ТАЊА ТРИКИЋ: ХЛЕБА И ЕВРОИНТЕГРАЦИЈА

понедељак, 30. новембар 2015.

ТАЊА ТРИКИЋ: ХЛЕБА И ЕВРОИНТЕГРАЦИЈА

ТАЊА ТРИКИЋ: ХЛЕБА И ЕВРОИНТЕГРАЦИЈА
За нас изгледа не важи правило да кога змија уједе и гуштера се плаши. Пуштаћемо да нас змија уједа опет и изнова
Ових дана опет нас је огрејало европско сунце: после дугих премишљања, анализирања са свих страна и из свих углова, значајних пауза, замуцкивања, изјава о оном што не заслужује коментар и ћутања о оном што заслужује, ЕУ је коначно изрекла пресуду: прва поглавља у преговорима са Србијом могу бити отворена. Уследила је салва радосних реаговања: коначно смо за корак ближе чланству, издржи још мало, народе, светла будућност је ту иза ћошка. И серија излизаних флоскула које слушамо од од 2000. године, па и пре, откад траје ријалити „хлеба (али не и ’с леба‘) и евроинтеграција“.
Слушамо по ко зна који пут да природно припадамо Европи - као да неко може да нас избрише са карте и пресели у Азију или Африку, да ће од тога пре свега имати користи грађани Србије јер ће, видите ли, реформе које спроводимо у оквиру процеса евроинтеграција донети већу владавину закона, транспарентност рада државних органа, стриктно поштовање права грађана итд - као да је реформе могуће спроводити искључиво кроз европски пут и као да су све друге државе које нису у ЕУ, рецимо Швајцарска, остале замрзнуте у простору и времену и престале да се мењају и усавршавају одговарајући на изазове времена.
Ако и заборавимо чињеницу да, поред поменуте Швајцарске, чланица ЕУ није и једна Норвешка, земља за узор кад је реч о демократији и нивоу људских права, или да је Исланд добио статус кандидата па се предомислио и повукао захтев за чланство, јер су му национални интереси били пречи, избегличка криза убедљиво је демонстрирала све мањкавости Уније. Показала је као никад пре да је Брисел гломазни мастодонт, армија евробирократа које ни позамашне зараде не могу натерати да жртвују викенд да би се бавили недаћама људи на некој тамо грчко-македонској или још мање, македонско-српској граници. Да не помињемо какофоничне ставове, фамозне квоте за пријем избеглица које се кобајаги усагласе на нивоу ЕК да би већ сутрадан поједине земље рекле да из ових или оних разлога то не могу да испоштују. У већ подебелом досијеу недораслих, несувислих и несложних одговора Брисела фигурирају и криза евра, грчка крза, данас сиријска…
А о кредибилитету званичника ЕУ довољно говори украјински лимб - сетимо се како су министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске били гаранти споразума који су са бившим председником Украјине Виктором Јануковичем потписали представници тадашње опозиције, а данас власти. И за који је преко ноћи испало - пуј, пике не важи. Говорили су и да неће Украјину олигарха, а онда пригрлили Петра Порошенка, који ваљда нема све оне милијарде, фабрике и медијске канале.
Све то не помаже да овдашњи еврољупци виде брвно у оку Брисела. Немају дужег одјека ни гласови разума које ту и тамо чујемо од наших политичара, рецимо, кад у полувапају констатују да би на западу дигли халабуку кад бисмо покушали и десети део онога што ради Приштина, несметано и уз суфлирање Вашингтона.
За нас изгледа не важи правило да кога змија уједе и гуштера се плаши. Пуштаћемо да нас змија уједа опет и изнова, све зарад Светог грала европског чланства. У то се вероватно уклапа и спремност да купимо рог за свећу када нам објашњавају да шија није врат и да поглавље 35 неће садржати нове услове за Србију. Кажу, то поглавље које ће бити прво отворено (и које је, подсетимо, за друге државе подразумевало тзв. „остала питања“ а само за Србију — Косово) биће прецизирано наредних недеља, до међувладине конференције 14. децембра. Није нам експлицитно речено какву ће судбину имати немачки амандмани који су предвиђали увезаност спровођења бриселског дијалога и даљих евроинтеграција. Вероватно ће променити неку запету или слово те формулације да бисмо је лакше прогутали.
А док чекамо фанфаре поводом постављања новог камена-међаша на путу Србије ка Бриселу, подаци домаћих анкета о паду подршке ЕУ јасно говоре да је све је мање оних који имају дилему: треба ли веровати европским хвалоспевима или — својим очима?

Извор Спутњик, 30. новембар 2015.