Са дубоком тугом и пијететни осећањем обавештавамо читаоце часописа ”Људи говоре” да је наш дугогодишњи сарадник, угледни српски и амерички професор и књижевник Васа Михаиловић, преминуо у 89. години живота, на дан своје Славе св. архангела Михаила, Господње 2015. Сахрана проф. Васе Михаиловића биће у суботу, 28. новембра 2015. у 10 сати, у Чапел Хилу, у граду у ком је живео и стварао цео свој радни век на Универзитету Северне Каролине.
Аутор је и приређивач бројних књига из науке о књижевности, поезије и прозе на енглеском и српском језику. Професор Михаиловић је задужио српску и југословенске књижевности као мало који професор и књижевник пореклом са српског говорног подручја који је живео и радио у дијаспори. Скоро да нема ни једног значајнијег српског и југословенског писца о коме он није писао или му превео бар један рад на енглески.
Часопис ”Људи говоре” објавио је 2011. разговор са професором Михаиловићем, у двоброју 4/5, који вам поново нудимо на читање:
Разговор са професором Васомн Михаиловићем
Људи говоре: Господине Михаиловићу, цео свој стваралачки век
провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју ства-
ралачку личност у дијаспори?
Васа Михаиловић: Мој стваралачки век почео је на мало необичан начин. Почео сам
да пишем и објављујем за време Другог светског рата, кад ми је
било само петнаест година. Биле су то кратке приче са спортским
мотивима у недељним новинама Спорт: ”Трка у ноћи“ и ”Велика
борба“. Хтео сам да повежем своје интересовање за спорт са по-
кушајем да то изразим на књижевни начин. Потом сам објавио
кратку причу ”Тежак посао“ у часопису Коло, где сам мало иро-
нично приказао вајне тешкоће списатељског тру-да: или си рођен
да будеш писац и ништа ти није тешко, или треба да бираш да
радиш нешто друго. Можда је некима чудно што сам те ствари
објављивао за време рата, кад су се на свим странама гасили људ-
ски животи, често на најбруталнији начин. Нас су Немци прега-
зили за дванаест дана. Нешто касније било два устанка, четничког
и партизанског, што је донело страховите репресалије од стране
окупатора убијањем стотину невиних Срба за једног убијеног
Немца и педесет за рањеног. Не треба бити професор па израчу-
нати колико времена је требало Немцима да нас сасвим униште,
што су и почели у Крагујевцу, Крушевцу, Мачви и другде.
А да не говорим о несрећама Срба ван Србије, које су тама-
нили српски непријатељи као мраве. Генерал Милан Недић при-
хватио се незахвалног положаја председника српске владе под
окупацијом и – многи то и дан-данас не верују и не признају –
спасао Србе од биолошког истребљења. Као члан Белих орлова
Југословенског народног покрета (не партије) Збор Димитрија
Љотића, трудио сам се да колико-толико подржим Недићеве
напоре, прво као члан Белих орлова, а потом као добровољац и
Српском добровољачком корпусу. Пошто су комунисти победи-
ли и преузели власт, захваљујући Западним силама, морао сам да
емигрирам, заједно са хиљадама других.
Кад сам се нашао у јужној Италији, у логору, у маслињаку
код Еболија, наставио сам са писањем. Било ми је лакше, јер сам
био малтене окружен младим писцима, од којих су понеки тек
почињали да пишу. Састајали смо се редовно, читали своје списе
и објављивали у часопису Под маслинама, о чему је књижевни
критичар Милутин Деврња стручно писао. Такође, касније, у не-
мачком логору у Мунстер Лагеру, у часопису Под боровима, јер је
сав логор био под боровима. Кад су нас најзад ослободили лого-
ра и прогласили ”расељеним лицима“, јер другачије Западњаци
нису могли, пошто су већ ступили у хладни рат са Совјетским
Савезом и најзад разумели нашу борбу против комунизма, могао
сам да делујем у свету. Ступио сам у везу са новинама Американ-
ски Србобран у Питсбургу и Глас канадских Срба у Виндзору и
у њима објавио велики број прича и песама у прози, под уред-
ништвом Милутина Деврње и Пере Булата. Било ми је веома дра-
го, јер сам већ онда видео своје будуће определење постојаног
књижевног ствараоца.
Прелазак у Америку дозволио ми је да наставим са писањем
и сарадништвом, али је донео и проблеме услед борбре за опста-
нак. Морали смо да живимо од сопственог запослења, а не да
нас издржавају други. Пошто сам имао жарку жељу да започнем
универзитетско образовање, морао сам да смањим, чак и да пре-
станем са писањем и објављивањем. По завршетку студија и по-
чињању универзитетске каријере, вратио сам се својој највећој
љубави – књижевном стварању.
Није било лако да остварим своју стваралачку личност у дија-
спори. Највише због тога што је у емиграцији мало читалаца лепе
књижевности и што смо морали да финансирамо штампање књи-
га. А пара није увек било за тај ”луксуз“, с обзиром на потребе за
животно издржавање. Сем тога, временом и оно мало читалаца
су одлазили Богу на истину, а нових је било мало. У оно време
нисмо могли да објављујемо ништа у Србији, јер смо проглашени
државним непријатељима, издајницима, фашистима и шта све
још не. Наше књиге објављене у дијаспори лежале су у бункеру,
укључујући и мој превод Дучићевих Плавих легенди. Сада се све
то променило, па могу и у Србији да објављујем књиге.
Љ. Г: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању
на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?
В. М: Свакако. Испрва то није био проблем, јер сам писао на српском.
Касније је мој енглески напредовао, па тако и писање на енгле-
ском. Иако сам енглески добро савладао, још увек немам потребно
осећање, или слух, за тај туђи језик кад су у питању приче. Можда
и не желим да тако буде, јер хоћу да останем у свом језику, у коме
сам се родио и на коме најсуптилније пишем. Ипак, у дилеми да
ли да пишем на материњем језику пролази ми цео дијаспорни век.
Можда је моја кривица што за писање на енглеском до дан-данас
немам слуха потребног за писање песама, прича итд. Чини ми се
да се упорно држим свог језика јер ми то остаје као једина поис-
товетност са родбином. Писање критике, приказа, есеја и слично
лакше ми је на енглеском, те сам зато осличио да пишем на оба
језика: лепу књижевност на српском, а критичку на енглеском.
Љ. Г: У емиграцију сте отишли као противник комунистич-
ке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији.
Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија
је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је
проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у
западној демократији – онда и сада?
В. М. Политичка ситуација у Србији је деценијама била непожељна,
због чега су нас људи на западу гледали попреко. Данас се, међу-
тим, то доста променило, мада још има остатака диктаторског
начина мишљења, идеолошког фанатизма или грчевитих напора
да се задрже привилегије. Биће тога вероватно док та генерација
не изумре. Међутим, има и неповољних карактеристика у нашем
менталитету. Нисам аналитичар психологије, али верујем да смо
народ, као мање-више и многи други народи, који превише држи
до себе и свога (понекад то зову инат, мада мислим да је по среди
понос, заслужен или не). Зато се други тако понашају према нама,
углавном неправично. Док се ми држимо истине, правде и дате
речи, остали мисле углавном на своје интересе. Има примера тога
доста. Тако је то у случају нашег живља у Хрватској, Босни и на
Косову. А ми, опет, остајемо несавитљиви и у питању живота или
смрти. Све док не променимо своје понашање (ако уопште треба,
како и када), биће тако, на несрећу свих нас.
Као српски писац у туђем свету, суочавам се са судбином
нашег народа, радујем се кад нам је добро и тугујем кад није. И
тако ће остати док не испишем и последњу реч – надам се, на
српском језику.
| Са доајенима српске дијаспоре – проф. Васом Михаиловићем | људи говоре Са дубоком тугом и пијететни осећањем обавештавамо читаоце часописа ”Људи говоре” да је наш дугогодишњи сарадник, угледни српски и амерички професор и књижевник Васа Михаиловић, преминуо у 89. години живота, на дан своје Славе св. архангела Михаила, Господње 2015. Сахрана проф. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар