Гордана Чолић: Симбол пропасти правосуђа

Гордана Чолић: Симбол пропасти правосуђа
Гордана Чолић, тренутно распоређена на место вишег јавног тужиоца у Панчеву, персонификује стање у српском правосуђу. Њена каријера илуструје све симптоме неизлечивих болести које су захватиле правни систем: нестручан рад, неспособност, корупција, политичка подобност, приватне везе, непотизам, бахатост…
Резултат њене тужилачке каријере описан је у притужби коју је једна од њених жртви упутила Министарству правде: „Гордана Чолић, ако се има у виду имовинско стање ње и њене породице, нема разлога да страхује од светске економске кризе, па ни евентуалног новог леденог доба. Наиме, Гордана Чолић (која станује у Врањској 16) је лично и на своје име власник стана у Булевару краља Александра бр. 278-280 од 75 квадрата; рођаци Чолић Никола и Чолић Милош уписани су као сувласници трособног стана у Улици Десанке Максимовић број 7; њена рођена сестра Драгана (удата за познатог предузимача Драгана Копчалића) власник је стана у Курсулиној бр. 38, а заједно са супругом и читавог комплекса зграда у Дорјанској улици бр. 11. Осим тога, постоји и велики број неукњижених некретнина у власништву тужиоца Чолић, као и други видови имовине.“ Надлежне институције никада нису провериле ове наводе упоређивањем тужилачке плате и вредности имовине. Међутим, много је трагова остало у медијима и судским предметима.
Пажњу јавности Чолићка је привукла крајем 2005, кад је, као шефовица Трећег општинског тужилаштва у Београду, одбила да поднесе захтев за истрагу против Владана Батића, који је тада био притворен и осумњичен да је злоупотребио положај министра правде и омогућио незаконито пуштање на слободу Ненада Јовановића, званог Мали Биџа, из пожаревачког затвора. Иако је кривичну пријаву писао Батићев наследник на месту министра правде Зоран Стојковић, Чолићка је проценила да нису постојали „чак ни основи сумње, а камоли чињенице, докази или сведочења“ на којима би се заснивао поступак. С истим образложењем одбацила је кривичну пријаву Градимира Налића против Чедомира Јовановића, проценивши да није оклеветао неколико саветника Војислава Коштунице изјавама у којима их је оптуживао за саучесништво у убиству Момира Гавриловића. Вођењем истраге и прикупљањем „довољно добрих доказа“ за подизање оптужнице против Зорана Јањушевића, Чолићка је добила похвале министра Стојковића, али није прошла инструктивне прегледе Републичког јавног тужилаштва. Треће тужилаштво је остварило најлошије резултате рада, па је окружни тужилац два пута подносио захтев за суспензију и разрешење Гордане Чолић због „несавесног и нестручног рада“.
Захваљујући политичкој подобности, Високи савет судства, на чијем челу се налазила Ната Месаровић, одбио је одлуке о суспензији. Чолићку је имао ко да штити. Њен зет Драган Копчалић од 1996. до 2000. био је председник београдског одбора Демократске странке. Онда се преварио, на изборима за председника ДС-а подржао је Слободана Вуксановића и пао у немилост Зорана Ђинђића. Поражен, званично је напустио политику. На функцију у странци није се вратио ни после Ђинђићевог убиства. Није ни морао, „жуто предузеће“ преузели су његови најближи пријатељи Драган Ђилас, Борис Тадић, Жика Анђелковић Паук и кум Бојан Станојевић, бивши градски менаџер. Мајсторски су уплели политику, бизнис и правосуђе. Копчалић је експресно развио своју грађевинску фирму „Монтера“, власт му је уступала најуносније послове и приватизацију државних предузећа.
Међутим, у време срамне реформе правосуђа, коју је у јесен 2009. године ДС спровела преко министарке Снежане Маловић, Копчалићева свастика је већ била сувише компромитована да би остала на челу неког београдског тужилаштва. Тадић је за Чолићку, али не само за њу, ипак нашао добро решење, дао јој је функцију вишег јавног тужиоца у Панчеву.
На седници Скупштине Србије, кад се одлучивало о избору судија и тужилаца, радикали су оспорили предлог да Чолићка добије положај с кога ће битно утицати на правосуђе у Јужном Банату. Као главни аргумент послужила им је притужба на рад Гордане Чолић, коју је бизнисмен Дејан Драгојловић упутио републичком јавном тужиоцу Слободану Радовановићу и државном секретару у Министарству правде Слободану Хомену.
У притужби, Драгојловић је детаљно описао незаконите радње које је Чолићка, као шеф Трећег тужилаштва, предузимала на његову штету. Пред Трећим општинским судом у Београду у то време вођен је кривични поступак против Драгојловића због фалсификовања исправа и преваре, који је инициран на захтев Трећег тужилаштва, а у интересу извесног Саве Терзића. У компликованој и занимљивој борби за власништво над фирмом „Цертус“, односно за лиценцама за патенте које је она поседовала, учестовали су Владимир Лучић, један од тадашњих директора у „Телекому“, бивши републички тужилац Раде Терзић, Тахир Хасановић, група утицајних адвоката у којој су се налазили Зоран Стојковић, Будимир Белојевић, Душан Милашиновић, Владимир Гајић, Сеад Спаховић, а посредно, преко свог заступника Ненада Ковача, и Станко Суботић Цане. У таквим околностима, Драгојловић није имао шансе. Према његовим тврдњама, у периоду од 2007. до краја 2009. из „Цертуса“ је испумпано око 25 милиона евра.
Одговорнима за незаконито поступање, које је резултовало великом финансијском штетом, Драгојловић је сматрао Гордану Чолић и њену заменицу Љубицу Веселиновић, која је поступала у предмету.
– Користећи своје веома добре личне односе са Горданом Чолић, који датирају још од времена када је дотична изабрана на функцију, Раде Терзић упућује свог рођака Саву Терзића на разговор код ње, те се тада склапају разни пословно-криминални договори. Гордана Чолић обезбеђује Сави Терзићу пуну заштиту, гарантује му бланко имунитет од кривичног гоњења и гарантује да ће по сваку цену, па и фалсификовањем доказа, кривично гонити Драгојловића, све у циљу отимања привредног друштва „Цертус“, на обострано задовољство и корист ње и њеног пулена Саве Терзића – наводи се у притужби.
Уз детаљна објашњења спорних радњи у поступку, Дејан Драгојловић је истакао и „крајње личну и непрофесионалну реакцију Гордане Чолић“.
– Након уписа Драгојловића као власника и директора „Цертуса“, Чолићка је повела медијску офанзиву у којој је наступала хистерично, осветнички и клеветнички, називајући подносиоца ове притужбе фалсификатором, не пружајући му, наравно, могућност да на оптужбе одговори на адекватан начин. При томе, Чолић се позивала на, у међувремену у потпуности дискредитовано, вештачење МУП-а (графолошко вештачење је наводно извршено од стране вештака-балистичара), наводећи да је у спорном уговору фалсификован печат овере Трећег општинског суда, што се већ током истражног поступка показало као нетачно. Истине ради, требало би истаћи и да Гордана Чолић није искључиво агресивно и осветнички расположена, већ да је са њом могуће постићи и компромис. У лето 2007. године, преко посредника (београдског адвоката и бившег шефа једне правосудне институције) нудила је подносиоцу ове притужбе да ће престати његово кривично гоњење (у овом и другим предметима) уколико одустане од правне борбе за своје патенте, тј. уколико пропусти рок за подношење тужбе у управном спору Врховном суду Србије. У супротном, живот ће му се претворити у пакао, лансирањем безброј кривичних пријава и лажних оптужби, уз константно узнемиравање, притварање, хапшење, од стране полиције, тужилаштва и пореске полиције, што се, нажалост, и догодило, будући да је њена великодушна понуда одбијена. Вршилац дужности јавног тужиоца у Београду Загорка Доловац два пута је одбијала и чак одбацивала захтеве окривљених и бранилаца за изузеће Гордане Чолић у предмету Ки 648/08, не упуштајући се у испитивање изнетих чињеница, већ олако поклањајући веру „изјашњењима“ Гордане Чолић, у којима су, наравно, прећутане спорне околности и чињенице изнете у овој притужби. Гордана Чолић је чак најавила да ће „кривичну пријаву Дејана Драгојловића против Саве Терзића третирати као радњу извршења кривичног дела лажно пријављивање“ – тврдио је Драгојловић.
Тужитељке Чолић и Веселиновић три пута су тражиле одређивање притвора Драгојловићу, али ванрасправно веће је те захтеве одбијало јер, како сматра окривљени, „сви у Трећем општинском суду знају да је у питању приватни интерес Гордане Чолић у овом предмету“. Уз напомену да се Чолићка није понашала као тужилац, него као пуномоћник Саве Терзића, вршећи притисак на судије, Драгојловић је притужбу завршио захтевом да се „законитост заштити од Гордане Чолић, која је угрожава сваког дана кад уђе у своју тужилачку канцеларију“:
– Да не би било никакве забуне, мотивација Гордане Чолић и Љубице Веселиновић, као и њихових подстрекача и помагача, јесте материјална добит противправним присвајањем привредног друштва „Цертус“ и онемогућивањем подносиоца притужбе да ужива права приватне својине по основу својих проналазака, стечена је вишемилионска добит (око 25 милиона евра), довољна да намири многе, па и изузетно крупне апетите.
Драган Драгојловић је 15. октобра 2015. од Првог основног суда у Београду тражио копију аудио-снимка главног претреса који је у једном спору одржан у фебруару ове године. Поднесак је упутио јер у записник нису верно унети делови његовог исказа.
– Између осталог, окривљени је тражио да у записник буду унете његове изјаве у вези са јавним тужиоцем ранијег Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Горданом Чолић, те њеним везама са „оштећеним“ Савом Терзићем и примањем новца у износу од 610.000 швајцарских франака, које потичу из кредита које је подигло привредно друштво „Цертус“ 2008. године – навео је Драгојловић у свом захтеву.
Од фебруара, кад је на главној расправи, изнео оптужбу да је примила мито, Чолићка није тужила Драгојловића, зато може да се претпоставити да су његове тврдње истините.
У својој тужној исповести, Драгојловић је дао и предикцију догађаја: „Уколико, као што медији најављују, Гордана Чолић буде постављена за вишег јавног тужиоца у Панчеву може се оечкивати и да ће након тога доћи до масовног пресељења седишта појединих предузећа са територија општина Звездара и Врачар на територију Панчева, у потрази за покровитељством Гордане Чолић“.
Гордана Чолић је почетком 2010. године именована за вишег јавног тужиоца у Панчеву, а није тешко погодити да је за њом стигао и зет Драган Копчалић. У то време „Монтера“ је имала статус „највеће грађевинске оперативе“ у Србији, с тенденцијом да постане балкански лидер у том ресору. Копчалић је за седам милиона евра купио „Трудбеник градњу“, надајући се да ће с њом, уз „Монтфиниш“, остваривати годишњи приход већи од 100 милиона евра. „Монтера“ је за пројекат „Универзијаде“ градила 45.000 квадрата, а 70.000 квадрата на објекту МПЦ на Ушћу. Само у Београду, 2010. градила је око 250.000 квадрата. У Црној Гори, на пројекту „Завала“, градила је око 120.000 квадрата. Уз све то, Копчалић је планирао да пословање прошири на Румунију и Украјину.
У освајање Балкана и остатка света кренуо је преко Панчева. „Монтера“ је добила све уносне послове у том граду. Започела је изградњу Хале спортова, зграде Завода за јавно здравље и Депоније. Стизале су донације, уложена су огромна средства, али ниједан пројекат није завршен. Бетонска конструкција Хале спортова личи на постапокалиптично ругло града. Панчевачка „Хигијена“ уплатила је „Монтери“ 6,5 милиона евра, посао није завршен, а документација је напросто нестала из архива. Споран је и пројекат „Тамиш-капије“, зграде са 90 станова, за коју се не зна да ли је плаћено комунално уређење грађевинског земљишта. Приликом извођења радова на тој згради погинуо је један радник, али на одговорност није позван власник „Монтере“ него неки нижи руководилац.
Међутим, Копчалић није могао да избегне Пореску управу, која је поднела кривичну пријаву против њега због утаје чак 404 милиона динара пореза. Утврђено је да је Копчалић, заједно са четворо сарадника, неосновано исказивао износ за повраћај пореза и порески кредит, приказивао је мању вредност изградње станова и евидентирао је фиктивне фактуре о њиховој продаји. С намером да избегне плаћање пореза у периоду од јуна 2007. до децембра 2009, донео је фиктивну одлуку о преносу дела имовине „Монтере“ на новоосновану фирму и за себе узео имовину вредну 356 милиона динара. Без обзира на то, Копчалић је и прошле године био високо пласиран на списку највећих пореских дужника с дугом од 7,1 милион евра.
Пословањем „Монтере“ бавио се и Савет за борбу против корупције због сумњиве куповине „Трудбеник градње“. У марту 2008. „Монтера“ је купила тај комбинат монтажне градње и, уместо да обезбеди континуитет пословања, на земљишту „Трудбеника“ у Крњачи, с друге дунавске обале, насупрот Бекове Луке „Београд“, почео је градњу нелегалног објекта. За годину дана број радника у „Трудбенику“ је пао са 497 на 147. Преостали радници тражили су заштиту Агенције за приватизацију и владе Србије, али проблем није решен, па је стављен на листу спорних приватизација чије решавње захтева Европска унија.
У Панчеву му је, ипак, ишло добро, али не колико његовој свастици Гордани Чолић. Иако би могло да се помисли да премештање из Београд у Панчево представља деградацију, њен случај показује супротно. У пакету с Аном Боровић, која је постављена на функцију основног јавног тужиоца у Панчеву, Чолићка је добила бенефиције какве мало ко има. Свака је добила своју лимузину и возача за превоз од Београда до радног места. Не зна се ко је одобрио да се за потребе тужитељки купе аутомобили, издвоје плате за шофере, гориво и амортизацију, али може да се оквирно израчуна да је из државног буџета исплаћено око 35 милиона динара. Уз све то, њихове плате нису испод 160.000 динара месечно, што је много више од онога што примају многе панчевачке судије које на посао путују аутобусом или властитим возилима из Ковина, Ковачице, Вршца или њихове београдске колеге које у судове и тужилаштва долазе из Батајнице, Борче, Жаркова… Кад се урачунају дневнице, додаци за дежурства и напорна саветовања у туристичким центрима попут Палића, Таре и Врњачке Бање, јасно је да Чолићка и Боровићка уживају изузетне привилегије, сасвим супротне у односу на резултате њиховог рада.
За пет и по година њиховог руковођења Вишим јавним тужилаштвом и Основним јавним тужилаштвом у Панчеву нанета је огромна материјална штета буџету. У том периоду њих две су изгубиле 535 поступака пред судовима у Панчеву и Вршцу. Пред Основним судом у Панчеву донето је укупно 239 пресуда којима се оптужени ослобађају од оптужбе и 39 пресуда којима се оптужба одбија због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Пред Основним судом у Вршцу донето је 199 ослобађајућих пресуда, а 25 тужби је одбијено због застарелости. Због тога је на терет буџетских средстава Виши суд у Панчеву, на име трошкова поступка, исплатио износ од 57.642.254 динара, а Основни суд у Вршцу на име истих трошкова исплатио је 31.696.857 динара. Дакле, стручност Чолићке и Боровићке коштала је пореске обвезнике укупно 89.339.111 динара. Али, и то је само део штете коју су нанеле, пошто у овој рачуници нису обрађени најскупљи издаци – одштета исплаћена осумњиченима због неоснованог притвора, за коју је надлежно Министарство правде. За те паре могло је да буде изграђено неколико обданишта, народних кухиња или да, на пример, 12762 просветна радника добију помоћ од по 7.000 динара.
Као што је Дејан Драгојловић приметио, Гордана Чолић не наноси само штету, већ уме и да некоме донесе велику добит. Како то ради илуструје случај Мирјане Пузић, директорке панчевачке „Апотеке“, против које је Државна ревизорска институција у фебруару 2013. поднела захтев за покретање прекршајног поступка. На основу тог захтева буџетска инспекција је утврдила да је директорка, у сарадњи с неколико лица, незаконито трошила средства Републичког фонда за здравствено осигурање. У кривичној пријави наводи се да је нанета штета од 1,3 милијарде динара. Кад је предмет стигао у надлежност Вишег јавног тужилаштва, Гордана Чолић је дала наредбу за покретање кривичне истраге, али обухватила је само 20 одсто спорних дела, која су утврдили ревизор и буџетски инспектор.
Кад је била суспендована због нестручног рада, Чолићка је објашњавала да има лоше сараднике, које „неко бира по политичким, страначким или већ неким другим критеријумима који не зависе од струке и знања“. То јој треба веровати. Да није имала подршку тадашњег председника Тадића, Гордана Чолић не би управљала тужилаштвом, него би била предмет његовог рада. У том смеру треба подржати и Копчалићеву идеју да се у Србији уведе ванредно стање. Он је тај предлог образлагао потребом да се држава опорави од економске кризе, али само на тај начин може и да се заустави суноврат српског правосуђа који персонификује Гордана Чолић.
Предраг Поповић
КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702

Гордана Чолић: Симбол пропасти правосуђа Гордана Чолић, тренутно распоређена на место вишег јавног тужиоца у Панчеву, персонификује стање у српском правосуђу. Њена каријера илуструје све симптоме

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости