Долар САД као парадокс

среда, 28. октобар 2015.

Долар САД као парадокс

Долар САД као парадокс
Почетком октобра су се појавили неки подаци о резултатима развоја светске економије у 3.кварталу 2015. Ти резултати су врло узнемирујући. Конкретно, подаци о динамици тржишта фондова садрже сензационалну информацију. По резултатима 3. квартала укупна капитализација светских тржишта фондова (збирна вредност акција које иду преко њих) пала је за 11 билиона евра. У односу на почетак године пад износи преко 16%.
Tа цифра пада је за цео свет највећа од 2011. Како је саопштила агенција Bloomberg, антирекорд у односу на више од 90 индекса, колико та агенција прати, показао је кинески Shanghai Composite, који је пао за 29%, на другом месту је хонг-коншки индекс кинеских компанија Hang Seng China Enterprises. Тржишта акција земаља Западне Европе су изгубила од јула до септембра 8,8 (индекс Stoxx Europe 600), што такође представља максималан пад за 4 године. У САД пад на тржишту акција је био највећи, ако се посматра од 2011: Standard & Poor’s 500 је од јула до септембра пао за 6,9%, Dow Jones Industrial Average – 7,6%. Једном речју, у 3. кварталу 2015. свет је опасно балансирао над провалијом глобалне финансијске кризе.
Све у свему, стропоштавање фондова у 3. кварталу је требало, по идеји, да се најпре осети на долару САД. Узрок је очигледан: акције на тржиштима фондова изван САД се тргују углавном за доларе. Евро, фунта стерлинга, јен, јуан и остале валуте се мање користе.
Међутим, индекс The Wall Street Journal-а, који прати динамику курса долара у односу на корпу 16 светских валута, порастао је за 2,5%. Индикатор Bloomberg Dollar Spot који оперише са 10 валута развијених земаља, скочио је за 2,8%. Како видимо, долар ипак наставља да јача. Уопште му не сметају никакви падови у раду фондова. Зато је још чуднија динамика долара САД ако се зна да је „ковница новца“ Система федералних резерви у 3.кварталу наставила да ради прилично интензивно. До потпуног одустајања од програма „количинског ублажавања“ који су још од почетка године сви очекивали није дошло. Камата Система федералних резерви и даље је близу нуле (0,25%). У свим уџбеницима економије пише да курс националне новчане јединице расте при позитивном салду платног биланса. А да би то било тако потребно је да је извоз већи од увоза и да се страни капитал привлачи помоћу високих камата. У Америци ни данас не постоји ни једно, ни друго.
Курс САД долара расте зато што је одавно политика доминантна у односу на економију. О геополитичким циљевима Вашингтона који имају везе са формирањем „Исламске државе“ речено је довољно, али се врло ретко помиње економски циљ, конкретно: „исламски“ тероризам је позван да обезбеди дестабилизацију читавог света (Блиски и Средњи Исток су само почетак) како би, при упоређивању с валутама других земаља, САД долар постао конкурентан.
Постоји још један разлог за јачање САД долара – то је валутни рат. У њега су увучене десетине светских земаља. Његова суштина је потпуно јасна: у свету се заоштрава борба за тржишта промета и као инструмент такве борбе користи се девизни курс националне новчане јединице. Државе – конкуренти теже да спусте курсеве својих валута у односу на валуту конкурената. У националним новчаним јединицама се добит извозника у таквој игри повећава. А цене у страној валути могу чак и да се смање, а да нема штете по добит у националној валути. Пре је то називано „девизни дампинг“. У стара добра времена, у ствари у време Бретон-Вудског девизно-финансијског система (који је постојао од средине ’40.година до средине ’70.година 20. века) тако нешто је било компликовано користити јер се тадашњи систем заснивао на фиксираним девизним курсевима. Девалвација националне новчане јединице је била изузетно редак догађај, који је усаглашаван са ММФ-ом. При том је нови девизни курс фиксиран преко закона. Јамајска девизно-финансијска конференција из 1976.године укинула је фиксирани курс валута и легализовала њихово пливање. То је омогућило да дође до појаве коју ја зовем „девизне трке буба-шваба“. Америка нема потребе да се напреже како би одржавала девизни курс долара према другим новчаним јединицама. За њу то раде друге земље које учествују у „тркама буба-шваба“ на поду који се назива „светско девизно тржиште“. Ујка-Сам посматра буба-швабе и са задовољством трља руке: све иде према плану.
Поставља се питање: А зашто у „тркама буба-шваба“ не учествују и САД? Врло једноставно: њима на располагању стоји ковница ФЕД-а, захваљујући којој они могу да паразитирају у свим земљама на свету. Ефикасност паразитирања је тим већа, што је јачи курс долара у односу на све остале валуте.
Током последње четири деценије Ујка-Сам је спроводио политику јаког долара. Дешавало се да је дозвољавано какво-такво слабљење курса долара у односу на друге новчане јединице, али је дугорочна тенденција увек била иста: јачање долара. Јак долар значи да Америка у пола цене стиче „све и свја“. То је и нафта, и храна, и предузећа, и некретнине, и природна богатства свуда по свету.
У 3.кварталу 2015. дошло је до наглог пада, без преседана, скоро свих сировинских тржишта. Земљама-извозницама, како би се одржале на површини, остаје на располагању могућност да до краја ове године ради смањења курса својих валута предузму допунске мере. Другим речима: уколико то не учине могу да очекују нову рунду „трке буба-шваба“.
А на који начин ће земље успети да спусте вредност својих валута у односу на долар САД? Главни помоћници акционара ФЕД-а и Ујка-Сама су централне банке и трезори других земаља које одржавају вештачки повећану потражњу за „зелембаћима“. Тај поступак- финта се назива: повећање девизних резерви. У стара добра времена у уџбеницима економије је писало да земља треба да располаже девизама у величини покрића тромесечног увоза роба (то су биле препоруке ММФ-а). Данас више границе не постоје. Принцип је једноставан: што више – то боље. У скупљању „зеленбаћа“ учествују не само централне банке са њиховим резервама у злату, већ и државни трезори који су почели да формирају девизне касице-прасице које се називају: „суверени фондови“.
Смањење девизног курса новчане јединице дефинитивно земљу која учествује у „тркама буба-шваба“ уводи у економски ћорсокак. Производња за извоз постаје паразитарна на рачун осталих производњи, које су све више деградиране и умртвљене, као и на терет становништва које неизбежно постаје жртва инфлационог раста цена. Вршење замене увозом у таквој земљи сваке године постаје све проблематичније. Некада је у уџбеницима економије писало да девизни курс националне новчане јединице треба да одговара њеном паритету куповне моћи. Данас се пише о „корисном“, „стимулативном“, „позитивном“ утицају смањења курса националне валуте на економију земље. Резултат манипулације девизним курсом је резултат манипулације људском свести. А ако се размисли – „девизни рат“ би тачније било да се назове „самоубиство ради девиза“.
За долар САД осим осталих валута конкурент је и злато. За газде новца (акционаре ФЕД-а) то је велика главобоља. После демонтаже Бретон-Вудског система седамдесетих година прошлог века почела је кампања за истеривање долара из света новца. Тадашњи председник ФЕД-а Пол Волкер је више пута изјављивао да се злато претворило у бескористан метал и да би ускоро могло да кошта само нешто мало више од гвожђа. Професионални учесници девизног и финансијског тржишта одлично знају једноставну формулу: девизни курс долараје обрнуто пропорционалан цени злата. У току четири деценије газде новца које се баве и неформалном контролом централних банака већине земаља у свету терали су те земље да користе златне резерве како би одржавале цену злата на најнижем могућем нивоу. Операције коришћења златних резерви су биле и остале поверљиве. Резултат је – опустошење златних резерви и њихово премештање у приватне трезоре (о тој невероватној истинитој причи погл.: Валентин Катасонов. Златни лохотрон. Нови светски поредак као финансијска пирамида – Москва, изд. Алгоритм, 2013).
Последњом снагом газде новца (ФЕД САД-а) и њихови вазали – централне банке разних земаља – успевају да одржавају цене злата на невероватно ниском нивоу – 1100 – 1200 долара за тројску унцу. На светском тржишту злата запажа се невероватна потражња злата која много пута премашује понуду. А цена остаје иста. Запитајте како се то слаже са законима тржишне економије. А ко вам је то рекао да се златом тргује на тржишту? Нема никаквог тржишта. Постоји само врло чврст систем расподеле. То је слично ономе што сме виђали при крају постојања СССР-а. Цене су биле државне, и то, уз ретке изузетке, врло ниске. Али се по продавницама роба није могла купити. Паралелно је постојало „сиво“ тржиште на коме се могло снабдети свим врстама дефицитарних производа по цени која се разликовала од званичне. У Совјетском Савезу се то називало: административно-командна економија. У свету злата је такође створен административно-командни ред који нема ничег заједничког са оним тржиштем о коме се говори у уџбеницима.
Хегемонија САД долара се држи на три кита: на грубој војној снази, на манипулацији јавном свешћу и на отвореној обмани. Тема обмане као инструмента економске, финансијске и девизне политике САД је врло широка, а један од њених аспеката је фалсификовање стратешких информација којим се бави Биро за економску анализу Министарства трговине САД (ВЕА). У јулу ове године под притиском необоривих доказа кривице то министарство је признало да је почев од 2011.године редовно повећавало кварталне показатеље БДП-а. Било је случајева да је уписивана цифра била и пет пута већа од стварне (нпр. у 3.кварталу 2013.године повећање БДП-а није било 2,5% како је приказано, већ 0,5%). Зато је годишњи темпо раста БДП-а за 2012. смањен и износио је не 2,3%, већ 2,2%, а у 2013. – уместо 2,2% – 1,5%. Али у 1.кварталу 2015.године пад БДП-а од 0,2% је после „прецизирања“ замењен растом од 0,6%. САД су направиле још невероватније манипулације у статистици запослености (тј. незапослености), инфлацији и инвестицијама, али то је већ сасвим друга прича.