кичма“ пребијена и онеспособљена замењивањем ћирилице туђим писмом по прописима српских језичких стручњака. И како је ту кичму једино могуће оздравити и усправити.
ИЗВОР: #Центар академске речи
#ћирилица #Србија #превара #обмана #саботажа #лингвистика #Cyrillic #Serbia #scam #deception #sabotage #linguistics #Кириллица #Сербия #мошенничество #обман #саботаж #лингвистика

Драгољуб Збиљић: Последње манипулације „борбом за ћирилицу“ од Ломпара, преко Клајна до Ковачевића - Центар академске речи, Шабац
проф. др Мило Ломпар Универзитетски проф. др Мило Ломпар недавно у једном интервјуу на питање новинарке „Зашто нестаје ћирилица, у свим српским културним просторима, па и у Србији?“ „промудрова“ овако: „Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар