петак, 09. март 2018.

Може ли се без краљице и топа сачувати вечна Србија?

Може ли се без краљице и топа сачувати вечна Србија?
АМЕРИКАНЦИ УКОПАЛИ БОНДСТИЛ ТРИ СПРАТА ИСПОД ЗЕМЉЕ, А ПРИШТИНА НЕ ПРИСТАЈЕ НИ НА ЗСО
Ако се поштује међунардно право и исправе неправде, створене насиљем, неће бити потребне посебне нагодбе, јер Србија би добила што јој припада, али ако се и у мировним преговорима примењује сила – неправда ће се легализовати
Компромисни споразум је могућ, ако га, на посебној меđународној конференцији или Савету безбедности УН, равноправно издејствују учесници скупа, али не у политичкој метафори шаховске игре у којој би, како сугерише Вучић, Србија, и без две најјаче фигуре, краљице и топа, успела да извуче реми
Пише: Раде БРАЈОВИЋ

АКО СЕ један, изузетно важан и подједнако тежак, политички процес, какав је косметски - после ужасних оружаних сукоба и вишедеценијске политичке блокаде - доведе у завршну фазу, у којој се чини да је обострани компромис једини могући покушај, каквог-таквог излаза, онда истинског праведног решења, каквог смо замишљали и очекивали, тешко да има, а вероватније је да га и нема и, у нашим актуелним условима, да га и не може бити!

Значи ли то, да је, кратко речено – компромис једино могућ, да може, али и да не мора? Јер, за компромис је неминовна обостраност, чак и вишестраност, а до њихове међусобне сагласности се овде не стиже лако…

Таква се разуђена слика, ових дана, показује на Балкану и Космету, у Србији, у којој, за ужасну кризу на Косову и Метохији, сва претходна претпостављена решења, нису могла ни да се практично тестирају, јер су одмах постајала део напада и одбране, насилничке тактике освајача, па су се они и њихови поданици - САД, НАТО и Шиптари - понашали као да заувек и сасвим природно владају тим јединственим балканским простором. А, није тако!

Јер, историја и дугорочност, правда и истина, припадају Србима, који су само спремни да до одређене тачке попусте, само зато што хоће праведно миротворно решење, по којем је вечни Космет драгоцени, историјски део вечне Србије.

Србија и њен вечни део, Косово и Метохија, мора да се, из света и посебно из Србије, само тако посматра и закључује! И, кад губимо Космет, такође!

Косметски Албанци избегавају такву спремност, па се дешава да неке договорене и потписане споразуме са Србијом годинама игноришу, одбијају да примене – најдрастичнији је пример Заједнице српских општина (ЗСО).

За овај и друге случајеве, од Албанаца су чак одговорнији званични посредници, Еуропејци, њихови свеопшти заштитници који једним покретом политичког прстића све могу да реше и усмере своје поданике праведном понашању. Не раде они то само због албанских интереса, већ превасходно због својих, па су показали неоспорни доказ – изградили су џиновску, подземну војну базу, на три нивоа, Бондстил, код Гњилана, одакле лансиарају своје стратешке интересе обигравања и заокруживања Русије и њеног пребогатог Сибира…

А, колико јуче, уместо да саопште да су приштинске власти, Тачијеве незналице, криве за вишемесечно кашњење електричних часовника, Еуропејци су – окривили , ни криве, ни дужне Србе! Стварају се, тако, околности безизлаза.

Древна и поетизована мудрост – све тече, све се креће, све се мења – довела је, ипак, и поред свих моћи западних силника, кризу Косова и Метохије до завршне фазе, у којој је смишљена одлучујућа поента – компромис.

Отвара се игра у којој делују посебна правила којима се прилагођавају могућа решења. Таквом претпостављеном решењу прилагођавају се и слабији и јачи, а одмеравањем и оцењивањем вредности, наравно, управљају најјачи. Они који би добијали више, као да су природно мирни и задовољни компромисним делом, али и они који добију мање не би хтели да напусте игру, да не би изгубили све, а тиме и учешће у подели – боље је остати и задржати статус компромисера, којим му се омогућава, макар начелно, додатно право у новој фази поделе…
Лепо би било чути да компромис постижу и једна и друга страна, Београд и Приштина, али у прикривеној реалности добици су неупоредиви. Та разноликост и разновредност, требало би да омогућава стабилност компромиса, особито кад добије, ако добије, формалну потврду обе стране.

Наравно, и кад споразум одобре и верификују сви учесници који су га градили, а најбоље је кад се може постићи компромисни споразум Београда и Приштине, али уз сагласност Брисела, наравно и Вашингтона, који добија и додатну посебну улогу заштитника и гаранта. Коначно, кад нешто запне - најчешће западним уценама и притисцима на Србију - покрећу се Русија и Кина и још понеко из Савета безбедности УН. (Несхватљиво је што у овим и сличним пословима, Србија више не ангажује старог несврстаног пријатеља Индију, која, уз све уобичајене предности, има и неке посебне – искуство у биткама са Пакистаном који јој је отео пола Кашмира због којег, уз више ратова и инцидената, суседи никад нису сасвим нормализовали односе – слично је, у свему, и са Кином…)
Западни моћници, САД и ЕУ, најрадије, уистину, не реагују на међусобне вербалне обрачуне Срба и Шиптара, али ни на албанско обнављање напада на Србе у разним приликама и местима, најчешће о задушницама и јужно од Ибра...



Протести српских институција постају редовнији, особито кад се у билатерална вербална надметања Београда и Приштине, упетља Тирана, која најжешће лансира представе опаке Призренске лиге која, уз Албанију, налепи и цео Космет, али и југ и југоисток Србије, чак и све до Ниша. А Македонију до Скопља и Охрида, више од пола земље…
Последњи тирански упад у интегритет Србије, извео је премијер Рама, опаком изјавом – како би Албанија и Косово требало да имају једног председника, што подразумева спајање две албанске у једну државу! Одговорио је, ефектно, шеф српске дипломатије и Социјалистичке партије, Ивица Дачић, коме је посебно у срцу Космет, јер је рођен у њему. Ево, шта је рекао:
- Албаци на Косову нису нација. Они су албанска национална мањина, јер албански народ има своју државу – то је Албанија. Постоји ли нека нација која има две државе? А, сад кажу да им је потребан и један председник!
Што се тиче ове дрске и политички примитивне Рамине досетке, а има их још доста (сетите се албанске заставе на “летећем змају,” на Стадиону ЈНА у Београду), Срби ће је заобићи или ће их само дотаћи, али ће и они и неки Албанци, зависити од обостраних политичких пројеката, концентрисати се на завршну фазу косметске кризе, која, чини се, протиче под утицајем поруке – сад или никад!

Зато се, да би успела, креће од – компромиса, а можда ће се њима и окончати…

У том ангажовању, посебно је активан српски председник, Вучић, изразито и после локалних избора које је – како смо предвиђали - његов СНС убедљиво добио.

Сусрете са лидерима суседних држава, умножио је поновним састанком са првим личностима Хрватске и БиХ, а у четвртак је отишао у Румунију, која није признала лажну косовску независност, што је значајан фактор у српским косметским пословима, као што је важно што Бугарска председава Европском унијом у коју Србија још изразитије настоји да се учлани, ако је могуће и пре 2025. А, зна се да је Космет најважнији мотив и за приближавање и удаљавање, и још горе, у односима Србије и ЕУ, што су показали Вучићеви берлински разговори са Ангелом Меркел, којој је отворен нови четворогодишњи канцеларски мандат.
Непосредна и умножена активност Србије у проналажењу разних варијанти компромиса још није ни обострано, ни вишестрано конкретизована или уобличена.

Сада је видљиво изразито ангажовање на српској страни, али се примећуеу и у целини укупног преговарачког тространог састава. Активно је, у ствари, на свим нивоима и у свим балканским главним градовима, што показује да су сви заинтересовани да се осветљавају и косметске, али и друге таме. Зато се засијала активност свих балканских интереса које као некада осећају и унутрашње повезаности и спољне противуречности!

Космет их, чини се, поново, и повезује и дели. Зато је Космет изазов свих – да се до компромисног решења дође.

Којег компромиса? О чему се ради?

Ради се поново о надметању – не у покушајима да сви добију подједнако, већ истинито и реално, како коме припада и како се може прихватити и одржати. А, шта је реално - да се стигне до решења или правног споразума којим би се нормализовали односи, али под условом да се постигне решење које ће сви прихватити, али без притисака или насилног наметања решења која нису компромисна, а јесу компромис који се добровољно прихвата!

Да би се то постигло, неминовне су реалне процене и онога шта је чије било, чије је сада и шта ће чије бити.

Да ли је, у том контексту, реална Вучићева процена да Србија стигне до ремија и ако игра шаховску партију без најбољих фигура, даме и топа?
Уместо таквих и сличних метафора и драгоцене храбрости, потребније је опредељење да се и компромис, прави компромис, може постићи само ако се поштују право и правда. У случају изазова да се реши косметска криза, до правде и права се најбоље долази на праведној међународној конференцији – кад сви или убедљива већина стигну до сагласности.

Да ли би тада и комрпомис постао инструмент правде?

Може ли се без краљице и топа сачувати вечна Србија?
АМЕРИКАНЦИ УКОПАЛИ БОНДСТИЛ ТРИ СПРАТА ИСПОД ЗЕМЉЕ, А ПРИШТИНА НЕ ПРИСТАЈЕ НИ НА ЗСОАко се поштује међунардно право и исправе неправде, створене насиљем, неће бити потребне посебне нагодбе, јер Србија


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар