Вести - News - Новости: октобар 2015

субота, 31. октобар 2015.

Адресе епоште УНЕСКО-а погодне за групно слање писма у кампањи #NoKosovoUNESCO

UNESCO email list #NoKosovoUNESCO
UNESCO email list #NoKosovoUNESCO - NoKosovoUnesco – Google+

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Адресар УНЕСКО-а. Погодно за слање писма у кампањи #NoKosovoUNESCO

UNESCO Address list #NoKosovoUNESCO
UNESCO Address list #NoKosovoUNESCO - NoKosovoUnesco – Google+

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

#NoKosovoUnesco – Гугл+ страна

NoKosovoUnesco – Google+
#NoKosovoUnesco

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Милош Милојевић: Шта може Вучић против хрватске економске доминације?

Милош Милојевић: Шта може Вучић против хрватске економске доминације?
Милош Милојевић
У серији мелодраматичних, отужних и неретко суманутих изјава председника Владе Александра Вучића много шта од онога што каже прође без адекватног одјека. Засипање публике потпуно несувислим изјавама, контрадикторностима и недореченостима један је од најважнијих елемената Вучићеве технологије власти а кад се томе придодају беспрекидно таблоидско трабуњање и изјаве представника разних струја тренутно владајућег политичког конгломерата онда је готово немогуће разазнати шта је заправо званична политика Србије.
И то не само у вези са кључним стратешким питањима попут Косова и Метохије, Русије и Европске уније – када говори о овим питањима лице свеприсутног премијера одаје утисак човека који има озбиљних проблема са варењем – већ и у вези са питањима од мањег значаја, као што је на пример питање трговинских односа са суседним државама. Можда баш кад су посреди оваква питања долази до изражаја готово белодана чињеница – Вучић на многа питања једноставно нема појма шта да одговори, али своје (традиционално слуђено) бирачко тело успева да завара ефективним неповезаним паролама.
А нема боље теме за избацивање таквих парола од српско-хрватских односа. Последњих месеци делује да је Хрватска постала медијска пињата за Вучићеву квазипатриотску палицу. Почев од обележавања двадесетогодишњице Олује, преко затегнутих односа због мигрантске кризе и на крају спорадичних изјава које циљају на неповољан положај Србије у трговинским односима. И све те прилике Вучић користи за постизање блиставих дипломатских победа, како веле аналитичари задужени да његов режим, кад год се за то укаже прилика, поспу са мало националистичке вегете. Или барем неким не-хрватским еквивалентом овог зачина.
Пре двадесетак дана агенције су пренеле Вучићеву изјаву о српско-хрватским трговинским односима: Ви када уђете у наше велике маркете, којима смо ми широм отворили врата, ми не можемо да видимо Књаз Милош, компаније која је стара више од 200 година, али ћемо да видимо све друге. Дечачки наивно Вучић је од хрватске државе и ондашњег тржишта затражио да се српским компанијама и привредницима понуде барем упола онакви услови које хрватске компаније имају у Србији.
Извор: Вести
Лош економски положај Србије у односу на Хрватску није никаква новост. Вршљање хрватских привредника по Србији и извлачење профита, у ситуацији када српске привредне активности у Хрватској нема ни у траговима, такође није ништа ново. Оваква ситуација је последица вишегодишњег лошег развоја ових односа, што су на сличан начин представили у својим чланцима новинар Милан Динић још пре две године и привредник и председник Српске народне партије Ненад Поповић пре неколико месеци.
Укратко, лош привредни положај Србије у односу на Хрватску (и многе друге државе) последица је више различитих фактора, од којих је један и постојана привредна политика српске Владе усмерена против овдашњих привредника. Ту политику не чини само клеветање, прогон и криминализација многих од овдашњих водећих пословних људи – пре неколико дана имали смо прилике да прочитамо упечатљиву насловну страну о Мирославу Мишковићу као тровачу! – већ и систематско наношење штете српској привреди кроз неповољне аранжмане са државама Европске уније и катастрофалну монетарну и кредитну политику.
Извор: Курир
Тешко је не приметити да се свака оваква тема прелама и кроз српско-хрватске економске односе, као и да је свакој Вучић – током свог потпредседничког или премијерског мандата – дао важан допринос. Хрватска привреда не стоји баш најбоље у привредном систему Европске уније и очекивано тражи свој излаз на слабије заштићеним тржиштима. Порука да не можеш бити илегалчев илегалац коју изговара Данило Лазовић у филму Лаф у срцу не важи у економским и политичким односима – и те како је могуће бити клијентов клијент или, грубље речено, колонија колоније. Ненад Поповић истиче да се хрватска привреда у обезбеђивању сопствене доминације на српском тржишту користи и нечасним обавештајним и безбедносним активностима, а да ли ову обавештајно-политичку активност прате и неки дугорочни политички планови остаје да се види.
Александар Вучић пречесто заборавља да је његова улога да нуди решења за овакве проблеме а не да богорада обилазећи Србију. Да ли је Вучић понудио неко решење осим кукумавчења током обилазака Србије? Наравно да није! А када се сагледа свеукупна политика српске Владе тешко је видети како би то решење могло да изгледа. Србија наставља пут европских интеграција, не одустаје од раније постигнутих трговинских споразума и мало шта унилатерално може да уради да би заштитила своју привреду – уосталом као што је и Зоран Милановић мало шта могао да уради да обезбеди хрватску границу од илегалних прелазака без драматичних измена хрватске политике (за шта није спреман као ни његов београдски парњак).
Ни државна регулатива овде не помаже. Нешто пре споменуте Вучићеве изјаве београдске Вечерње новости објавиле су да тренутно трговинско законодавству у Србији забрањује фаворизовање домаћих производа на јединственом тржишту Републике Србије кроз кампање попут Купујмо домаће. Неко дрчнији, попут Александра Вулина, можда ће предложити терор одоздо, уз активну кампању бојкота, обарање рафова и сличне акте. Нажалост, можемо слободно да кажемо да ови методи нису страни напредњачком режиму, али односи са једном чланицом Европске уније ипак нису локални избори у Мионици.
Извор: Србин.инфо
Српски положај се може променити једино стратешким заокретом у односу на досадашњу економску политику, која је била искључиво подређена европским интеграцијама. Можемо ли тако нешто очекивати од политичара који каже да би се пре повукао из Владе него да поквари пријатељство са Немачком и који са чежњом заљубљеног тинејџера диви Ангели Меркел?

Милош Милојевић: Шта може Вучић против хрватске економске доминације?
У серији мелодраматичних, отужних и неретко суманутих изјава председника Владе Александра Вучића много шта од онога што каже прође без адекватног одјека. Засипање публике потпуно несувислим изјавам...

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

РУСКО ОРУЖЈЕ

РУСКО ОРУЖЈЕ
петак, 30 октобар 2015 22:47
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Пристанак на руско оружје много тога о чему се јуче није смело мислити данас чини не само могућим већ и неопходним

1.
Никад Александар Вучић на неки пут није отишао праћен толиком количином исфолиране бриге као ове недеље у Москву. Стране дипломате, локални новинари, идеолози дилетанти, чак и понеки сарадник, у хору су га подсећали да је Русија с оне стране историје, канибалско племе са крстарећим ракетама. А он је нешто друго, Европејац и реформатор који ће Русима увести санкције јер хоће у ЕУ; он, који је усвојио аксиом Латинке Перовић и овдашње идиотске елите како је одрицање од државних и националних интереса услов модернизације земље; он, који је, писали су, у СНС управо завршио своју Осму седницу, показујући колико је „наш“, а не „њихов“, „светлосним годинама удаљен, не од своје странке, него од Србије“.
Рачунајући да је тренутак критичан, да цео свет зна да у овој генерацији западних политичара Србија неће омирисати ЕУ; да је за то ништа већ почела да стење под теретима који су јој наметнути и да је за то исто ништа најгоре тек очекује, тај брижни свет је Вучићу заправо претио, а забринут био за себе, своје бриселске мантре, своје локалне позиције и своје универзалне паре, које су све то пратиле.
2.
И у Москви се догодило управо оно од чега су страховали: ништа посебно, после чега ништа неће остати исто. Вучић је остао прозападни државник, који то није по избору духа, већ по најмањем садржиоцу својих бирача и елита; Русија није Србији дала нову понуду која се не може одбити, већ ону која је на столу готово десет година, додуше уз мали додатак да је повела главну реч на Блиском истоку у моменту кад су многи схватили да је Балкан место на коме се решава хоће ли и он сам и Европа наредних година постати Блиски исток. Нису се много промениле ни прилике, све је то у свом барем десетогодишњем континуитету, само што је све дошло до краја, до својих рубних драстичних консеквенци, као ствар која је започела главобољом, а завршила гиљотином.
Амери су, по свој прилици, решили да отворе балканско жариште, и то се види по томе што полако дестабилизују све – од Македоније и Црне Горе до Босне и Србије – све сем својих албанских и хрватских клијената. Сличан је и модел, распакован летос, кад је Викторија Нуланд, извођачица мајданских радова, у Скопље донела идеју о формирању прелазне владе, којој ће претходити оставка Груевског. Потом следе ванредни избори, на којима неће бити јаког унутрашњег стабилизатора, што ће ојачати факторе спољног утицаја. Сличан сценарио купила је затим Црна Гора, где нам је америчко-британски рад и са влашћу и са опозицијом показао да циљ „Балканског пролећа“ није пука смена власти, већ комплетна дестабилизација региона. Сјајну идеју затим је прихватила и опозиција у РС, која је, гле чуда, захтевала од Додика формирање прелазне владе и ванредне изборе. Наравно, исти захтеви за неколико недеља постаће актуелни у Србији.
Новина у тим операцијама на српском простору јесте чињеница да је у извођењу радова мобилисано мање осведочених припадника пете колоне и западних агентура. Иницијатива је предата корисним идиотима националног усмерења као потврда прастаре истине да српске националисте нико не уме тако ефикасно да упрегне за своје циљеве као Енглези. Уосталом, није ли превише српских застава у Црној Гори размахано и глава слупано да би из свега, као централни фактор, ојачан изашао Ранко Кривокапић, који би се, ако међу Црногорцима уопште има усташа, могао описати баш тако.
3.
Елем, оно што се догодило у Москви није дело Вучићевог политичког генија, већ део прилика и процеса које смо месецима одбијали да разумемо, опредељени искључиво својим односом према Вучићу, од кога нисмо видели ни дрво ни шуму. Истина, иако су одлуку донеле прилике, Вучић је онај ко ће морати да је изнесе и да јој пун политички смисао.
Шта се дакле десило у Москви? Кад је Вучић препознао правилности у догађањима у Македонији и Црној Гори, кад му је постало јасно да Албанци на Косову одбијају да проведу Бриселски споразум, апсолутно повољан за њих, и то не по својој памети, већ по америчкој потреби комплетне дестабилизације, кад је у Хрватској (про)немачку екипу на власти почела да смењује америчка, на челу са Колиндом Грабар Китаровић, и кад су се Хрвати похвалили да су добили ракете које имају „досег до Ниша“ (ах, тај хрватски мерни систем!) – шта је могао да каже Путину? Да није време? Да ће затражити помоћ од Немачке и Европе, које не могу да се носе ни са својим проблемима, попут мигрантских, него и њих извозе на Балкан, без обзира што су животно заинтересоване за балкански мир, јер је то и њихов мир, данас више него икад?
Шта је Вучић могао и требао да уради него да безбедност Србије заштити руским оружјем, без обзира што већ видим западне амбасадоре који га уверавају да ће Хрвати ракетама са „досегом до Ниша“ заправо решавати проблеме које имају око миграната са Орбаном, или ће их испалити на Пирански залив. Наравно, о геополитичким импликацијама руског оружја у Србији не треба посебно говорити, осим да оно српско-руске односе диже на ниво који нисмо имали од Николаја Другог.
Шта је друго могао него да – друго – Србија, заједно са Русијом, прошири своја гасна спремишта и своју енергетску безбедност веже за руски гас. Тако су у други план пала сва решења која су нудиле САД, укључујући и оно преко хрватског острва Крк. Геополитичка вредност те одлуке није у томе што се Србија између две понуде определила за једну, већ у томе што су све гасне понуде САД, тешко оствариве и прескупе, више радиле на томе да Срби одустану од руског гаса него да им обезбеде енергију. Треће, Вучић је био изричит о томе да Србија неће уводити санкције Русији, да би Медведев, два дана пошто се видео с њим, рекао како Европска комисија притиска Србију да раскине трговински споразум са Русијом. Четврто, Србија ће ширити своју економску сарадњу са Русијом, овај пут мање бринући хоће ли неког у ЕУ тиме наљутити. Пето, Вучић је у Москви – понављам: у Москви – изговорио да зна ко дестабилизује Балкан и потом нацртао Амере иако их није именовао. Шесто, такође у Москви, први пут откад влада, ставио је под знак питања опредељење за ЕУ, рекавши како су се пред Србијом отворила „бројна и широка питања од суштинског и стратешког значаја”. Шесто, добар део свог разговора са Путином посветио је албанском рушењу Бриселског споразума и добио подршку руског председника.
4.
Наравно, сад ће се поставити питање да ли је Вучић блефирао Русе, тражећи њихово оружје без стварне намере да га и узме. Искључено, Путина данас не покушава да блефира ни Обама. Осим тога, Срби су у Москви морали да положе гаранције уписане у камену, и та ствар није завршена преко ноћи, већ се на њој радило најмање годину дана. Колико су Руси озбиљно схватили тај посао, показује и то што ће оперативни део наоружавања Србије преузети један најјачих Путинових људи Дмитриј Рогозин, уз руског председника и Владимира Јакуњина, највећи заговорник заштите српских интереса у руском вођству, иначе доста близак са Вучићем.
Наравно, оштрог политичког заокрета и отварања сувишних фронтова неће бити – Београд ће и даље бити опредељен ка ЕУ, и даље ће се поштовати рђави меморандум са ММФ, Амери и Британци и даље ће се називати нашим драгим пријатељима. Али другачије и не треба да буде: Србија је у Москви загризла залогај веома близу њених крајњих могућности, и биће најважније да га добро сажваће и прогута.
5.
Много важније питање је хоће ли Србија имати снаге да ту ствар доведе до краја. Амери и Британци наставиће са дестабилизацијом Балкана, утолико пре што се ради о послу у коме и даље нема бољих на свету. Елем, кренуће притисци, дићи ће се локалне западне агентуре, упрегнути сав медијски олош, мобилисати сви расположиви корисни идиоти, обавештајне и психолошке операције постаће део српске свакодневице. Наравно, није искључена ни употреба класичног тероризма.
Да би се одупрла томе, Србија ће изнутра морати да се мења. Да би се одбранила, биће јој неопходна нека врста националне и грађанске мобилизације, а тога опет неће бити без постепеног стварања једног другачијег културног модела и државне идеје, који би били у стању да подупру одбрану земље, без склизавања у јефтини фолклорни ура-патриотизам и агресивност. То, наравно, није посао ни за једног човека ни за једну странку, већ за много шире друштвено кретање.
6.
Пошто је прихватио руско оружје и ставио прст у око Америма и Британцима, Вучић се у основи нашао у ситуацији сваког од својих претходника на власти од 2000. године. Јер сваки од њих започињао је мандат са јасном подршком западних сила и сваки је владавину завршавао после сукоба с њима. Тај сукоб неће избећи ни Вучић, с тим што ваља имати у виду две значајне разлике у односу на претходнике. Прво, сваки следећи после Зорана Ђинђића у свој сукоб са западним силама, осим судбине своје владе, уносио је више судбину земље у степену у коме су се трошили њени ресурси и трпила. Вучић у свој сукоб судбину земље уноси више од свих својих претходника, и зато руско оружје није никакав заокрет, већ логичан след догађања у једној земљи која се нашла на ивици и, без икакве своје кривице, веома близу новог сукоба. Зато је са позиције Србије излишно питање да ли је ово најбољи или последњи тренутак за отпор. Бољег сигурно неће бити, а можда ни „последњијег“.
Са самим Вучићем, међутим, ствар је мало другачија, и то је друга битна разлика у односу на његове претходнике. Наиме, ниједан од њих није бирао тренутак сукоба са странцима, већ они, и зато су редовно бирали тренутак кад је њихов противник најслабији. Вучић је први који има прилику да пружи отпор кад је најјачи. За тако нешто биће му потребно да још једном размисли о ванредним изборима, на којима ће легитимисати своју позицију, ојачати тим и један политички став конвертовати у друштвено кретање. Утолико пре што га већ с почетка следеће године чека распакивање свега – од Српске и Војводине, до новог распакивања Косова, па и остатка Србије.
Јер пристанак на руско оружје многе ствари о којима се јуче није смело мислити данас чини не само могућим већ и неопходним. У томе и јесте најваћа снага тог оружја, можда и већа од његове убојитости. Згуснуло се над Србијом.

РУСКО ОРУЖЈЕ

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ О ЈУГОСЛАВИЈИ – историјска анализа (видео)

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ О ЈУГОСЛАВИЈИ – историјска анализа (видео)

Професор историје Милан Петровић традиционално води на краљевачкој телевизији целовечерње емисије посвећене анализи историјских догађаја из наше новије историје.
Његови гости том приликом су еминентни историчари, који током емисије, уз презентацији архивских снимака, износе своја сазнања о посматраним феноменима, резултате својих вишегодишњих истраживања по нашим и страним архивама историјских докумената, студијских истраживања у иностранству и сарадњи са домаћим и страним научним институцијама. Гост водитеља Милана Петровића је био др Драган Петровић, двоструки доктор наука (историјских и политичко-географских), аутор преко тридесет научних књига из области историје, политикологије, геополитике објављених код нас и у иностранству, на тему „Прва, друга и трећа Југолавија и положај српског народа у њој“.
Српски народ је дао значајан војни допринос силама Антанте у Првом, и Антифашистичкој коалицији у Другом светском рату, приносећи том приликом милионске људске жртве и трпећи огромна материјална разарања. Највећи део разговора се односио на међуратни период, пошто је др Драган Петровић одбранио докторску дисертацију из историјске науке на односима између СССР и Краљевине Југославије, истражујући југословенске и совјетске архиве. Зашто је Краљевина Југославија практично последња у Европи успоставила дипломатске односе са СССР и то тек када је Други светски рат увелико почео. Зашто су Стојадиновић и кнез Павле опструисали током друге половине тридесетих француски систем безбедности који је дотле функционисао у Источној Европи и Балкану, зашто су вршили опструкцију совјетско-француског пакта, коме је пришла и Чехословачка, а требало је и Југославија, а није – и за чији интерес је вођена та политика.
Какав је био положај српског народа у социјалистичкој Југославији. Зашто је Тито одстранио Ранковића. Да ли је социјалистичка Југославија ипак донела неке елементе модернизације који нису спорни сами по себи.

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СНП НАШИ – ПОВЕРЉИВО: Вучић постаје председник, а премијер марионета признаје независност Косова

СНП НАШИ – ПОВЕРЉИВО: Вучић постаје председник, а премијер марионета признаје независност Косова

СНП НАШИ објављује строго поверљиву информацију коју су добили из обавештајних кругова блиских нашем покрету.
Александар Вучић ће у наредних пар месеци преко својих политичких веза из реда опозиције објавити дискредитујуће податке против издајника и криминалца Томислава Николића, после којих ће бити расписани председнички избори.
Вучић већ одавно поседује информације против Николића које сваког часа могу да га оборе са власти, и за то се чека погодан тренутак.
Управо из тог разлога нису расписани избори како је кроз медије најављивано, већ се чека да афера буде објављена и да буду расписани општи избори.
Вучић ће премијерско место предати једном од политичких прелетача, човеку који је био близак свакој власти и који је већ годинама сарадник ЦИА и његов задатак ће бити признавање независности лажне државе Косово.
Александар Вучић ће на тај начин избећи да буде потписник издаје, а за њу ће бити окривљен премијер.
СНП НАШИ ће ускоро објавити податке и ко се спрема за место премијера који ће признати независност лажне државе Косово.
Извор: СНП НАШИ

СНП НАШИ - ПОВЕРЉИВО Вучић постаје председник, а премијер марионета признаје независност Косова | СРБИН.ИНФО
СНП НАШИ ће ускоро објавити податке и ко се спрема за место премијера који ће признати независност лажне државе Косово.

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

НEБОЈША КАТИЋ ЗА СРБИН ИНФО: Европа диже руке од себе, шанса је у Русији

НEБОЈША КАТИЋ ЗА СРБИН ИНФО: Европа диже руке од себе, шанса је у Русији
На 60. Међународном Сајму књига, запажен наступ има и мр Небојша Катић, економиски аналитичар, финансијски и пословни консултант, који већ више од 20 година живи у Лондону. Његову књигу „Из другог угла“ премијерно за српско тржиште је издала издавачка кућа Catena mundi. Редакција „Србин инфо“ је направила интервју са истакнутим економистом:
Живите већ дуго у Енглеског. Какав вам је утисак о Београдском сајму књига у односу на последњу посету?
На Сајму нисам био двадесет година. Иначе, ја више волим у граду да гледам књиге. Сајам је за мене доста хаотичан амбијнт. Ипак, на мене је оставило утисак то што се у Србији издаје невероватно велики број књига, али и то што наши издавачи прате оно што се дешава у иностранству.
Да ли квантитет прати и квалитет издатих наслов?
Нажалост, да ли због журбе или што су преводиоци лоше плаћени, а знам из личног искуства да јесу, преводи су веома лоши.
Да ли књига у 21. веку губи битку са осталим медијима?
Губи. Ево ја у глави држим текст који хоћу да напишем и чији би радни наслов био“ Књигољубац који је умало изневерио књигу“. Из конфора и лежерности све више купујем електронску књигу, а то је заправо убијање књиге, јер се онда не иде у књижару, не пипа се рукама књига, не разговара се више са ученим књижарима, не комуницира се са људима који купују књиге… У том смислу књига и сви остали штампани медији, као и књижаре губе и полако ишчезавају, а књига једноставно се полако повлачи. Лично, од последњих десет наслова можда сам четири читао у папирнатом издању, а остало у електронском облику.
Исти случај је и самном и мојим познаницима.
То је депримирајуће. Понекад се шалим: Шта ћу оставити своме унуку – рачунар са књигом?
Ипак, интернет и блог вас је прославио као економског експерта?
Тако је. Све има своје добре и лоше стране. С једне, интернет даје изванредну могућност да се огласите, али с друге, немате више едиторе, свако може да пише, па наћи квалитативан блог или текст постаје све теже. Зато треба вагати и један и други медији. Свакако, интернет је моћан, али бих волео да књига остане и даље књига.
Као научнику и економисти, како вам изгледа Европа из ЕУ?
Летос сам имао једну емоцију путујући кроз ЕУ коју сам формулисао у реченици – Чини ми се да Европа диже руке од себе.
Десило ми се у Немачкој, на једној бензинској пумпи са рестораном и продавницом где сам се паркирао, да угледам један комплетан хаос – прљавштину и ђубре; и то ми је постало симбол пропадања Европе. Да сте ме питали пре пар година да ли могуће да тако у једној Немачкој изгледа објекат, као што је изгледала та бензиска пумпа, рекао бих да је то немогуће. То што сам видео такође значи дизање руку од себе. Ово што се са избеглицама дешава, такође је дизање руке од себе. Исто тако, шиканирање Грчке и Србије од стране Брисела је је скандалозно. А ја то говорим као еврофил. Никада нисам крио да сам присталица уласка Србије у ЕУ, али нажалост Европа почиње да бива све мање место у које сам ја ушао пре двадесет година.
А шта ће онда Србија у ЕУ, ако се ЕУ све више, у оном негативном смислу, балканизује?
Србија у ЕУ не добија, али и не губи ништа, јер све најгоре димензије Европске није су у Србији већ присутне: уцене, притисци… Сада имамо најгоре од оба света: све најлошије што има ЕУ већ имамо, а ништа од оног што је у њој вредно ми не баштинимо. Такође, у ЕУ имате готово потпуну владавину корпорација над националном државом, иако се Европа још помало томе донекле опире.
Како коментаришете посету премијера Александра Вучића Русији?
Велико је питање зашто Србија не користи све могућности руског тржишта које се нуде српској привреди. Треба се само подсетити колико смо само успешно пословали и радили на совјетском тржишту у југословенско време.
Ту по мени постоје два одговора – Русија се променила и постала много захтевнија (међутим тај проблем руске захтевности је умного редуциран западним санкцијама Русији); и држава нема инструмената или не уме да их створи да подржи српски извоз у Русији, а то је озбиљан посао који се не решава тако што се каже српском привреднику – ајде извози – јер се никада не решава та ствар тако што се привреди каже – снађи се па извози – већ држава домаћа предузеће мора подржавати, мора им помоћи, организовати и дати им неку пару да би се појавила са адвекатном рекламом и приступом.
Значи, сматрате да је за српски извоз кључна улога подршка државе?
Без државе нема развоја. Дакле, држава која је од себе нешто направила и свака привреда која је развијена, расла је само уз ангажовање, подршку и помоћ своје државе. Прича о тржишту које само све решава је прича за економске пионире, малу децу и адолесценте. То у реалном животу нема упориште.
На основу тога шта сте рекли који је онда рецепт за српски „Телеком“: продавати или не?
Потписао сам петицију и написао неколико текстова против приватизације; Телеком никада не бих приватизовао. Можда бих направио уступак и евентуално приватизао део задржавши контролни пакет акција. У глобалу, та приватизација је катастрофалан потез – закључио је за Србин.инфо српски економиста из Лондона Небојша Катић.
У суботу 31. октобра, Небојша Катић ће од 13 до највероватније 16 часова на штанду „Катене мунди“ у Хали 1 београдског Сајма, разговарати са читаоцима, па и посетиоци нашег сајта имају прилику да упознају реномираног економисту.
Извор: СРБИН.ИНФО – Дејан Петар Златановић, Алексеј Димитријевић

НEБОЈША КАТИЋ ЗА СРБИН ИНФО: Европа диже руке од себе, шанса је у Русији | СРБИН.ИНФО
На 60. Међународном Сајму књига, запажен наступ има и мр Небојша Катић, економиски аналитичар, финансијски и пословни консултант, који већ више од 20 година

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ЗАШТО ЈЕ АМЕРИЧКА ДИПЛОМАТИЈА ТОЛИКО НЕЕФИКАСНА

ЗАШТО ЈЕ АМЕРИЧКА ДИПЛОМАТИЈА ТОЛИКО НЕЕФИКАСНА
Главни инструменти америчке спољне политике су претње санкцијама или употреба војне силе — пише бивши амерички дипломата и сарадник Пентагона Чез Фриман у ауторском чланку за часопис „Русија у глобалној политици“ који преноси сајт „Шта они кажу о САД“.

САД су заборавиле како се обавља прави дипломатски посао. Главни инструменти америчке спољне политике су претње санкцијама или употреба војне силе. Притом, када се америчка администрација меша у сваки следећи конфликт, она уопште не води рачуна о томе шта ће бити након завршетка рата, пише бивши амерички дипломата и сарадник Пентагона Чез Фриман у ауторском чланку за часопис „Русија у глобалној политици“ који преноси сајт „Шта они кажу о САД“.
По мишљењу Фримана, ова ситуација је изазвана, како он каже, „деградацијом“ америчког дипломатског корпуса. Док се у већини земаља на високим функцијама у спољнополитичким ресорима налазе изузетно школовани и обучени професионалци, у САД функције се често додељују као поклон активним учесницима предизборне кампање странке која је победила на изборима. САД су једина велика сила на свету која нема професионалну дипломатију. Амерички политичари као да сматрају да би дефинисањем спољнополитичке стратегије требало да се баве сањалице и теоретичари, који немају довољно стручног знања.
Дипломатија је потребна како би држава остварила сопствене интересе и решила проблеме са другим државама, без примене силе. Неуспех дипломатије понекад води ка рату.

Требало би да одустанемо од навика стечених током Хладног рата. И даље реагујемо на непријатељске потезе претњама ратом, уместо да појачамо дипломатске напоре како би спречили ескалацију конфликта. Уводимо санкције да покажемо колико смо незадовољни и меримо њихов успех по томе колико су невоља донели непријатељу а не по томе, колико су успели да промене његово понашање.
Притом, санкције се нама често враћају као бумеранг. Они стварају препреке за извоз наших производа у земље против којих су уведене санкције. То често охрабрује ове земље и оне постају самосталније, развијајући сопствену привреду.
На прагу смо стратешких промена у свету. Вођство САД изазива све већу скепсу, зато што расте број питања на која је немогуће одговорити војним путем.
Требало би се присетити принципа праве дипломатије и инструмената ненасилног управљања државом, како би остале земље схватиле да је повољније сарађивати са САД него сарађивати против званичног Вашингтона.

ИЗВОР: Восток

ЗАШТО ЈЕ АМЕРИЧКА ДИПЛОМАТИЈА ТОЛИКО НЕЕФИКАСНА - Центар академске речи, Шабац
Главни инструменти америчке спољне политике су претње санкцијама или употреба војне силе — пише бивши амерички дипломата и сарадник Пентагона Чез Фриман у ауторском чланку за часопис „Русија у глобалној политици“ који преноси сајт „Шта они кажу о САД“. САД су заборавиле како се обавља прави дипломатски посао. Главни инструменти америчке спољне политике су претње …

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

МАЛЕШЕВИЋ: Сву енергију усмјерити на очување српског језика

МАЛЕШЕВИЋ: Сву енергију усмјерити на очување српског језика
Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић сматра да је веома важно да се сва енергија усмјери на заштиту и очување српског језика, јер су језик и писмо највеће културне творевине, које се морају сачувати, у интересу очувања сопственог културног идентитета.
Малешевић је истакао да је за њега као министра прихватљиво само оно што је у оквиру Устава Републике Српске и законских оквира у области образовања, а Уставом је утврђено да су службени језици Републике Српске језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа.
„Према творбеним правилима српског језика, једино је могуће тумачење језика по народу, како је и Устав Републике Српске прописао, а никако према називу државе у којој тај народ живи. Не намећемо ми никоме како ће звати свој језик, али не може ни нама нико наметати да тај језик зовемо онако како га они зову“, рекао је Малешевић за „Независне новине“.
Према његовим ријечима, ученици бошњачке националности у одјељењима која испуњавају услове за изучавање националне групе предмета уче језик бошњачког народа, а настава из националне групе предмета реализује се у 21 основној школи у Републици Српској.
„У школској 2014/2015. години 2.190 ученика изучавало је националну групу предмета, док је 6.771 ученик изучавао исламску вјеронауку. Сасвим је другачија слика кад је ријеч о ученицима српске националности у Федерацији БиХ. Изучавање националне групе предмета једино је испоштовано у Грахову и дјелимично у Дрвару“, нагласио је Малешевић.
Он је истакао да Министарство путем Републичког педагошког завода подржава одлазак ученика на међународне олимпијаде из области математике и физике, као и да су Милицу Ђукић, која је овогодишњи добитник бронзе на Међународној олимпијади из математике одржаној на Тајланду, наградили додатно лаптопом и биће јој омогућена стипендија Министарства.
„Настојимо да на овај начин подржимо изванредне успјехе наших ученика. Једна од мјера које смо предвидјели Стратегијом развоја образовања јесте дефинисање подршке надареним ученицима. Предвидјели смо већу индивидуализацију наставе и примјену средстава и посебних програма кроз такмичења, награде, стипендије, истраживачке кампове, посјете научним центрима, изложбе. Једна од важнијих мјера је и стварање услова за почетак рада центра за младе таленте“, рекао је Малешевић.
Говорећи о приоритетима у наредном периоду, он је навео да ће Министарство настојати да оснажи васпитну улогу школе, да ради на анализи наставних планова и програма, како би се сачиниле квалитетне припреме за њихове измјене и допуне за 2016/2017. годину.
„С обзиром на то да би Републички педагошки завод био ангажован и на измјени наставних планова и програма и на реализацији стручног усавршавања наставника, ова установа треба претрпјети организационе промјене и не треба да врши инспекцијске контроле јер то ради Просвјетна инспекција, већ да се бави развојем предшколског, основног и општег – гимназијског образовања и припрема и проводи малу матуру“, додао је Малешевић.
Он је рекао да се разматра идеја о оснивању центра за стручно образовање, а у високом образовању ради се на доношењу новог закона којим ће бити унапријеђене процедуре лиценцирања установа и студијских програма.

МАЛЕШЕВИЋ: Сву енергију усмјерити на очување српског језика
Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић сматра да је веома важно да се сва енергија...

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/1GRs3Ky
via IFTTT

МАЛЕШЕВИЋ: Сву енергију усмјерити на очување српског језика

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Асоцијација “Реструктура”: Није питање: да ли ћемо, него: када ћемо

Асоцијација “Реструктура”: Није питање: да ли ћемо, него: када ћемо
У СРБИЈИ ЈЕ ЛОША И ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА И ТО ЈЕ ЈАСНО И ИСТОКУ И ЗАПАДУ, ЗАТО И НИСУ ПОДРЖАЛИ ЈОШ ЈЕДНЕ ИЗБОРЕ, НА КОЈЕ НЕ БИ ИЗАШЛО ВИШЕ ОД ПОЛОВИНЕ БИРАЧА, ЈЕР И НЕМАЈУ ЗА КОГА ДА ГЛАСАЈУ!
НИКО НЕ НУДИ НИШТА КОНКРЕТНО НА ТЕМУ ОПОРАВКА И РАЗВОЈА ДОМАЋЕ ПРИВРЕДЕ, А ТО ЈЕ ЈЕДИНИ НАЧИН ЗА СИГУРАН ОПСТАНАК И ПРИСТОЈАН ЖИВОТ.
Бивша власт, која је сада опозиција, распродавала је јавна предузећа, уз све пропратне „мућке“, и задуживала се. То јој је била економија. Стране инвестиције су биле минималне.
Садашња власт се задужује, продаје преостала јавна предузећа (нема их пуно) и штеди, преко смањених плата и пензија, хвалећи се , у лику свог премијера, да је „већи ММФ од ММФ-а“.
И то јој је економија. Страних инвестиција има мање од претходне, која је имала мало.
Остали познати политички актери се, као и бивши властодршци, баве критиком актуелне власти, а да немају ништа реално на плану економије.
И?
Ништа је на власти и ништа је у опозицији.
Време је за корекцију политичког система који је створио и бесплодну власт и исту такву опозицију.
Ми имамо план за обнову и развој запуштене домаће економије, који чак није у сукобу ни са циљевима ММФ. Одвија се на сасвим дугој паралели.
У сврху остварења тог плана, морамо извршити корекцију политичког система, како бисмо спречили да убудуће на власт долазе људи без одговарајућег нивоа знања и способности.
Ову корекцију ћемо извршити референдумом, као најдемократскијим начином одлучивања народа.
Ми смо домаћим властима још 2014. године понудили решење за јавна и друштвена предузећа која не послују добро, и то решење су начелно подржали и представници Светске банке и Унија послодаваца и поједини представници Агенције за приватизацију, али власт је остала глува, а тај проблем још није решен.
Признајемо постојање ентитета Косово, ( као што признајемо да киша пада, кад већ пада) , који је стицајем разних околности настао на делу наше територије, Косову и Метохији, и настојаћемо да се са њим успоставе коректни односи, али тај ентитет, већ и зато што је, без договора са нама, настао на нашој територији нећемо признати као независну државу, нити ћемо се одрећи наше територије, Косова и Метохије,( иако смо свесни да на њој немамо ингеренције), јер то нам налаже национална част и достојанство.
Признајемо посредовање Брисела, док овај има мандат ОУН и док се томе не супротстави нека Велика сила са правом вета /ми то очигледно нисмо/.
Не одбијамо априори улазак у Европску Унију, али се нећемо нарочито ни бавити њиме, јер наш примарни циљ ће бити обнова и развој запуштене домаће привреде.
Уважавамо све Велике силе и немамо намеру да и са једном долазимо у конфликт или да ма којој сили уведемо санкције или улазимо у војне савезе са којима није сагласна било која Велика сила.
Ми знамо своје место и да не можемо бити приклоњени само једној сили, што је показала и наша досадашња историја и спољна политика. Ако се ствари на том плану промене, приклонићемо се оној сили којој се приклони и већина народа.
Стране силе, и на Западу и на Истоку, и боље него ми знају структурне мане и досадашњих и садашњих власти и да су потпуно огрезле у „системској корупцији“, која није ни у њиховом интересу, а у нашем поготово.
Зато морамо направити заокрет, уз подршку већине народа.
Да ли ћемо и од страних сила добити бар прећутну сагласност за обављање тог заокрета, још не знамо поуздано, али не видимо ниједан озбиљан разлог да та сагласност изостане.
Ми смо толико сигурни у наведене циљеве, а пре свега у примарни циљ: обнову и развој домаће привреде, да уопште не постављамо питање: да ли ће се то остварити.
Питање је само: када? А одговор ће дати надолазећа стварност у Србији.

Асоцијација “Реструктура”: Није питање: да ли ћемо, него: када ћемо | Српски културни клуб
У СРБИЈИ ЈЕ ЛОША И ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА И ТО ЈЕ ЈАСНО И ИСТОКУ И ЗАПАДУ, ЗАТО И НИСУ ПОДРЖАЛИ ЈОШ ЈЕДНЕ ИЗБОРЕ, НА КОЈЕ НЕ БИ ИЗАШЛО ВИШЕ ОД ПОЛОВИНЕ БИРАЧА, ЈЕР И НЕМАЈУ ЗА КОГА ДА ГЛАСАЈУ! НИКО НЕ НУДИ НИШТА КОНКРЕТНО НА ТЕМУ ОПОРАВКА И РАЗВОЈА ДОМАЋЕ ПРИВРЕДЕ, А ТО ЈЕ ЈЕДИНИ НАЧИН ЗА СИГУРАН ...

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
Верници и Српска православна црква обележавају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског. Сматра се да је Јеванђеље по Луки треће јеванђеље у Новом завету написано око 60. године.
У основе хришћанске проповеди спадају Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола.
Свети Лука је један од првих проповедника хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља.
Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је „икона у икони“ која представља Светог Луку и у перспективи икону Богородице коју светитељ осликава.
Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као „црно слово“ сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.
Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници га славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната.
Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију.
Свети Лука је живот окончао у 84. години када га, како је записао владика Николај Велимировић, „злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви“.
Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, Српска православна црква слави као заветни празник и „црвено слово“ у календару.
Према запису владике Николаја, овај светитељ је „цео свој живот витешки посветио своме народу“, борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља.
Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Године 1784, постао је митрополит и господар Црне Горе, али је живот наставио у монашкој келији где се и упокојио 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ | ПАЛАНКА ДАНАС
Верници и Српска православна црква обележавају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског. Сматра се да је Јеванђеље по Луки треће јеванђеље

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДА ЛИ ЈЕ БРИСЕЛ преварио Београд

ДА ЛИ ЈЕ БРИСЕЛ преварио Београд
Док се чека да се Уставни суд Косова изјасни у року од 60 дана о иницијативи Јахјаге о Заједници српских општина, из ЕУ стижу само млаке реакције.
Примена Бриселског споразума је замрзнута до краја године, јер је председница Косова Атифете Јахјага и формално затражила од покрајинског уставног суда да оцени уставност споразума о формирању Заједнице српских општина (ЗСО). Премијер Србије Александар Вучић је тим поводом поручио како је намера Приштине да суспендује споразум о ЗСО негативна и лоша порука за све Србе на Косову и Метохији.
„Будућност дијалога зависи од спремности Приштине да спроводи постигнуте споразуме, посебно онај о ЗСО”, истакао је премијер Вучић на састанку са директорком за западну Европу, западни Балкан и Турску у Европској служби за спољне послове (ЕЕАС) Анђелином Ејхорст.
Из кабинета високе представнице ЕУ Федерике Могерини, која је посредовала у постизању Бриселског споразума, нагласили су да треба да и Приштина и Београд испуне обавезе преузете у оквиру дијалога. Дипломате из Брисела упозоравају да је у одредбама споразума тешко наћи могућност да тај акт у целини треба да буде преиспитан од уставног суда Косова, јавила је агенција Бета.
Портпаролка Федерике Могерини Маја Коцијанчич је изјавила да ЕУ „очекује да обе стране испуне преузете обавезе у оквиру дијалога и да их спроведу следећи своје унутрашње процедуре”, које Брисел „по правилу не коментарише”, што не говори јасно да ли Приштина може да тражи процену уставности споразума између Београда и Приштине о нормализацији односа или не.
Реагујући на Коцијанчичину изјаву, премијер Вучић је подсетио да Србија спроводи све договорено, а Приштина онај најважнији део, о формирању ЗСО, који чини 40 одсто Бриселског споразума, није ни почела да испуњава.
„Србија испуњава све. То вам је као када неки наставник једно дете симпатише, а једно не, па кад то друго ижврља таблу или нешто слично, он казни све. Тако и Маја Коцијанчич – сви треба да знају да треба да спроведу постигнуте договоре”, нагласио је Вучић.
Уставни суд Косова о иницијативи Јахјаге треба да се изјасни најкасније у року од 60 дана од дана подношења захтева, то значи до 29. децембра и у том року неће моћи да се настави примена Бриселског споразума.
„Сада им треба месец дана, требаће им после два, три. И тако ће довека бити, као што ће довека бити и са судом за ратне злочине… Бацаће сузавце… Само Срби немају права. Да гледамо како да умиримо Србе, да ћуте, буду глупи…” закључио је Вучић.
Професор Факултета политичких наука Иво Висковић сматра да је Брисел благо реаговао на намеру Приштине да одбаци споразум о ЗСО. Он је поручио да би, уколико се то што је Приштина наумила и спроведе, Србија била преварена и да после тога „нико не би могао очекивати да Србија настави беневолентно да се и даље упушта у компромисе, док ће друга страна те договоре изиграти”.
„Не само да је неправда, то је нешто што је недопустиво у међународним односима. Постоји принцип који се обично цитира у свом латинском облику, pacta sum servanda (уговори се морају поштовати). Споразум из Брисела је уговор који су две стране закључиле после заиста тешких преговора. И када га једна страна спроводи, а друга у најосновнијем садржају доведе у питање, онда се поставља дилема да ли се ради о понашању које је државнички одговорно и које међународна заједница може прихватити, односно толерисати”, истакао је Висковић за Танјуг.
Висковић верује да ће уследити дипломатска акција ЕУ и да ће они преко дипломатских извора утицати на Приштину да се ова одлука опозиве. Он каже да се слањем пред уставни суд може довести у питање сам споразум и да онда Србија нема никакву обавезу да такав споразум поштује.
Уколико уставни суд у Приштини одлучи да је Бриселски споразум о ЗСО противан косовским законима, косовска влада најављује да он неће бити спрoведен.
„Тачке споразума о ЗСО су прослеђене у уставни суд, који ће одлучити, и ако он буде рекао да нека од тачака споразума није у складу са косовском уставом, ми их нећемо спровести. У случају да цео споразум буде проглашен противуставним, онда га нећемо спровести”, рекао је премијер Косова Иса Мустафа.
Мустафа је отишао корак даље и најавио је да ће представници ЗСО бити хапшени уколико буду радили на своју руку и не буду поштовали одлуке косовске владе.
„Они (Срби) могу данас да прогласе аутономију али то не би важило, јер су приморани да поштују законе Косова. У супротном, косовске институције мораће да предузму мере. Онај који крши закон може да заврши у затвору и то је загарантовано и споразумом о правосуђу”, рекао је Мустафа.
Из посланичке групе „Српска листа” у покрајинском парламенту кажу да нису изненађени најавом Исе Мустафе да ће хапсити представнике ЗСО, јер се, како су навели, Срби хапсе и неосновано држе у притвору већ 15 година.
„Право питање је да ли ће Мустафа да хапси и званичнике из Брисела и целокупну међународну заједницу која се на територији Косова и Метохије налази по основу Резолуције 1244 СБ УН”, наводи се у саопштењу „Српске листе”. Они додају да је „ситуација јасна: два протеста, три сузавца и Бриселски споразум је бачен под ноге албанских политичара, а у лице међународној заједници”.
Министар за заједнице и повратак у косовској влади Далибор Јевтић каже да га забрињава то што је одлука о одлагању образовања ЗСО донета без консултације са Србима и подсетио да је један од услова уласка Срба у покрајинску власт било формирање ЗСО.
„Одлука да уставни суд донесе одлуку да ли треба да се примени међународни споразум је јако лоша. Мислим да је то производ свега онога што се на Косову дешава последњих недеља од насиља у скупштини Косова. Власт у Приштини купује време, али чини се да се мало преиграла, јер је опозиција нагласила да њих не интересује одлука уставног суда. Бриселским споразумом је предвиђено да статут ЗСО буде завршен 25. децембра, а сада ће то бити одложено неколико месеци”, нагласио је Јевтић.

ИЗВОР: Политика

ДА ЛИ ЈЕ БРИСЕЛ преварио Београд - Центар академске речи, Шабац
Док се чека да се Уставни суд Косова изјасни у року од 60 дана о иницијативи Јахјаге о Заједници српских општина, из ЕУ стижу само млаке реакције. Примена Бриселског споразума је замрзнута до краја године, јер је председница Косова Атифете Јахјага и формално затражила од покрајинског уставног суда да оцени уставност споразума о формирању Заједнице …

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА У ПЛАНОВИМА НАЦИСТА

УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА У ПЛАНОВИМА НАЦИСТА
Широко је распрострањено уверење како је Европска Унија мултикултурна заједница настала на темељима антифашизма, суштински супротна пројекту Трећег Рајха и нацистичке Немачке, са којима нема ничег заједничког. Видећемо да то није баш у потпуности тачно.
Иако су широко познати планови фашиста за успостављањем Новог Светског Поретка, и та сазнања су већ широко раубована, мање су познате њихове идеје за стварање Нове Европе, после евентуалне победе у рату. Ове идеје су иначе сасвим логичне, из њиховог угла гледања, јер ако су хтели да преуреде цео свет, што не би Европу, континент на којем су смештене две од три силе Тројног пакта, и неколико њихових савезника.
Дискусије о питањима повезаним са Европом почеле су како је моћ НСДАП расла. На Конгресу о Европи, од 14. до 20. новембра 1932 у Риму, Алфред Розенберг је први пут на једном међународном форуму изнео идеје европског уједињавања. Сам Адолф Хитлер је у Нирнбергу 1937. године рекао: „Нас више интерeсује уједињена Европа као хармонична породица народа од било које државе”. Шеф његове пропаганде Гебелс, ишао је корак даље 1940. године, опседнут технолошким напретком: „Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације”.
Најзад, 1942. је у Берлину одржана конференција на тему „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft“, или дословно „Европска економска заједница”. Конференција је одржана под покровитељством Берлинског друштва за индустрију и трговину, у сарадњи са економским саветником Берлинског комитета НСДАП и Комором индустрије и трговине. На конференцији су говорили веома утицајни људи тог времена, практично врх економских наука Рајха. Теме којима су се учесници конференције бавили покривале су широки опсег питања планиране заједнице – пољопривреду, транспорт, регионалне разлике, економске и трговинске уговоре, и наравно – монетарну унију и проширење економске заједнице.
Дефинисана је улога државе у регулисању привредних токова, слична улози какву данас има ЕУ дефинисањем својих стандарда. „Оно што долази је ново схватање са својом идеологијом и терминологијом, које дају основу међусобним уговорима и кооперацији.
Економско усмеравање није моментално решавање хитних ситуација, већ основа нове теорије и праксе.
Економско усмеравање није идентично тенденцијама централне планске економије. Оно не покушава да онемогући индивидуално управљање кроз државну оперативу.
Економско усмеравање значи следеће: нове инструкције креативним и конструктивним снагама појединаца, у вези са целим системом; креирање конзистентног погледа на економију; бирање важних задатака кроз политичко вођство и коначну одлуку државе о свим питањима у вези економске снаге. Осим ових ствари, економија је слободна и одговорна сама себи.“
(Увод — Professor Dr. Heinrich Hunke, саветник у Економском комитету НСДАП, председник Немачке агенције за економски публицитет).
Министар економије Рајха успоставио је паралелу између царинске уније (Zollverein) која је била претеча уједињавања немачке државе и планова за царинску унију Европе, као почетка ширих и дубљих интеграција. „Још једном је економски и технички прогрес тај који гура ка формирању великих континенталних економских области. Садашња технологија нуди могућности које не могу потпуно искористити националне економије. Границе нација су се приближиле кроз све већу брзину возова, проширење мреже путева и пловних токова, трансконтиненталне ланце набавке енергената, који нуде много потенцијала, и најзад, авиона. Изван Европе огромне економске области су већ формиране, или су у процесу формирања, дејством ових фактора. За своје добро, Европа мора бити гурнута из романтичне назадности.“ (Економски изглед Нове Европе — Walter Funk, министар економије Рајха и председник Рајхсбанке).
У истом говору министар наставља са визијом заједничког тржишта као економског раја. „Размена роба између нација неће још бити посматрана као домаћа трговина зато што је још рано разматрати потпуно уклањање баријера. Као велика трговинска област ипак ће уживати све привилегије као тржиште под државном управом. Румунски фармер, норвешки дрвосеча, холандски баштован и дански сточар неће више бринути о томе где ће продати своје производе или да ли ће одговарајућа цена наградити њихове напоре. Они ће знати да међудржавни уговори одређују сигурну производњу и продају, и да су спекулације и кризе ствар прошлости. Текстилне компаније у Протекторату, француски хемијски радници и белгијски рудари неће више живети у страху од ниских надница и незапослености.“
У области монетарних питања, нацисти су одбацили до тада широко употребљавани златни стандард, док се клиринг такође сматрао неподесним. Уместо тога, плаћања би требало централизовати кроз једну „Банку Европе“, уз стварање заједничке монете – европског гулдена.
Сличности са актуелним пројектом интеграција су понекад запањујуће, па се поставља питање зашто ови подаци нису шире познати. Код нас је пажњу на ову конференцију скренуо текст Мирослава Лазанског Србија на западу, објављен у Политици од 12. априла 2008. године. У Британији се истраживањима планова нациста на уједињавању Европе бавио Родни Еткинсон, иначе рођени брат познатог глумца Роуна Еткинсона (Црне Гује). У својој књизи „Пун круг Европе“ (Europe’s Full Circle) он наводи низ паралела између ранијег и актуелног пројекта европског јединства
Europaische Wirtshaftsgemeinschaft — European Economic Community
European Currency System — European Exchange Rate Mechanism
Europabank (Berlin) — European Central Bank (Frankfurt)
European Regional Principle — Committee of the Regions
Common Labor Policy — Social Chapter
Economic and Trading Agreements — Single Market

Остаје питање како тумачити ове податке, који би се закључак могао извући. Јасно је да ширење сазнања о томе да су високи представници званично најмрачније идеологије у историји имали планове за стварање „Европске Економске Заједнице“ може обрадовати бројне антиглобалисте, евроскептике и остале противнике Европске Уније. Са друге стране, мало је оних који би на овакве податке гледали афирмативно.
Екстремне десничарске организације, које се сматрају наследницима нациста, по правилу су против Европске Уније. Смета им њена прокламована мултикултуралност. Десница која би хтела да се представи као умеренија није против ЕУ, али тешко да би могла да јавно изнесе закључке који би одобравали раније планове уједињења Европе, и указивати на њих као на користан пример. Постоји страх од идентификовања са мрачном прошлошћу, мада није искључено да ће тај страх бледети како се земље Европе буду суочавале са све већим бројем имиграната и губљењем конкуренције од земаља које су некада сматрали „Трећим светом“. Ипак, за сада би оваквим подацима могли да се „похвале“ једино политички кругови у земљама као што су Естонија или Литванија, где се јавно одаје почаст есесовцима, а Црвена армија се сматра окупаторском, а не ослободилачком. Мада, вероватно би и тамо се о ранијим плановима за стварање „Уједињене Европе“ говорило у пола гласа.
Најзад, можда би се ово могло посматрати и изван политичког контекста. Већ је широко позната чињеница да су немачки научници имали кључну улогу у развоју америчког свемирског програма, после Другог светског рата. Зашто би њихово евентуално учешће у пројекту европског уједињења, насталог од познате „Заједнице за угаљ и челик“ остало обавијено велом таме? Мада је тешко рећи у којој мери су сличности последица ангажовања конкретних људи, а колико је до њих дошло коришћењем сличне империјалне логике. Чињеница је да су многи стручњаци фашистички немачке, укључујући цитираног професора Хункеа, наставили своју каријеру после рата, често у оквиру државних служби.

[1] Alfred Rosenberg (1893-1946) један од првих и најутицајнијих чланова нацистичке партије. Сматра се једним од главних аутора нацистичких креда, као што је расна теорија, прогон Јевреја или животни простор.

ИЗВОР: НОВИНСКИ ФРОНТ

УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА У ПЛАНОВИМА НАЦИСТА - Центар академске речи, Шабац
Широко је распрострањено уверење како је Европска Унија мултикултурна заједница настала на темељима антифашизма, суштински супротна пројекту Трећег Рајха и нацистичке Немачке, са којима нема ничег заједничког. Видећемо да то није баш у потпуности тачно. Иако су широко познати планови фашиста за успостављањем Новог Светског Поретка, и та сазнања су већ широко раубована, мање су …

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДИЦ Веритас: поводом годишњице страдања Срба из источне Билогоре

ДИЦ Веритас: поводом годишњице страдања Срба из источне Билогоре
субота, 31. октобар 2015. | КМ Новине 0
Нападом на ТО Грубишно поље, 31. октобра 1991. године, започела је акција хрватске паравојске под кодним називом „Откос-10“, која је имала за циљ ликвидирати или протјерати Србе са подручја источне Билогоре, смјештеног на сјеверозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.

Усташе током Акције "Откос - 10"
Народ источне Билогоре, оценивши да малобројне српске снаге, њих око 400, неће моћи дуго издржати притисак преко шест пута бројнијих хрватских формација ојачаних тенковима и далекометном артиљеријом, а поучен историјским искуством из Другог светског рата, када су их усташе одводили и убијали у логорима Јадовно и Јасеновац, кренуо је у егзодус спашавајући голе животе. Тога и наредног дана, комплетно становништво из 23 и један број житеља из још 15 села, напустило је то подручје и у избегличкој колони, у којој се нашло око 4.000 људи и преко 600 различитих возила, прешло у Босну, у којој се још није ратовало. Међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, дио њих у мешовитим браковима са Србима.

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора. У најбољој усташкој традицији из 1941., настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгореле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом УНЕСКО-а: храм св. Димитрија у Растовцу, саграђен пре 1700. год. и Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године.

На подручју источне Билогоре, у рату и пораћу, од 1991. до 1997. године, колико је до сада утврђено, живот је изгубило 65 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама. Од укупног броја страдалих 41 је цивил, од којих је 17 убијено пре акције „Откос-10“ током кампање застрашивања и злостављања, те 23 припадника ТО, док су двојица Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирани од стране “сабораца”.

За наведене злочине над Србима почињене у источној Билогори до сада је одговарао само Вељко Марић, припаднику ЗНГ из Грубишиног поља, којег је Веће за ратне злочине у Београду осудило на казну затвора од 12 година због ратног злочина против цивила зато што је 31. октобра 1991. године у селу Растовац у општини Грубишно Поље хитцима из ватреног оружја убио Петра Слијепчевића (1926) у породичној кући.

Док је Марић у српским затворима издржавао казну, против њега је српско правосуђе отворило још једну истрагу због сумње да је током септембра 1991. у Грубишном Пољу ликвидирао Мићу Васиљевића и Владимира Кучеру, те мучио Звјездана Мачка, сви Срби. Иако истрага није завршена, Марић је у јуну ове године из Србије трансферисан у Хрватску. Приликом трансфера хрватска страна се обавезала да ће наставити кривични поступак против Марића започет у Србији, али до сада нема потврде да преузету обавезу и испуњава.

До Другог светског рата на подручју источне Билогоре живело је 18.000 житеља српске националности, а после усташких злочина у Другом и оних почињених у последњем рату, 2005. године, по подацима Митрополије загребачко-љубљанске, преостало их је 1.170, углавном старијих особа, док их је попис становнштва у априлу 2011. дочекало мање од 1.000.

У цркви Светог Марка у Београду, у организацији Завичајног удружења “Билогора”, у недељу 31. октобра, са почетком у 11.00 часова, служиће се парастос страдалим у Грубишном пољу и источној Билогори у периоду од 1991. до 1997. године.

У Београду и Бања Луци, 30.10.2015.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац

Read more: http://ift.tt/1M2itl3

ДИЦ Веритас: поводом годишњице страдања Срба из источне Билогоре - КМ Новине
Нападом на ТО Грубишно поље, 31. октобра 1991. године, започела је акција хрватске паравојске под кодним називом „Откос-10“, која је имала за циљ ликвидирати или протјерати Србе са подручја источне Билогоре, смјештеног на сјеверозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

In Memoriam – Саша Марковић – Отворено говори о елити која влада и манипулише! (видео)

In Memoriam – Саша Марковић – Отворено говори о елити која влада и манипулише! (видео)
Мишаков гост Саша Марковић говори о елити која влада и масовној манипулацији човјечанства! Погледајмо о чему је све говорио, прије него што је убијен…
Саша Марковић је убијен у аутомобилу док се возио према породичној кући у Будви, а како се неслужбено дознаје убио га је нападач из оближње шуме с три метка. Службени детаљи убојства још увијек нису познати, но заправо је само по себи јасно зашто је овај човјек убијен. Империје и елите које је прозивао очито узвраћају ударац, а страдавају они који дјелују отворено и с истином.
Оно што се представља као либерално-демократска филозофија испод плашта скрива неоимперијализам и, како је то аутор Саша Марковић срочио, дугорочне ланце ропства као посљедицу либералног модела капитализма. Ријеч је о црногорском политологу, историчару и магистру дипломатије те бившем политичару Саши Марковићу који је своје дјело насловио ‘Манифест против империја – прилог у историји америчког неоимперијализма’. У њој се бавио свјетском политиком 20. стољећа и улогом англоамеричке елите у њој која, под маском хуманих и демократских вриједности, свијету намеће масовну медијску манипулацију, финансијску алхемију глобалног раста, санкције и непрестане ратове. Судјеловао је и у емисији Крешимира Мишака “На рубу знаности” и како многи вјерују то је један од најбољих гостију које је Крешимир Мишак у свом дугогодишњем раду “раскринкавања лажи” угостио. Погледајте емисију Крешимира Мишака и сазнајте оно што се очито не смије знати.

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

петак, 30. октобар 2015.

Српски добровољци у Великом рату

Српски добровољци у Великом рату
Напомена на почетку
На истом овом сајту, 23. августа 2015. године (http://ift.tt/1GCeOxr), објављен је текст “Храстови, букве, макија и камен”, као осврт на читалачке коментаре којима је, кадгод су помињани ослободилачки ратови 1912-1918, бескрајно обезвређиван ратни допринос српских добровољаца у њима. Могло се, тако, прочитати да “Србијом владају босанске букве и уништавају србијанскехрастове”, да “србијански храстови пробише Солунски фронт… па се храстови ујединише са буквама, макијом и каменом”, да број добровољаца у српској војсци “не прелази двадесет хиљада”, да “оних који су наводно пробили Солунски фронт није било више од 20.000”…
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Како се у неким од тих коментара “високоучено” помињу и разне цифре (произвољно), и разни догађаји (произвољно), и разни крајеви (произвољно), и разне “добровољачке” јединице (произвољно), еда би се засенилапростота, чиме се “удара” на свест недовољно обавештених или сасвим необавештених, овога пута, у складу с обећањем датим у поменутом тексту да ћемо се причом о броју српских добровољаца у Великом ратубавити по окончању међународног научног скупа под насловом “Учешће добровољаца и улога цивилног становништва у Првом светском рату” (Нови Сад, 29. и 30 октобра 2015), износимо добровољачке цифре тамосаопштене.

Истина о српским добровољцима прикрива се свесно
Српски ослободилачки ратови 1912-1918. судбински су утицали на биолошки опстанак српског народа и његову будућу историју, а посебно су обележени српским добровољачким покретом у њима. О српским добровољцима у балканским ратовима (1912-1913) и у Великом м рату (1914-1918) писало се у разним приликама и за различите потребе, али се, без обзира на бројност таквих прилога и добронамерност њиховихаутора, читава тема и даље врти око претпоставки, извргнута сумњама, потцењивању и, чак, презиру.
Бројни историчари, и остали, током претходних безмало сто година трудили су се да из свега што је записано о добровољачком покрету дођу до података које би требало сматрати тачним и несумњивим. Чинили су то ууверењу да се до неког коначног броја српских добровољаца може доћи сабирањем појединачних података расутих по разним документима из војних и других архива. Како је тих и таквих докумената мало, јер сви нисусачувани, а сви добровољци у њих нису ни уписани, могло се десити да војна историја говори о свега тридесетак хиљада добровољаца у Великом рату. Владимир Дедијер пише “да је близу 100.000 Срба, Хрвата иСловенаца из југословенских земаља Аустро–Угарске узело учешћа у редовима српске и савезничке војске, као добровољци, против централних сила” (Иван Божић et all, Историја Југославије, Београд 1972, 392), аНикола Б. Поповић нуди да се укупан број добровољаца у српској војсци током Великог рата изједначи са бројем чланова Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије и да износи “око 40.000” (Н. Б. Поповић, Бројностање и национална структура добровољаца у српској војсци у Првом светском рату, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996, Београд 1996, 281).
Погледајмо како је стварно било.
На самом почетку Великог рата, српској и црногорској војсци ставили су се на располагање бројни емигранти из Аустроугарске затечени у Србији и Црној Гори. Од тих добровољаца формирана су у Србији четиричетничко–добровољачка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки. После неуспеле српске офанзиве у Срему и катастрофе Тимочке дивизије код Легета, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца прешао је Саву и пријавио се у српске добровољачке одреде. “Током времена је њихов број премашио цифру од 4.000 људи” (Борислав Ратковић еt all, Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913, Београд1972, 75). Од пребега из Баната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а врло мало Сремаца преживело је ту битку. Касније, до краја1915. године, поред неколико хиљада добровољаца укључених директно у српске јединице, било је формирано још десетак добровољачких одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, уизвесним тренуцима, после бројних погибија и поновних попуна, бројао је око 4.000 бораца.
Подразумева се да у Великом рату (исто као и у балканским ратовима) нису успостављени квалитетни спискови српских добровољаца, делом и због страха (оправданог) од аустроугарске одмазде над породицамасрпских добровољаца. Дода ли се томе и “тихи” труд појединих војних команди да затуре трагове о стварном броју добровољаца и тако очувају “одлучујућу” војничку улогу редовног армијског састава, разумљиво јешто се број добровољаца и њихова улога у војним активностима особито не истичу. Због свега тога, да се број добровољаца не би ни приближно могао пратити, на самом почетку Светског рата српскоМинистарство војно наредило је “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија,Јужна Америка, Северна Америка, Аустралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Зборник докумената, приредио Никола B. Поповић, Београд 1980, док. 1, 3). Таква наредба издата је јер је добровољаца уСрбији тада већ било довољно за “засебне добровољачке команде”, а било је неупутно да се они самоиницијативно окупљају “у веће гомиле”. Из тог разлога добровољачки командант мајор Војин Поповић, ВојводаВук, предлагао је српској Врховној команди да “добровољачке јединице и добровољце (треба) третирати као регуларну војску” (Исто, док. 24, 37).
И стога, али и из многих других разлога, никад се са сигурношћу неће установити колико је добровољаца учествовало у ратним операцијама српске и црногорске војске, било у борачком саставу, било у ономе што седанас назива логистиком.
Досадашња истраживања добровољачког покрета показују да је кроз све регуларне и добровољачке јединице у саставу српске војске прошло више десетина хиљада српских добровољаца из српских крајева подвлашћу Аустроугарске, углавном бивших аустроугарских војних обвезника, пребеглих или заробљених током ратних операција 1914. године. “Пошто се о добровољцима од почетка рата па све до јула 1916. није водила никака статистика (изим код официра)”, добар део касније коришћених података о њиховом броју и организовању потиче из реферата Добровољачког одељења Добровољачког Корпуса Срба, Хрвата иСловенаца у Одеси, написаног 1. септембра 1917. године (Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Зборник докумената, приредио Никола Б. Поповић, Београд 1977, док. 215, 298-320). Нажалост, неколикоуводних података из тог реферата увек је прећуткивано, због тога што су они на “истраживачки” дух “југословенских” историчара деловали нестварно:

“У децембру 1914. г. слегао се у Нишу приличан број заробљеника (према званичним подацима, њихов укупан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП). Из освојених босанско-херцеговачких областипрешло је на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се готово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанскедужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички Одред махом су били оформирани од неослобођених Срба, Хрвата и Словенаца. Већином су били Босанци и Херцеговци па Личани” (Исто, док. 215, 298).

Поменути реферат потписао је Младен Лукићевић, коњички пуковник српске војске, који је у Одесу стигао са Крфа, заједно с осталим личностима из штаба; на Списку приспелих официра, чиновника,подофицира, каплара и редова Прве српске добровољачке дивизије он је био четврти по реду (Исто, док. 44, 38). С обзиром на Лукићевићев висок ранг у српској војсци, нарочито у почетној фази српскогодбрамбеног рата, чињенице о преласку “готово свих заробљених и пребеглих” Срба из Босне и Херцеговине (ових других “до 50.000”) и о њиховом распоређивању у војне позадинске службе и у грађанске дужности (што подразумева и службу у жандармерији, Граничној трупи “и уопште за службу у Новој Области”), морале су му бити добро познате, те се, стога, не би смеле занемаривати нити оспоравати.
Са тим у вези ваља гледати и на питање српске Врховне команде (постављено крајем августа 1917) шта о распоређивању добровољаца у српској војсци мисле и команданти армија. Војвода Степа Степановић,командант Друге армије, није желео да се изјашњава на своју руку, па је питање проследио потчињеним командантима.
Из Тимочке дивизије стигао је следећи одговор: “У прво време док се добровољци не навикну на дух наше војске, на нашу дисциплину, на наш начин опхођења са војницима, на наш командни елеменат и док се боље неупознају у опште са војничким животом – мишљења сам да остану формирани у својим четама које да се придају појединим батаљонима разних пукова. Ако се ово покаже неподесно, увек се доцније има времена да седобровољци појединци измешају по четама. Међутим, ако се одмах измешају па се то покаже да је незгодно, онда би било теже, кад су већ измешани, формирати их у засебне јединице”.
Командант Шумадијске дивизије бавио се у свом одговору и политичким аспектом читавог проблема: “Из формацијских и чисто војничких обзира боље би било да се добровољци уводе и мешају по четама са нашимвојницима. Али из политичких разлога, да би добровољци у првом времену са нашим војницима имали само приватног а не само службеног додира и да се наглим уласком истих у недовољно познату средину не бипроузроковале ситне размирице и неспоразуми, мишљења сам да за прво време добровољци остану по својим четама као највећим јединицама, које ће се придавати разним пешадијским пуковима. Кад протекне извесновреме, моћи ће се добровољци и расформирати и измешати са нашим војницима, ако се то нађе за сходно”. Овај командант консултовао је и своје команданте пукова, а само један од њих мислио је да добровољцетреба одмах распоредити по свим јединицама.
Најкраћи одговор дао је командант Вардарске дивизије: “Боље је да добровољци остану формирани у четама и да се целе чете или батаљони придају појединим пуковима”.
Деветнаестог септембра 1917. године, војвода Степа сажео је све те одговоре у сопствено mишљење “да би добровољце одмах по доласку требало измешати са нашим војницима а никако их не раздвајати, јер ћеим се на тај начин показати, да се сматрају као синови једне и исте отаџбине, па им се и исте дужности дају а тим ће се најлакше и зближити и збратимити са нашим војницима” (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 235, 378-379).
И то је један од разлога што се статистике српске Врховне команде из Великог рата не баве добровољцима у српској војсци ни као бројкама ни као појави.
У наставку, дајемо цифарске податке које српски добровољачки покрет у Великом рату приказују по правилу како је стварно било:

Српски добровољци у Великом рату
Број српских добровољаца у Великом рату износио је, на српским ратиштима, најмање 195.600, од чега око 56.600 из двеју српских краљевина (тачке 1, 2, 3. и 9) и око 139.000 са стране (тачке 4-8), како следи:
1. најмање 25.000 у шест прекобројних пукова српске војске;
2. 1.300 каплара из ђачке формације;
3. око 17.200 добровољаца у црногорској војсци;
4. око 50.000 пребега у Србију преко Дрине, Саве и Дунава, непосредно пред рат и на самом почетку рата (Југословенски добровољци у Русији…, док. 215, 312);
5. око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији;
6. око 41.500 добровољаца из исељеништва (укључујући медицинско особље), највећим делом из прекоморских земаља;
7. око 3.500 (а можда и свих 4.000) добровољаца из руског заробљеништва, који су на српско ратиште стигли Дунавом, с јесени 1915. године;
8. око 30.800 добровољаца из руског заробљеништва, који су ратовали на Добруџи и на Солунском фронту. Током бојева у Добруџи, Прва добровољачка дивизија имала је 755 погинулих, 671 несталог и, попретпоставци, бар 1.200 трајно онеспособљених од укупно 6.463 рањеника (Илија Јовановић et аll, Југословенски добровољачи корпус у Русији, Београд 1954, 121). Крајем 1915. године стигло је у Србију око 3.500 (Југословенски добровољци у Русији…, прилог III, 365), а на Солунски фронт још око 24.760 добровољаца (И. Јовановић et all, Исто, 139, 186. и 195). Из свега тога произилази да се добровољачки статус не може порећиовим двема последњим групама (28.260), као ни погинулим, онеспособљеним и несталим – највероватније убијеним – (2.626), у укупном броју од око 30.880 добровољаца;
9. око 13.100 јабланичких добровољаца у Топличком устанку, од којих је 1.397 убијено, 2.500 интернирано (тамо је убијено још 369 лица), а око 300 је учествовало у завршним операцијама током постсолунске офанзиве(Добросав Ж. Туровић, Јабланички добровољци у Топличком устанку, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996. године, Београд 1996, 247. и 258).
Мимо наведених цифара, у расположивој грађи о Великом рату срећемо се са још две велике групе српских добровољаца које “југословенска” историјска наука у Срба још није помињала:
а. после пробоја Солунског фронта, непосредно по уласку српске војске у Црну Гору, кад је крај рата био сасвим известан, и кад су се прикупљали црногорски обвезници (“њих 10.000 у прво време”, до 5/18. новембра1918), министар војни поставио је председнику владе питање “како третирати ове људе, да ли као српске обвезнике или као добровољце”. Пашић је, белешком на полеђини министровог упита, одговорио: “Црногорцетреба сматрати као добровољце!”;
б. око 11.000 добровољаца “заборављених” на Далеком истоку, у време док су се делови Српског добровољачког корпуса кретали Сибиром на путу према Солуну. Траг о томе оставио је ђенерал Михаило Рашић, токомнеколико ратних година српски министар војни: “Сви смо били изненађени кад нас је 1918., по уласку у нашу Србију, француска Влада известила, да на крајњем истоку Сибира, близу Владивостока, има на 11.000наших војника са неколико официра добровољаца и молила нас да пошаљемо тамо неколико старијих српских официра” (Ратник, Месечни војно–научни часопис, свеска I, година XXXVII, Београд 1921, 14). Радилосе, заправо, о припадницима Српског добровољачког корпуса из Одесе, који су, из ко зна ког разлога, залутали на путу кроз Сибир, те нису ни стигли да стигну на Солунски фронт и учествују у његовом пробоју.
С овим двема групама, укупан број српских добровољаца у Првом светском рату повећава се на најмање 216.600.
У овој само наизглед високој цифри не налази се онај “трећи контигенат од 2.000 људи, који се (јануара 1916)… задржао због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позивза даље кретање… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису (у Француској, за потребе црногорске војске – ИП), овај трећи контигенат Црногораца из СевернеАмерике, српских добровољаца, ангажовао се у савезничким војскама” (Перо Ђ. Шоћ, Црна Гора за пробој Солунског фронта, Ратник, Свеска VIII-IX, Београд 1928, 149-150; Саво Вукмановић, Споменица потопљенихдобровољаца под Медовом, Цетиње 1939, 25). И нема у њој ратника из такозваног Мурманског одреда (Pero Slijepčević, Naši dobrovoljci u Svetskome ratu, Zagreb 1925, 14), у коме се, “као што је познато, хиљадејугословенских заробљеника у Русији боре на страни Савезника… и уз бок њихове чехословачке браће у источној Русији и Сибирији” (Milada Paulova,, Јugoslavenski odbor (Povijest jugoslavnske emigracije za Svjetskog rata od 1914.-1918.), Zagreb 1925, 498). Нема ни оних 5.402 добровољца из батаљона Руса и 306 Чеха које у Народној скупштини помиње министар војни Душан Трифуновић (Застава Нови Сад, број 261 од 14. новембра1926). Нема ни оних Помораваца за које један француски официр пише да је “сваки… истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су сеугнездили на литицама и који су били немилосрдни”. И нема оних “око 25.000 заробљеника из Италије приправних да ступе у добровољце”, које енглески генерал Планкет помиње у разговору са генералом Франшед’Епереом, а које Италијани “у мањим скуповима употребљавају на разним одсецима фронта у италијанској униформи и под њиховим заповедништвом” или их размењују за своје сународнике у аустроугарскомропству и шаљу у чехословачку легију и у румунске “извидничке чете” (Богумил Храбак, Југословени заробљеници у Италији и њихово добровољачко питање 1915-1918, Нови Сад 1980, 78). И нема “стотинакфранцуских авијатичара са осам ваздухоплова” који су 1915. године дошли да помогну Србији (Драган Вујичић, Пилот Полан поново међу Србима, “Вечерње новости” Београд, 13. септембар 2015, 29)…

Српски добровољци из прекоморских земаља
Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима, унапред је осуђен на неуспех. Због тога, до њиховог приближноконачног броја може се доћи само коришћењем неколико глобалних цифара, како следи:
1. У јулу 1914. године, пре почетка ратних операција, стигла је из Северне Америке група од 150 добровољаца и одмах се прикључила српској војсци (Vojna enciklopedija, књига 2 прво издање, 561; Михајло Стојаковић,Број добровољаца из прекоморских земаља у ратовима 1912-1918, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996, Београд 1996, 219);
2. Велики рат био је већ сасвим известан, кад је бродовима “Звезда” и “Европа” кренуло из Северне Америке 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом(Политика Београд, 27. јул/9. август 1914);
3. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби из Америке дали су око 14.000 добровољаца (Павле Хаџи–Павловић, Михаило Пупин међу Србима у Америци, Технички лист бр. 11. и 12, стр. 166-173,Загреб 1935, 171; Vladimir Grečić, Uloga Mihajla Pupina u organizovanju srpskog iseljeništva u SAD, Зборник радова са научног скупа Живот и дело Михајла Идворског Пупина (Нови Сад – Идвор, 1979), Нови Сад 1985,286;
4. На Бадњи дан 1916, лађом “Бриндизи” допловила су до Медове најмање 544 добровољца, од којих је експлозију и потапање лађе преживело 151 лице (И. Петровић, Бродоломници под Медово, проширено ипоправљено пригодно издање, Подгорица 2015, 187);
5. Недуго после транспорта из тачке 4, кренула су из Америке још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана. Они су касније искрцани у Солуну и укључени у српске јединице (Vojna enciklopedija, књига 2. прво издање, 561); биће да су то исти транспорти који се помињу у (Исто, књига 8. друго издање, 787);
6. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују уЕвропу. Према непотпуним подацима, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добровољаца (Исто, 2. књига, 496; Исто, 8. књига, 787);
7. Око 155 добровољаца из Аустралије, у две групе, стигло је на Солунски фронт септембра/октобра 1917. године (Југословенски добровољци 1914-1918, док. 197, 316; М. Стојаковић, Наведени рад, 220);
8. Из Јужне Америке, у групама од по тридесетак, пошто “капетани бродова нису смели примати више због евентуалног потапања”, стигло је не мање од 300 добровољаца, углавном Црногораца (Добровољци уратовима 1912-1918, књига I, Београд 1971, 263);
9. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашло се 763 добровољца “који су ових дана пристигли из Америке. Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”, куд су и послати,мимо Бизерте (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 208, 331-332);
10. Из Италије стигло је на Солунски фронт, у неколико наврата, око 1.180 добровољаца (Б. Храбак, Наведни рад, 71, 126, 136; Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 226, 363. и док. 221, 350-354; М. Стојаковић,Наведни рад, 222 );
11. Посебан Југословенски батаљон од око 1.000 људи, под командом Људевита Пивка из Марибора, образован је крајем 1917. године и у саставу италијанске војске, али не на Солунском фронту, борио се до крајарата (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 223, 361; М. Стојаковић, Наведени рад, 222; Војна енциклопедија, књига 6, 697);
12. Из Француске и Египта стигло је до 13. марта 1918. године укупно 2.744 добровољца (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 186, 303);
13. Ратне операције биле су завршене кад је у Солун стигла група од 2.000 добровољаца из Америке, “па су упућени већином” у Боку Которску (П. Слијепчевић, Наведени рад, 16);
14. Досадашња истраживања показују да је у страним медицинским мисијама на ратиштима уз српску војску учествовало најмање 2.700 лица, од којих је поименично познато преко 2.300;
На основу података датих у претходним тачкама, недвосмислено се може закључити да се током Великог рата у српској и црногорској војсци нашло најмање 41.500 добровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији,Новом Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Африци и Египту, највећим делом, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској, од којих је у пробоју Солунског фронта учествовало око30.200 њих.

Српски добровољци на Солунском фронту
Нешто више од половине укупног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци:
1. око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља;
2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:
а. барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стигли Дунавом с јесени 1915. године (П. Слијепчевић, Наведени рад, 11);
б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. године (И. Јоvановићet all, Наведен о дело, 139);
в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године (Исто, 186. и 195). У овој другој великој групи налазило се 2.663 припадника Друге дивизије (приспеле у Солун 7. децембра 1917.године) и око 21.000 припадника Прве дивизије која је пристигла у Солун у три ешалона: око 17.000 крајем јануара и 3.934 из Друге бригаде приспеле у две групе: 29. марта и 1. маја 1918. године (И. Петровић, ВернициОтаџбине : Српски добровољци из прекоморских земаља 1912-1918, 248. и 284);
3. бар 1.300 добровољаца–Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорганизације српске војске (Велики рат Србије за ослобођење и уједињењеСрба, Хрвата и Словенаца, Београд 1927, књига XV-1916. година, 64);
4. преко 300 добровољаца из црногорске војске (Србобран, Српски народни лист и орган Савеза Сједињених Срба Слога, Њујорк, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља (Васко Костић, Српска народна гардаКотор, Котор 1990, 93);
5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских заробљеника у Србији прве ратне године (који су се добровољно укључили у српску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилнеслужбе);
6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 војника (Велики рат Србије…, књига XV, 7. и 17);
7. око 1.800 Арбанаса из Есад–пашиног одреда (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 94); и
8. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева на самом почетку рата (Југословенски добровољци у Русији…, док. 215, 298).
То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске (Vojna enciklopedija, књига 8, 787), а можда и 150.000 – према неким другим изворима -, у пробоју Солунског фронта и у завршним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских српских крајева учествовало најмање 84.700 добровољаца, од тога око 78.400 изван Краљевине Србије, углавном изкрајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.
Овде дописујемо, тек примера ради, да је само “из Кореничког и Удбинског среза било… око 3.000 солунских добровољаца” (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаgо 1975, 272).
И, због оних који “не умеју да верују” а знају за записе др Лазара Генчића, начелника санитета српске Врховне команде 1912-1916, да је “само на војишту радило, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500школованих сестара”, и др Хранислава Јоксимовића из Српског Црвеног крста, да су “у ратовима 1914-1915… све (стране медицинске) мисије имале 82 лекара и 429 болничара, сестара и других” (Влад. Станојевић et all., Наше ратно санитетско искуство, Зборник радова, Београд 1925, 785. и 836), понављамо да досадашња истраживања показују да је у страним медицинским мисијама на ратиштима уз српску војскуучествовало најмање 2.700 лица, од којих је потписнику ових редака поименично познато преко 2.300, од чега преко 1.800 с енглеског говорног подручја.
Илија Петровић

Српски добровољци у Великом рату
Напомена на почетку На истом овом сајту, 23. августа 2015. године (http://ift.tt/1kha5Xx

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Случај Јасне Матић: Опомена Вучићевима да Запад не гине за оне које је потрошио

Случај Јасне Матић: Опомена Вучићевима да Запад не гине за оне које је потрошио
ЗА ТРИЧАВИХ 900.000 ЕВРА СУДЕ ЈОЈ У ЗЕМЉИ У КОЈОЈ И БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ СКРИВА ЊЕНУ ВАЗАЛНОСТ
Јасна Матић
Можда је експертима из Г-17 најтеже да разумеју зашто Ј. Матић ћуте праведни амбасадори, где су ту протести против насртаја на владавину права, где су ту људска права за људе који су за њих радили псећи одано јер су веровали у либералне идеале
За учињене услуге компрадори добијају право да мазну нешто за себе, али пошто је у седлу већ друга екипа, која дела боље него и Матићка и Млађина екипа, они се неће исцрпљивати у заштити оних који су „прохујали с вихором“. Било па прошло
Уосталом, друга компрадорска екипа је била задужена за доношење закона у борби против корупције и за обуку кадрова да изводе те радове. Мора и колонијални либерални ситем да изгледа као да то све има
Може бити да тај ваљак колонијане правде негде нагази и Млађу. А и ови које сад овде имају, и који мисле, као и шифровани експерти и жуте демократе, да ће вечно бивати на власти - могу да оду код врачаре да им прорекне извесну судбину
Пише: Слободан РЕЉИЋ
И ТАКО све прође. Чувени експерт Јасна Матић, особа од највишег поверења предводника експертског стада међу Јужним Словенима Млађана Динкића, толико пута је примитивном српском народу објашњавала шта му је чинити, давала све од себе; еј, министровала овој дивљини у Министарству за телекомуникације и информационo друштво и директорисала СИЕПА-ом, установом за најважнији посао у овој нерадничкој привреди – бринула о нашем извозу, човече! И, шта?
         Ено је пред судом за тричавих 900 000 евра. Ма, да ли је то могуће, људи моји?
         И већ могу да видим предводника Млађу, намрштеног и експертски забринутог, како улази у судницу, хвата тужиоца за зулуф и као неразумно ђаче га извлачи напоље и... Ваљда га шутне у стражњицу, али то не може да се види јер је затворио врата за собом. Судија и порота устају постиђени и у самртној тишини излазе из суднице, јер не смеју тог државника да погледају у очи.
         Још би се ту појавио и онај генијални економски стратег Мирољуб Лабус, кога су обожавали у свим амбасадама, западним, наравно, јер је знао да каже, а, богами, и да уради.
          Али, не. Ова сцена је само привиђење, јер нема више ниједне амбасаде да подвикне Матићкиној експретској другарици Зорани Михајловић да одмах заустави државни прогон слободомислећих и предузетних особа.
          То је судбина компрадора у колонијалним демократијама. Дају све од себе за ствар Империје, али их се онда заборави.
          И Јасна Матић је, јављају новине, „током излагања заплакала, говорећи о медијском линчу након покретања поступка против ње у марту прошле године, када је била ухапшена и притворена петнаестак дана. То је, како је навела, било погубно по болест њене мајке“.
          А, да, ту су и незахвални медији. Толико су је у време оно волели. Није било дана да је није неки младац звао на мобилни да даје изјаве, да коментарише, оцењује, подржава, објашњава, да полемише... Али, пре свега, као експерт. Колико је само експертског ума она потрошила објашњавајући да „Телеком“ треба да се прода, јер ми у Србији немамо менаџере. Не умемо да управљамо.
          Знамо да створимо. Тај баналнији део да, али онда нема ко да то води. Толико је била убедљива да су на крају то схватили и ови СНС-прогерсисти, замал’ експерти, па сад они понављају њен крунски аргумент.
          Оно мало што је ваљало менаџера у тужној Србији, и што уме да менаџерише, Матићка је довела у СИЕПА и зато је морала да их плаћа. Отишли би они, као што су говорили умни Млађо Динкић и Божа Ђелић, на светску пијацу, а тамо би се за њих отимали као за Роналда. А Србија то није могла себи да допусти. Односно, експертска странка је спасла Србију.
          Колико је само умних новинарских текстова написано о том кључном проблему. Ко се све није придружио том покрету за спас Србије од „одлива мозгова“!
          Вук Драшковић је о томе приповедао у десетерцу.
          Ето, зато је нормално што је директорка Матић „захтевала да се закључи уговор са њеним возачем и секретаром када више није радила у Агенцији“. Зато она није жалила ни да се ти суперексперти мало опусте – што тужилац, очигледно типичан српски примитивац, види као „путовања већег броја запослених на сајмове и разне студијске посете иностранству, па чак и фитнес програме који су коштали 200 000 динара месечно“.
          Шта је требало да раде ти суперљуди који су хтели да од Србије направе Калифорнију? Да седе у овом мраку? Е, зато и јесмо ту где смо. То није могла да спасе ни Јасна Матић. Руку на срце, мало је 900 000 евра за такве људе.
          Какви су то пројекти: што њима боље, Србији горе! Јер, нису они комунисти или хришћани па да брину како да нахране убоги народ.
          Експерт компрадор мора да паре пребаци у оне земље које знају да управљају, а да народ обучава како да све боље живи са све мање пара.
          Формула за Нобелову награду за мир.
          Оптужују данас у овој мрачној Србији директорку Матић што је потписала 1291 уговор о ауторском делу да би том дрим-тиму додала неку цркавицу на мале плате. Нико не пита како је њој, јадници, било напорно да све то испотписује.
          Сад одједном постаје проблем што је она „у почетку уговорима извлачила новац из донација организације Програм Уједињених нација за развој“. Па, чекајте сам назив каже, јУ-еН-Ди-Пи, да то кажемо на језику на коме сва њена операција изгледа тако нормално − United Nations Development Programme (UNDP). Па то је за развој.
          Него, изгледа да је Јасна узалуд давала и свој напор за реформу судства, кад је преостао и овакав кадар. И зато потресно звучи њено најискреније признање: „После свега, не знам зашто сам оптужена. Мислим да ниједан закон није прекршен“. Рецимо, кад је нешто требало да се превде на јапански, она је била толико обзирна да није сама по рођеном Београду тражила преводиоца за јапански, него је поступила „како треба“. „Преводилац је ангажован на препоруку јапанске амбасаде“, саопштава она судском већу и тужиоцу. А они ништа.
          Ако то није за ослобађење од свих оптужби, одмах и овде, онда се не зна шта се чека. Ваљда је требало да унајми преводиоца за арапски.
          Можда је експертима из Г-17 најтеже да разумеју зашто ћуте праведни амбасадори, где су ту протести против насртаја на владавину права, где су ту људска права за људе који су за њих радили псећи одано јер су веровали у либералне идеале. Али, никад западне бирокатизоване структуре не желе да троше емоције на своје слуге. Јесте, за учињене услуге компрадори добијају право да мазну нешто за себе, али пошто је у седлу већ друга екипа, која дела боље него и Матићка и Млађина екипа, они се неће исцрпљивати у заштити оних који су „прохујали с вихором“. Било па прошло.
          Уосталом, друга компрадорска екипа је била задужена за доношење закона у борби против корупције и за обуку кадрова да изводе те радове. Мора и колонијални либерални ситем да изгледа као да то све има. И морају после и они, као што је СИЕПА извозила, да покажу како антикорупцијски систем функционише.
          Што су се јадна Јасна и збуњени Оливер Дулић томе нашли на путу, то стварно није разлог да се Газда потреса. Колико они таквих имају!
          Може бити да тај ваљак колонијане правде негде нагази и Млађу. А и ови које сад овде имају, и који мисле, као и шифровани експерти и жуте демократе, да ће вечно бивати на власти, могу да оду код врачаре да им прорекне извесну судбину.
          Увек кад видите како се компрадори унезвере, сетите се оних холивудских потресних прича о страдању добрих америчких војника и службеника у цивилу у Вијетнаму и драме кад они – морају отићи. Велики хеликоптер тако удара по ваздуху да се ништа не чује, а неки обзирни морални Американац, обично без речи, погледима пуним туге објашњава свом жутом сараднику из Сајгона да разуме... Долазе оне црвене звери. Убиће све. Али, ето, нема места у хеликоптеру. Нема.
          Летелица се диже, онај човек доле тоне у црну рупу, а наш херој – види се у проширеном кадру − држи за руку једно лепо уплашено жуто женско створење, мање од маковог зрна, али толико прирасло за херојево срце.
          Много касније смо ми, који никад нисмо ишли около по свету и даривали заостале земље демократијом, схватили да је то први закон компрадорства: црна рупа као судбина.
          (Геополитика број 91, октобар 2015.)

Случај Јасне Матић: Опомена Вучићевима да Запад не гине за оне које је потрошио | Факти
ЗА ТРИЧАВИХ 900.000 ЕВРА СУДЕ ЈОЈ У ЗЕМЉИ У КОЈОЈ И БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ СКРИВА ЊЕНУ ВАЗАЛНОСТ. Јасна Матић. Можда је експертима из Г-17 најтеже да разумеју зашто Ј. Матић ћуте праведни амбасадори, где су ту протести против насртаја на владавину права, где су ту људска права за људе који су за ...

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости