Александар Гавриловић
На изборима 2012. отерали смо елитисте, а уздигли популисте. По дефиницији – једни владају народом, а други у име народа. Елитиста обликује, а популиста предводи. И једни други виде себе као некога ко је изнад, или испред, некога ко има план за народ и државу. Ако се народ и држава не уклапају - тим горе по њих.
Оно што их нераскидиво спаја, што им иде на руку је ова наша, наопака држава, тако послушна према онима на врху, а тако слепа за грађане и појединце. Такву смо је наследили и одгајили још од 90-тих и од тада је политичари пажљиво крпе разним малтерима и ушприцавају бетонима, да им потраје што дуже, застарела и бесмислена у једном сасвим новом времену и окружењу. Да будем сасвим јасан – имамо државу која погодује само властима, која је главни клицоноша сваког ауторитатизма и сама по себи - легло злоупотреба. Имамо државу која а приори третира грађане као поданике, малоумна створења која треба усмеравати и водити – па тако са сваким новим изборима ми не бирамо, него ритуално предајемо неким људима моћ да одлучују о нашој судбини, уместо да им је главни задатак да унапреде наше међусобне односе и побољшају наше заједничке перформансе. После се чешемо по глави све сиромашнији и љући. Преварени.
Та и таква држава коју обележавају многи епитети – партократска, корумпирана, удбашка, лоповска... главна је кочница развоју Србије. Живимо у њој као одрасли људи који никако да промене своје дечије ципеле. Стеже нас и жуља са свих страна, боли, тетурамо уместо да ходамо и изгледамо и сами себи блесаво, али тврдоглаво не признајемо да имамо проблем. Љутимо се кад нам неко са стране каже – еј човече па промени их, не пашу ти. Ми живимо своје животе, оковани државом, као кад би наши ватерполисти јуришали на медаље са везаним рукама или Ђоковић играо са шупљим рекетом. После се питамо зашто смо неуспешни.
Срећом или несрећом стижемо до свог природног краја. Не можемо више овако даље. После година истог, показује се да Србија мора да се радикално мења да би преживела.
На челу те и такве државе данас је Александар Вучић, човек који воли за себе да мисли у категоријама: урадио сам дупло више од било ког владара у Србији, постигао сам све што један човек може да постигне у политици, ерго – ја Вучић, најбољи сам владар у новијој српској историји. И заиста – путеви, фабрике, фискална консолидација, европска кандидатура – много тога делује као да је урађено.
Због тога многи и кажу – Вучић је шампион, најбољи је, види колико је постигао. Јесте, али такви заборављају да се Вучић такмичи у категорији наопаке државе, у дисциплини наопаког владања. Вучић нас предводи у трци кроз ћорсокак и ма колико брже, јаче, боље напредовали – на крају те трке је – зид.
Како смо све ближи том зиду, како његово постојање постаје све очитије, тако се и српско друштво, све више сегментира. Још увек је пуно оних који ће се освестити тек кад главом ударе у препреку и зато је основни задатак „наших реформи“ и владајуће политике да тај тренутак одложи на што дужи период. Међу ватреним присталицама, има све више оних који, увиђају грешку у систему, али, немоћни да се одупру притиску средине и политике, спас налазе у мантри – „па кад нема нико бољи“. Има и много оних који спуштене главе покушавају да живе своје животе мимо Вучићевог пропагандног мехура, што није лако јер су баш они мета ових свако-мало избора и њихова се одлука да живе ван политике, доводи у питање свакојаким понижавајућим и претећим методама поткупа, уцена и притисака, махом са оне стране закона, које у држави покорених институција нема више ко да санкционише. То онда Вучићеви “објективни медији” формулишу: „ СНС је далеко најорганизованија странка на терену“.
С друге стране потенцијал опозиције систематски се смањује медијском блокадом и великим бројем припадника елита, које Вучић, као искрени популиста, иначе страсно прогони, а што ове не спречава да нуде своју помоћ и подршку, прикривено или јавно – упркос томе што тиме противрече свему што су у животу заступали. А има и оних који увиђају конструкционе грешке у Вучићевој популистичкој држави и који су спремни да о њој јавно говоре и због тога бивају, за пример осталима, тешко маргинализовани или прогоњени у нашем друштву.
Хајде једном да демистификујемо ту популистичку маглу која се проширила Србијом и да сагледамо шта је „са друге стране пропагандне дуге“.
Основни покретач Вућићеве политичке доктрине је воља за влашћу. Што више власти, то боље. Све остало – економија, родољубље, европејство, русофилство, реформско и традиционално, напредно и назадно, демократско и ауторитарно, а нарочито демократско – само су средства која се користе да би се обезбедило што више власти. Ако је воља за власт та која га покреће, онда су популизам и политичко камелеонство, сакупљени у жижу незамисливог прагматизма његов политички метод.
Зато, у земљи којој живимо, не постоји политилчка котва, црно и бело увек иду у пару, друштвене и политичке појаве и процеси, које се у нормалном искуству искључују, код нас по правилу иду руку под руку, све се чини могућим. Ако примећујете да званична верзија наших живота и наши реални животи више немају додирних тачака - на правом сте трагу.
Последњих година имамо прилику да ин виво пратимо шта се деси кад се споје једна огромна амбиција и податна српска држава, наложница толиких апсолутиста, без развијених инстутуција којима би заштитила основне постулате свог постојања. Оно мало институцијја што смо имали, на наше очи нестају, а оне што никад нисмо реформисали само се послушно свијају уз скуте новог господара.
Економски успеси којима се наше власти толико хвале, само су део једне шире слике, на којој је банално јасно нацртано, да свако може да види и разуме. А нацртано је: ЕУ како отвара своје финасијске славине да би се њене чланице што пре излечиле од последица светске економске кризе, а мале сиромашне балканске земље, поређане около трпезе, од мрвица тог колача граде свој економски опоравак. Додамо ли да нам се посрећило са практично непостојећим каматама и курсом долара – ето нама правих узрока „наших економских реформи“, напретка “највећег у модерној историји”. Истине ради - Србија је у такмичењу са истим тим сиромашним балканским земљама, по важним економским параметрима, по правилу на зачељу, а не при врху колоне, како Вучић и његови воле да истакну. Оно где смо сигурно први је у дизању пропагандне буке, када су економске реформе у питању. Ничега лошег нема у томе што смо до неке мере успели да искористимо тренд, али то напросто нису заслуге домаће економске памети.
Чувену финансијску консолидацију смо искројили од каишева коже скинутих са леђа најугроженијег слоја нашег друштва – пензионера, док је држава као последњи друмски разбојник завукла запосленима руке у џепове, све се чувајући да не поремети и узнемири мир расплода за партијске кадрове у нереформисаним јавним предузећима, где лежи права прилика за стварне, одрживе и дуготрајне реформе. Али, у једном се успело - беспотребно кињећи сопствени народ, а штитећи интересе своје партије, Вучић је доказао спремност Србије да враћа дугове и прибавио себи епитет модерног либералног реформатора. Као резултат имамо ојађене људе, разваљен ЕПС, Телеком на издисају...
Наша прокламована војна „неутралност“ изазива оволико забуне, јер представља паралелни ход ка два војна савеза истовремено, а не еквидистанцу од оба. Ова политика “активног седења на две столице”, као већина Вучићевих ситно-трговачких комбинација, уместо озбиљне политике, суштински не решава ништа и не може опстати још дуго.
Фабрике за преживљавање сиротиње, којима се Вучић толико хвали и којима доказује напредак земље, вишеструко су проблематичан пројекат. Ове мање више мануфактуре, у којима људи ропски “рмбају” без икаквих гарантованих права, за минималац, од кога реално не може да се преживи, објашњиве једино по принципу боље ишта него ништа, дебело су суфинансиране новцем који ће заувек недостајати тамо где им је право место - уложен у развојне ресурсе Србије. Све те скупо плаћене фирме, отићи ће оног тренутка када се појави нека још сиромашнија земља, са јефтинијом радном снагом. А ми ћемо се наћи у проблему у коме смо и били пре тога.
Избори, који су основ сваког демократског поретка, озбиљно су обесмишљени бескрајним и непотребним понављањем, као и чињеницом да се на једној страни тркају држава и владајућа странка и њихови удружени медији, укључујући и јавне сервисе, против свих оних малобројних преосталих, са предефинисаном етикетом издајника, лопова, сецикеса, незналица - без права и могућности на одбрану. Ту фер и поштеног избора - нема. Стиче се утисак да их Вучић организује да би доказао да може да направи Парламент у коме неће бити опозиције - уопште. Толико о правим амбицијама човека који предводи земљу у ЕУ.
Толико хваљеним Бриселским споразумом Албанци су преузели озбиљне државне атрибуте, а косовски Срби добили су пре свега - Српску листу, која им служи таман да знају ко је газда у кући.
Унутрашњи дијалог о Косову, у земљи без дијалога, претворен је у своју супротност - у скупове збуњених подржавалаца режима, на којима учесници навикнути да мисле главом једног човека, страх пред ужасавајућом чињеницом да су позвани да кажу нешто без упутства и из своје главе, покушавају да забашуре бесмисленим фразама. Или се, као они искуснији, труде да погоде шта је то што Вучић неће свима да саопшти до пролећа.
Борци против елита, људи из народа и за народ, како се овдашњи властодршци представљају - одавно су сами постали елите. Да не би сасвим прекинули ту везу са народом и својом бирачком базом, обраћају им се реториком 90тих, у којој су сви негативци и даље са Запада, па онда не треба никога да чуди не што је, у земљи која формално иде у ЕУ, љубав према Мајчици Русији скочила на 70% међу присталицама СНС-а. Па куда смо кренули и како да стигнемо, са толиким популистичким тегом на ногама? Два корака напред и десет назад, ко тежак пијанац када крене кући. У Европу се тако сигурно не стиже.
Могло би се још и још о наличју приче о стабилизацији државне касе, суфицита у буџету, ЕУ интеграцијама, смањену незапослености, новим фабрикама, „вредном и напорном раду, дању, ноћу и викендима“. То је та ролеркостер политика од које као да нам се свима завртело у глави, па нико да каже – еј мајсторе, заустави, прошла станица. Одавно.
Зашто ћутимо, и ако смо свесни да је ђаво однео шалу? Да ли нас је све толико поплашио Вучићев манир владања у коме је свако заменљив и потрошна роба, у којем ћевабжија може да без пардона замени доктора наука? Да ли нас толико привлачи идеја да један мисли уместо свих нас и да су код њега, једнога, тако родитељски, и награда и казна? Да ли смо толико дигли руке од свега па су нам награде које је за сваког новог следбеника расписала Вучићева држава јаче од образа, става, знања и уверења? Или смо толико опхрвани својим јадом, љути на себе и политичаре због погрешних процена из прошлости, да нам је за утеху довољно да изговоримо оно „ма сви су они исти“ и да се осетимо морално супериорни?
Или напросто не видимо излаз?
Зоран Ђинђић је једном рекао – да би променили државу, морао би свако од нас да се промени, по мало. Ја сам уверен да је већ озбиљно много људи у Србији већ учинило тај мали унутрашњи искорак или је сасвим спремно на њега. Зато сам толико негативан према овој Вучићевој епизоди у великој српској драми. Кочи нас, зауставља, успорава, буди најгоре у нама. Сасвим је ограниченог дејства и сваки нови дан проведен у овом ћорсокаку затрпаном лажима, преварама и покушајем масовне хипнозе, враћањем на насиље као суштину друштвених односа, одвлачи нас од онога што морамо да урадимо, овога пута да бисмо опстали.
Ово друштво са Вучићем на челу не добија прилику да се заиста суочи са сопственом будућношћу и да коначно крене напред, него се до у бесвест врти у бесмисленом кругу, вијајући сопствени већ одавно оглодани реп.
Наставимо ли овако - ми ћемо у пуном фрижидеру успети да умремо од глади. Свако ко је путовао Србијом се запитао – како је овако богата земља – сиромашна? И како то да је у толико сиромашној земљи - једино држава има пара? И зашто дозвољавамо да се те наше, заједничке паре, троше пре свега на то да би Вучић зацементирао своју власт?
Када ћемо почети да се бавимо оним што су прави проблеми овог друштва? Када ћемо се окренути питањима будућности? Неопходна нам је реална развојна политика која ће извући све потенцијале ових људи и овог тла. Потребни нам је развијен приватни сектор да заузда државу, баш као што су нам потребне стабилне државне институције да га контролишу. Потребно нам је друштво такмичарски настројених, способних појединаца, а не послушно стадо. Потребна нам је подстицајна средина а не тесна дечија ципела. Потребан нам је дијалог и нек најбољи победи, а не ово Вучићево „слушај овамо“ и “мудра политика нашег вође”. Потребне су нам странке спремне да чују и реше, а не као ова, владајућа, што систематски застрашује грађане. Друштво сталног дијалога, а не диригованог једноумља. Друштво конкуренције. Државо која ту конкуренцију усмерава и подстиче законима. Друштво у којем ћемо се коначно борити да будемо најбољи у ономе што јесмо, а не у додворању тој истој држави, да бисмо уопште дошли у прилику да будемо успешни. Да од друштва улизица коначно одрастемо у одговорне људе.
А као први корак је да се пробудимо из овог кошмара и летаргије и престанемо да градимо пирамиде за фараона и почнемо да правимо своју земљу.
Истиномер
| Зашто је Вучић камен о врату Србије? |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар