Борис Субашић
Много пре жица, антена и звучника, Срби су добијањем царског фермана о аутономној кнежевини Србији из 1830. изборили и свој први јавни, тада добошарски, сервис. Због првог „дневника“ који су добошари телали прочитали пред београдским капијама умало није букнуо рат с Турцима.
Наиме, Османлије су продоран звук лимених добоша памтили по злу, јер су за њим обично ступали српски фрајкори у аустро-турским ратовима, а и Први српски устанак је најавило тутњање палица о затегнуту кожу и вика телала: „Ко је Србин, а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нек прода једну краву и пусат (оружје) себи купи“.
Османлије су биле донекле у праву кад их је узбунио звук добоша и громогласно извикивање вести на српском. Било је то својеврсно упозорење лукавог књаза Милоша да је дошло ново доба у коме ће Београд од турске пограничне тврђаве прерасти у престоницу Србије, по европским мерилима. После читања хатишерифа на Чупиној хумци, тамо где је данас кафана „Последња шанса“, Милош је свакодневно уносио промене, незамисливе за Османско царство. Прво је наредио свечану „лимунацију“ (што је искварен изговор латинске речи илуминација – осветљавање) односно ватромет и бакљаду, после које су постављени и фењери по вароши, прва српска јавна расвета. Турци су били шокирани, јер је по њиховим законима било строго забрањено не само осветљавање града већ и ходање с фењером.
Чим је прочитан хатишериф, зазвонила су и звона са тадашњег дрвеног звоника дрвене Саборне цркве. Турске тобџије с тврђаве су окренуле цеви топова ка храму, али су угасили фитиље видевши хиљаде Срба, добрим делом наоружаних, око цркве у којој је књаз примао миропомазање.
Престоничка брда– ВУЦИ СТИГЛИ СА ДЕДИЊА Поред наредби магистрата, у добошарским вестима врло брзо почело је и извикивање корисних сервисних информација. – Ко иде у лов на дивље патке и гуске на Теразијама и изнад њих нека се пази, јер се са Дедиња и Врачара појавише вукови па да неко не страда – викао је телал тридесетих година 19. века. Било је и огласа „изгубљено-нађено“. Извесни Урош Стојановић тако је тражио краву шаруљу, која је нестала с пашњака код Саборне цркве, где се претходно „с миром напасала“. Пошто дотична шаруља није пронађена репортери-истраживачи телалског сервиса су се бацили на посао и открили да су краву украли и појели Турци из Тврђаве и о томе известиле грађанство у следећој публикацији.
Добошари су били кап која је прелила чашу, иако су они у првом јавном „дневнику“ само оглашавали лицитацију имовине једног покојника без наследника. Турци су се толико уплашили и узбунили да су зграбили оружје и појурили несрећне раднике првог српског медијског сервиса, које су спасиле брзе ноге. Њихово страдање првог дана на радном месту често се понављало у потоњим генерацијама српских медијских радника…
Међу Турцима је после првог српског „дневника“ настала невиђена узбуна. Жене и децу су склонили у тврђаву, а све што је могло да држи оружје патролирало је целе ноћи по турској вароши. Следећег јутра су београдски везир и његова свита, избечени од неспавања, позвали шефа српске полиције у Београду, Петра Лазаревића да објасни зашто их Срби плаше. На Лазаревићево питање о каквим је застрашујућим поступцима реч, везир је плануо:
– Како се неће плашити и бунути кад им повода дајете! Звона дигосте, никог не питасте, фењере по чаршији извешасте, добош по вароши ударате – љутио се везир.
Лазаревић га је подсетио да је хатишерифом дозвољено слободно богослужење, па према томе и звона, да је осветљење смањило криминал, а да добош само оглашава лицитације и званичне објаве српског магистрата, како се звао суд.
Везир је ућутао схватајући да је време обичаја феудалне османске империје у Србији истекло и добош је наставио да лупа. Вести су се читале три пута дневно на главној Стамбол капији, Варош капији, Великој пијаци – данашњем Студентском тргу и на раскрсници на Дорћолу.
Турци у Београду, 1867. – НАРЕДБА ПРОТИВ ЛЕНСТВОВАЊА – Добоши су у јуну 1838. објавили наредбу градске управе која је приметила да „многи житељи овдашњи и бећари страни у радне, лепе и ведре дане ленствују по механама“. – Да не би дакле нико у вароши ленствовао то полиција издаје заповест да се нико не усуди у радне дане беспосличити по механама где су куглане и којекакве игре, но сваки да се радом занима, осим недељних и празничних дана који су за одмор. Исто тако и механџије да се не усуде примати скитаче и ленштине да по васдан онде беспосличе – гласила је наредба.
Турци су напуштали Београд који се муњевито развијао и градио на европски начин, па су се појавили и савремени проблеми са саобраћајем. У њиховом решавању активно су суделовали добошари читајући следећу публикацију:
„Будући да се често дешава у недељне дане кад сељаци с колима нагрну да варошани зауставе првога с колима који што носи на продају, а затим цела поворка кола чека, па људи не могу сокаком да прођу. Да то више не би било и да се сокаци не би стесњавали објављује се и заповеда свакоме и свима да се не би нико усудио где кола заустављати и сокак закрчавати“, наредила је Управа вароши Београда 3. јуна 1838.
Телал је 1841. објавио и озбиљна упозорења да „сваки пред кућом и дућаном својим чистоту да одржава јер ком се год ђубре и најмање пред кућом или дућаном нађе биће ариштован и штрофован“ односно, данашњим речником – ухапшен и избатинан.
Исте године пред Божић је строго упозорено да „нико без разлике од житеља вароши Београда“ више не сме „по вољи и расположенију свом пушке мећати и с том опасном забавом увесељавати се“.
Телал је постао најпопуларнији градски чиновник, који не само што је ширио већ је и сакупљао информације. На послу га је увек пратио буљук дечурлије, шегрта и калфи, које су газде послале да чују новости, и домаћица, вазда жељних да све чују и препричају. У почетку су се „озбиљни људи“ устезали да иду у ту шарену гомилу и чекали вести из друге руке.
То је често доводило до комичних ситуација, јер би се вести препричавањем потпуно изобличиле, па су Београђани открили шта значи дезинформисање. Тако је телал новембра 1839. објавио да се најстроже забрањује држање свиња у вароши и да ће оне убудуће бити продаване искључиво крај Батал џамије, на месту где се данас налази Дом народне скупштине. Препричавање вести довело је сутрадан испред магистрата гомилу Београђана који су чули „сигурну вест“ да ће се продавати грађевински камен из Батал џамије.
Због тога су биле све читаније „Новине Србске“, први дневни лист у Србији, које су на уводним странама објављивале службене вести, а у другом делу остале новости. Ипак, добошари су се одржали у Београду све до 1935. на потезу од Дворске баште – данашњег Пионирског парка, до Београдске улице, а у другим деловима земље и дуже, све до после Другог светског рата.
ИЗВОР: Вечерње Новости
| ДОБОШ – ПРВИ СРПСКИ ЈАВНИ СЕРВИС - Центар академске речи, Шабац Борис Субашић Много пре жица, антена и звучника, Срби су добијањем царског фермана о аутономној кнежевини Србији из 1830. изборили и свој први јавни, тада добошарски, сервис. Због првог „дневника“ који су добошари телали прочитали пред београдским капијама умало није букнуо рат с Турцима. Наиме, Османлије су продоран звук лимених добоша памтили по … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар