Зашто Запад, и кад би стварно хтео, не може да се научи да брине о бескућницима
Слободан Рељић
Има томе 8 година како ми је за „срећну Нову 2009.“ један дугогодишњи сарадник у НИН-у поклонио „Продавницу тајни“ Дина Буцатија. Болесни тиранин је прича које сам се често сећао гледајући све ове године „опадање моћи Запада“. Буцатијев свет на први поглед делује као стварност фантастике – али само на први поглед.
Дакле, главни јунак приповести је овчар Тронк, сав изузетан и сјајан, који увек има „уши усправне“, „са грудима бика, са њушком варварског ацстешког бога“ који сваким даном, у уобичајено време, „у петнаест минута до седам увече“ излази да обиђе свој простор – који обележавају остаци „бомбардовања из прошлог рата“ а у коме је сталан „дирљив напор доброте природе, која је спремна одмах да се осмехне само ако јој оставимо мало простора“; и зеленила да скрива сву ружноћу и бруталност људског чина; „али град ништа не мрзи толико као зеленило, биљке, дисање дрвећа и цвећа“; и тако је Тронково царство у ствари било „гомила ђубрета, непристојних отпадака, смрдљиве органске трулежи, потоци талога“ и – ретке травке и цветови који су и даље опстајали „усправно подижући петељке у правцу сунца и живота“.
Овчар Тронк је био цар у том царству. Корак иза њега је увек ишао професор и „држао га на ланцу“. Како приличи – иза велике тираније увек стоји „велика памет“.
И шта је догађај? Једног дана, лисичар Лео, на неки рацијом необјашњив начин, схвати да то „више није онај некадашњи Тронк“. Не, нема ту ништа неупитно јасно: „Била је то нека ситница, можда начин на који је подизао ноге, или нека замагљеност погледа, или нека повијеност леђа, или то што је длака изгубила сјај, или још вероватније нека сенка – сива сенка која је ужасан знак! – која му се спуштала из очију све до опуштене ивице усана.“ Углавном, лисичар је осетио да је дошао тренутак да може да се освети Тронку, „схватио је и задрхтао од перфидне радости“. И насрнуо је на тиранина. Јесте и даље он слабији за коначни обрачун, али онда је и „један други мали мешанац, његов другар, који је издалека подсећао на ловачког пса, иначе бојажљив и преплашен, скочио да уједе овчара“. Кад је осетио крв, укључио се и „вучјак из оближње гараже, разбојник“.
Обрачун те вечери није окончан, али док су професор и Тронк после свега седели и дрхтали, било је јасно „понижење цара који је нагло скинут с престола и изгажен у блату“, али и животињски непогрешив осећај побуњеника да се „нешто безоблично и ново у њему (Тронку) створило и лагано се ширило из њега као заражени круг… Јер животиње много боље него светли ликови с клинике примећују и најмањи знак ближења проклетог присуства, заразе којој нема лека. И борац је био обележен, више није припадао животу, из неке скривене дубине тела већ се ширило распадање ћелија“.
2.
После необузданог тријумфализма 1989. у прашини Берлинског зида и пада социјализма, ни капитализам „више није припадао животу“ јер је своје помрачење ума уздизао до „краја историје“. После је то постајало све видљивије, а ових дана стижу вести из „дубине тела“ – Америчко удружење психолога нашло је да „две трећине Американаца говоре да је ово најнижа тачка у америчкој историји које могу да се сете“.
Свакодневица је све стреснија. И упоређивана је са Другим светским ратом, ратом у Вијетнаму, Кубанском кризом, 11. септембром. А америчке грађане никад није више бринуло шта ће бити с економијом, како ће живети с драстичним социјалним разликама, како ће се лечити. Подељеност друштва које је уједињавао „амерички сан“ постаје застрашујућа за грађане те земље.
Пре век и по Емил Диркем је оваква стања назвао аномијом – кад међуљудска солидарност, без које по њему друштво не може да егзистира- изветри. Увек постоје професори који ће, „за шаку долара“, продавати утеху – како то што прост свет осећа није доказ ничега – али нема професора, војника, полицајаца ни свештеника који ће умети да те рупе – кроз које солидарност клизи као садржај пешчаног сата – закрпе тако да друштво функционише као здраво. Јер, здравље не може да се замени вештачким уверењем. Здравља има или нема.
Како се може говорити да смо успешни кад имамо економски раст 3% и највећу стопу бескућништва у развијеном свету? Изговарајући ове речи Јацинда Ардерн je постала светски позната ових дана. Све је тачно, али њен Нови Зеланд је, ипак, далеко од оног шта све позни капитализам може и због чега се белодано показује као „промашен“, како она изусти.
„Морамо радити на томе да људи имају могућност да воде смислен, угодан живот, да својим радом могу преживети и одржавати своје породице“, рекла је ова оптимистична жена.
Шта је овде необично?
Па, то што ове речи 37-годишња политичарка није изговорила у кампањи, него пошто је победила на изборима и спрема се да преузме власт у сређеној земљи и за данашње појмове још увек просперитетној.
Јер, капитализаму – који деценијама систематски производи бескућнике на свакој тачки земаљске кугле – главни слуга је либерална демократија која је скројена тако да се политичари пре него што дођу на власт обраћају народу, а кад преузму полуге моћи баце се у наручје својим (више не и притајеним) љубавницима – капиталистима. И већ деценијама нема тих речи које се не смеју лансирати у предизборним кампањама, али – опште знана је чињеница! – да се у демократијама политичари не вежу за реч него за џеп.
Некад је изгледало да их се може, уз помоћ независне штампе, ухватити у лажи и корупцији. Данас је оно иронично «обећање, лудом радовање» сама суштина демократског процеса. Некад се говорило да је то срамно, данас се зна да се «само будала» не обезбеди за дане без власти.
Онај добри Хосе Мухика из Уругваја о чијој фасцинантној «глупости» Емир Кустурица снима филм свима изгледа као лик из бајке за децу, али из XIX века – кад су деца била баш наивна. Невероватан човек! Живи у позном капитализму, демократски бејаше биран на највише место у земљи, посрећило му се да може да напуни џепове, да обезбеди и браћу и унуке, а он ништа. Губи време са сиромашним народом. И, изгледа да га и жена подржава. Као у филмовима страве и безумља.
3.
Срећа што се демократија није изродила у овакве неподопштине. Срећа што нико, међу владајућом класом, није озбиљно и дословно схватао оне три речи са барјака Француске буржоаске револуције «liberté, égalité, fraternité“. То би уништило капитализам, какав знамо, у зачетку.
Свет би, рецимо, био ускраћен за два светска рата. Африка никад не би успела да запти глад у својим друштвима. Најштампанију књигу, после Библије, Комунистички манифест Маркса и Енгелса, могла се извући на шапирографу и поделити шетачима у Хајд-парку. Не би четвртина становништва на кугли земаљској живело од 1 долара дневно. Не би се ове зиме у Давосу обелоданило да осам најбогатијих особа има као 3,6 милијарди најсиромашнијих – као половина у људског рода. А то је светски и свевременски рекорд неједнакости међу људским бићима.
Капитализам у коме живимо одавно је одређен као позни. Јирген Хабермас је седамдесетих година прошлог века, у фази у којој се још није био одао правдању бомбардовања суверених земаља противно успостављеном међународном праву, писао књиге под насловом Проблеми легитимације у касном капитализму.
После су стизали још поразнији наслови. Рецимо, онај Мистерија капитала – зашто капитализам тријумфује само на Западу, а подбацује на свим другим местима, Ернанда де Сота, који иначе није никакав критичар капитализма. Напротив. Али чињенице су неумољиве. Капитализам је добро доносио само Западној Европи и Северној Америци, а остали су били додатни извори богатства за «пљачкашку цивилизацију», како је Торстен Веблен видео Запад.
Или, баш конкретно: Глобална економија – како су богати постали богати и зашто сиромашни постају све сиромашнији разумног норвешког економисте Ерика Рејнарта.
И, ето, Јацинди Ардерн, по глобалном капиталистичком распореду, сада пада у задатак да окући четрдесетак хиљада бескућника. Изгледа оствариво.
Али – ако не бежите од јасних знања о природи капитализма, онда можете бити сигурни да је то – Mission Impossible. Не зато што богати Нови Зеланд не би могао наћи пара да то уреди, не зато што би тиме био озбиљно угрожен неки конкретан интерес, него што то у темељу убија дух капитализма. Не може „новац пореских обвезника“, тако се то каже, да се троши на то. Па, шта би после тога могло пасти на ум – оних 100 милиона бескућника у свету глобалне економије, јер сви су они жртве исте машине.
4.
Капитализам и демократија, капиталисти и класа сиромашних, су у односу који се лепо описује у оној причици кад шкорпија моли жабу да је пренесе на другу обалу. Жаба каже да не може, убиће је. Шкорпија одговара: Па, како би те могла убити, кад ћу онда и ја потонути. Кад су били насред реке, шкорпија ипак није могла да победи своју природу.
Тако капитализам стално обећава на сав глас, уз помоћ „слободне штампе“, како ће решити срамотну ситуацију у којој бар милијарду и шесто милиона људи пребива у условима потпуно недостојним нормалног живота. Па 20 одсто деце у свету – њих око 400 милиона – живи са мање од 1,9 долара дневно.
Али, док «слободна штампа» и гламурозни скупови у хотелима са пет звездица производе стратегије, манифесте, консензусе, декларације, апелације, иза тога се у тихом маршу и неупитном инсистирању на апсолутном пристанку спроводи програм који је цинично назван – консензус. Вашингтонски консензус, коме би заиста пристајао назив – Вашингтонски диктат. Позни капитализам то ради тако. Сва министарства рата се данас зову министарства мира, све агресије су „заштита људских права“, а амерички национални интерес се намеће као природни закон. И све демократске понуде су као оне из Кополиног „Кума“ – оне које се не могу одбити. А врховни принцип позног капитализма стаје у „генијалну мисао“ доброг Ал Капонеа, који је схватао да се лепом речју може постићи много, али са пиштољем и лепом речју много више!
Тако су Федералне резерве, приватна радионица четири породице, одређене да одржавају „стабилан курс“. И отуд стижу „лепе речи“. Али, ако то наиђе на тврде уши онда ЦИА активира средства која помогну да се то провуче кроз мозак, а ако се налети на баш тврдоглаво биће, као што бејаху Милошевић, Гадафи, Садам или Асад, онда се дижу авиони…
Међутим, то није могло довести до успеха против Денга и Пекинга 1989.
5.
Читав систем позног капитализма неодољиво подсећа на уличне тираније, кад главни уличар безочно другима „продаје циглу“. И они купују, купују. Ћуте, ћуте и кад се уличару учини да је однос вечан, онда као у Буцатијевој фантастичној причи неки тихи посматрач с друге галерије осети да је време тиранина прошло: примети неку „сенку – сива сенка је ужасан знак! – која му се спуштала из очију све до опуштене ивице усана“. И одједном усред Минхена, мутног фебруарског дана 2007, устаје неки сићуњави Рус – мало је парадоксално иза великог руски медвед устају сићуњави, али ваљда то због историјски јакости слике тако мора да буде – и каже: Нећу да више купујем циглу!
Рече и оде. И онда сви чекају како ће га Газда, ипак, натерати да дође, поклони се, извине бираним речима и пред свима – купи две цигле! Али не. Улица није видела ту сцену. И онда су и други, „иначе бојажљиви и преплашени“, осетили како се „из неке скривене дубине тела већ (се) шири распадање ћелија“ Тиранина и почели да подижу главу.
Онда се 2008. сломило у Вол-Стриту, који је, ево сад већ, изложен неподношљивом притиску кинеске економије, те руског расподељивања оружја – онима који до јуче нису смели ни да писну. Све је више њих који одлажу па и одбијају да „купе циглу“. А то отвара амбис. Одједном се враћа Маркс и његов увид да супер ефикасност без праведне расподеле новоствореног богатства капитализам срља у револуцију. Људи се сећају да, иако нису били марксисти, шансу капитализму у будућности нису давали ни Јозеф Шумпетер ни Карл Полањи, а сад се стигло до тога да и оперативци у срцу капиталистичког Левијатана налазе да су на путу без повратка: „Што сам дуже на Вол-Стриту, све сам сигурнији да је Маркс био у праву.” То ћете наћи у мејн-стрим магазину који је до јуче о побуни против савршенства капиталистичког система (додуше, уз неку малу дисфункцију, која се да поправити са две нагодбе у Конгресу) приповедао као бесмисленом тумарању у историји.
И сад су на светску сцену банула два лика која до (нео)либерализма држе као до лањског снега – Си Ђинпинг и Владимир Путин – и кренули на долар. И последњи верници капитализма почињу да сумњају да ће се „свети Долар“ успети одбранити од тих источњачких варвара. Па, њима ништа није свето. Толико се то отело да им се чини нормалним – мултиполарни свет, али и то само као пропутовање у Нови свет, где ће западне вредности и моћи угурати у неки музеј поред старогрчких статуа и римских оружја.
6.
А бескућници? Ма, шта је ту страшно? Прошло је време Чарлса Дикенса кад се то гурало у дебеле књижурине и побуђивало емоције. Над тумарањем Оливера Твиста кроз свет беде и дна грчиле су се генерације. Данас нико озбиљан томе неће посветити ни добар твит, верују аналитичари и демократског и републиканског профила, па и они социјалдемократског. Зато се оне речи Јацинде Ардерн и брига Новог Зеланда доживљавају као симпатична досетка. Треба увек мало народу обећати – Једнакости, Братства и Слободе. Али се и не покушава да се то оствари. Не будимо луди!
Јер капитализам, по логици свог постојања, мора имати „резервну армију незапослених“. То су стотине милиона људских судбина чија је улога класно поткусуривање. Пуна запосленост би подигла наднице „у небо“. Овако, плус кад се у помоћ позову роботи, може да се навигира.
Једино ако се не умешају „руски хакери“. Е, то би могло све да поквари. Није проблем у унутрашњем распаду него у спољној лошој намери, теше се „важни људи“ чији поглед добацује до њиховог рачуна у банци и који због тога никад неће моћи признати да ће се дешавати оно што мора да се деси, чак ни кад се деси.
Каква иронија позиције силника! Некад је Запад људе из комунистичког и „трећег света“ стално подсећао да им њихов систем не даје кревет, „марлборо“ и „кока-колу“, а сад и они то могу њиму да чине. И не само да могу. Они расту, а Запад опада и – тешко ће моћи да расте. Јер, нема где да се шири.
То што се још у некој Србији, Украјини, Естонији и Уганди држи да је „страни капитал“ спас, мало је за потребе и потрошњу на коју се Запад навикао. Кап у мору. Ако се исто не понашају они из БРИКС-а, онда за западни капитализам нема довољно ваздуха. А они неће. И не само то. Убрзано одвлаче и друге. Праве свој „пут свиле“ и своје „северне“ и „јужне“ токове. Ако се Западу не допада назив „јужни“ они промене у „турски“. Али не стају. Шта ту може бити добро за капиталистички систем? И да ли се он може још једном прилагодити времену и приликама?
Капитализам је жилав. И јаше четири века. Свуда оставља траг. Али, култура Истока траје хиљадама година. И преправљала се, али увек у мери у којој је остајала самосвојна. Како се моћ сели на Исток, „ароганција моћи“ Запада ће постајати све мекша. Присуствујемо том процесу. Иако је из колонијалне свести то неподношљиво сазнање.
| Куда иде позни капитализам |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар