Српски добровољци у Великом рату

Српски добровољци у Великом рату
Напомена на почетку
На истом овом сајту, 23. августа 2015. године (http://ift.tt/1GCeOxr), објављен је текст “Храстови, букве, макија и камен”, као осврт на читалачке коментаре којима је, кадгод су помињани ослободилачки ратови 1912-1918, бескрајно обезвређиван ратни допринос српских добро­во­љаца у њима. Могло се, тако, прочитати да “Србијом владају босанске букве и уништавају србијанскехрастове”, да “србијански храстови пробише Солунски фронт… па се храстови ујединише са буквама, макијом и каменом”, да број добровољаца у српској војсци “не прелази двадесет хиљада”, да “оних који су на­водно пробили Солунски фронт није било више од 20.000”…
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Како се у неким од тих коментара “високоучено” помињу и раз­не цифре (произвољно), и разни догађаји (произвољно), и разни крајеви (произвољно), и разне “добровољачке” јединице (произ­вољ­но), еда би се засенилапростота, чиме се “удара” на свест не­до­вољно обавештених или сасвим необавештених, овога пута, у складу с обећањем датим у поменутом тексту да ћемо се причом о броју српских добровољаца у Великом ратубавити по окончању међународног научног скупа под насловом “Учешће добровољаца и улога цивилног становништва у Првом светском рату” (Нови Сад, 29. и 30 октобра 2015), износимо добровољачке цифре тамосаопштене.
 
Истина о српским добровољцима прикрива се свесно
Српски ослободилачки ратови 1912-1918. судбински су утицали на биолошки опстанак српског народа и његову будућу историју, а посебно су обележени српским добровољачким покретом у њима. О српским до­бровољцима у балканским ратовима (1912­-1913) и у Великом м рату (1914-1918) писало се у раз­ним приликама и за различите потребе, али се, без об­зира на бројност таквих прилога и добронамерност њиховихаутора, читава тема и даље врти око претпоставки, извргнута су­м­њама, потцењивању и, чак, презиру.
Бројни историчари, и остали, током претходних безмало сто година трудили су се да из свега што је записано о добровољач­ком покрету дођу до података које би требало сматрати тачним и несумњивим. Чинили су то ууверењу да се до неког кона­чног броја српских добровољаца може доћи сабирањем појединачних података расутих по разним документима из војних и других архива. Како је тих и таквих докумената мало, јер сви нисусачувани, а сви добровољци у њих нису ни уписани, могло се десити да војна ис­то­рија говори о свега тридесетак хиљада добровољаца у Великом рату. Владимир Дедијер пише “да је близу 100.000 Срба, Хрвата иСловенаца из југословенских земаља Аус­тро–Угарске узело учешћа у редовима српске и савезничке војске, као добровољци, против центра­л­них сила” (Иван Божић et all, Историја Југославије, Београд 1972, 392), аНи­кола Б. Поповић нуди да се укупан број добровољаца у српској војсци током Великог рата изједначи са бројем чланова Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије и да износи “око 40.000” (Н. Б. Поповић, Бројностање и национална структура добровољаца у српској војсци у Првом светском рату, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996, Београд 1996, 281).
Погледајмо како је стварно било.
На самом почетку Великог рата, српској и црногорској војсци ста­вили су се на располагање бројни емигранти из Аустроугарске зате­чени у Србији и Црној Гори. Од тих добровољаца формирана су у Србији четиричетничко–добровољачка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки. После неуспеле срп­ске офанзиве у Срему и катастрофе Тимоч­ке дивизије код Леге­та, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца пре­шао је Саву и пријавио се у српске добровољачке одреде. “Током времена је њихов број премашио цифру од 4.000 људи” (Борислав Ратковић еt all, Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913, Београд1972, 75). Од пребега из Ба­ната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а вр­ло мало Сремаца пре­живело је ту битку. Касније, до краја1915. го­ди­не, поред неколико хиљада добровољаца укључених директно у српске јединице, било је формирано још десетак добровољач­ки­х одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, уизвесним тренуцима, после бројних погибија и поновних попуна, бројао је око 4.000 бораца.
Подразумева се да у Великом рату (исто као и у балканским ратовима) нису успостављени квалитетни спискови српских добровољаца, делом и због страха (оправданог) од аустроугарске одмазде над породицамасрпских доброво­ља­ца. Дода ли се томе и “тихи” труд појединих војних команди да затуре тра­гове о стварном бро­ју добровољаца и тако очувају “одлучујућу” војничку улогу редов­ног армијског састава, разумљиво јешто се број доброво­ља­ца и њи­хова улога у војним активностима особито не истичу. Због све­га то­га, да се број добровољаца не би ни приближно могао прати­ти, на самом почетку Светског рата српскоМинистарство војно на­редило је “да се до­бровољци не формирају у засебне доброво­љач­ке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у ве­ће гомиле” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија,Јужна Америка, Север­на Америка, Ау­с­тралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Збор­ник докумената, приредио Никола B. Поповић, Београд 1980, док. 1, 3). Таква наредба издата је јер је доброво­ља­ца уСрбији тада већ било довољно за “засебне добровољачке команде”, а било је неупутно да се они самоиницијативно окупљају “у веће гомиле”. Из тог разлога добровољачки командант мајор Војин Поповић, ВојводаВук, предлагао је српској Врховној коман­ди да “добровољачке јединице и добровољце (треба) третирати као регуларну вој­ску” (Исто, док. 24, 37).
И стога, али и из мно­гих других разлога, никад се са сигурношћу неће установити коли­ко је добровољаца учествовало у рат­ним операцијама српске и цр­ногорске војске, било у борачком саставу, било у ономе што седа­нас назива логистиком.
Досадашња истраживања добровољачког покрета показују да је кроз све регуларне и добровољачке јединице у саставу српске војске прошло више десетина хиљада српских до­б­ро­вољаца из српских крајева подвлашћу Аустроугарске, углавном бивших аустроугарских војних обвез­ника, пребеглих или зароб­ље­них током ратних операција 1914. године. “Пошто се о добровољ­цима од почетка рата па све до јула 1916. није води­ла никака статистика (изим код официра)”, добар део касније коришћених по­датака о њиховом броју и организовању потиче из реферата Добровољачког одељења Добровољачког Корпуса Срба, Хрвата иСловенаца у Одеси, написаног 1. септембра 1917. године (Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Зборник докумената, приредио Никола Б. Поповић, Београд 1977, док. 215, 298-320). Нажалост, неколикоуводних података из тог ре­фе­рата увек је прећуткивано, због то­га што су они на “истра­жива­ч­ки” дух “југословенских” историчара делова­ли нестварно:
 
“У децем­бру 1914. г. слегао се у Нишу приличан број зароб­ље­ни­ка (према звани­ч­ним подацима, њихов ук­у­пан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП). Из освоје­них босанско­-херце­говачких областипрешло је на тери­то­ри­ју Ср­бије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се го­тово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југо­сло­вени у разне јединице у по­за­динску службу вој­ске и у грађанскедужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички Одред ма­хо­м су били оформирани од не­ослобођених Срба, Хрва­та и Сло­венаца. Већином су били Босанци и Херцеговци па Личани” (Исто, док. 215, 298).
 
По­менути реферат потписао је Младен Лукићевић, ко­њички пуковник српске војске, који је у Оде­су стигао са Крфа, заје­д­но с осталим личностима из шта­ба; на Списку приспелих официра, чинов­ника,подофицира, кап­ла­ра и редо­ва Прве српске добровољачке дивизије он је био чет­врти по реду (Исто, док. 44, 38). С обзиром на Лукићевићев висок ранг у српској вој­сци, нарочито у почетној фази српскогодбрамбеног ра­та, чиње­ни­це о преласку “готово свих заробљених и пребегли­х” Срба из Босне и Херцеговине (ових других “до 50.000”) и о њихо­во­м распоређивању у војне позадинске службе и у грађанске дуж­ности (што подразумева и слу­ж­бу у жандармерији, Граничној тру­пи “и уопште за службу у Новој Обла­сти”), морале су му бити до­бр­о познате, те се, стога, не би смеле зане­ма­ри­вати нити оспоравати.
Са тим у вези ваља гледати и на питање српске Врховне команде (постављено крајем августа 1917) шта о распоређивању добровољаца у српској војсци мисле и команданти армија. Војвода Степа Степановић,командант Друге армије, није желео да се из­јашњава на своју руку, па је питање проследио потчињеним кома­н­дантима.
Из Тимочке дивизије стигао је следећи одговор: “У прво вре­ме док се до­бровољци не навикну на дух наше војске, на нашу дис­циплину, на наш начин опхођења са војницима, на наш командни елеменат и док се боље неупознају у опште са војничким живо­то­м – мишљења сам да остану формира­ни у својим четама које да се при­дају појединим батаљонима разних пу­кова. Ако се ово покаже неподесно, увек се доцније има времена да седо­бровољци поје­ди­н­ци измешају по четама. Међутим, ако се одмах измешају па се то покаже да је незгодно, онда би било теже, кад су већ измешани, формирати их у засебне јединице”.
Командант Шумадијске дивизије бавио се у свом одговору и по­лити­ч­ким аспектом читавог проблема: “Из формацијских и чисто војничких об­зи­ра боље би било да се добровољци уводе и мешају по четама са нашимвој­ницима. Али из политичких разлога, да би добровољци у првом времену са нашим војницима имали са­мо приватног а не само службеног додира и да се наглим уласком истих у недовољно познату средину не бипроузроковале ситне раз­мирице и неспоразуми, мишљења сам да за прво време добро­вољ­ци остану по својим четама као највећим јединицама, које ће се придавати разним пешадијским пуковима. Кад протекне извесновреме, моћи ће се добровољци и расформирати и измешати са на­шим војницима, ако се то на­ђе за сходно”. Овај командант кон­су­л­товао је и своје команданте пуко­ва, а само један од њих мислио је да добровољцетреба одмах распоредити по свим јединицама.
Најкраћи одговор дао је командант Вардарске дивизије: “Боље је да до­бровољци остану формирани у четама и да се целе чете или батаљони при­дају појединим пуковима”.
Деветнаестог септембра 1917. године, војвода Степа са­же­о је све те од­говоре у соп­ствено mишљење “да би добровољ­це одмах по доласку требало измешати са нашим војницима а никако их не раздвајати, јер ћеим се на тај начин показати, да се сматрају као синови једне и исте отаџбине, па им се и исте дужности дају а тим ће се најлакше и зближити и збратимити са нашим војницима” (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 235, 378-379).
И то је један од разлога што се статистике српске Врховне команде из Великог рата не баве добровољцима у српској војсци ни као бројкама ни као појави.
У наставку, дајемо цифарске податке које српски добровољачки покрет у Великом рату приказују по правилу како је стварно било:
 
Српски добровољци у Великом рату
Број српских до­брово­љаца у Великом рату износио је, на српским ратиштима, најмање 195.600, од че­га око 56.600 из двеју срп­ских краљевина (тачке 1, 2, 3. и 9) и око 139.000 са стране (тачке 4-8), како следи:
1. најмање 25.000 у шест прекобројних пукова српске војске;
2. 1.300 каплара из ђачке формације;
3. око 17.200 добровољаца у црногорској војсци;
4. око 50.000 пребега у Србију преко Дрине, Саве и Дунава, непосредно пред рат и на самом почетку рата (Југословенски добровољци у Русији…, док. 215, 312);
5. око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији;
6. око 41.500 добровољаца из исељеништва (укључујући медицинско особље), највећим делом из преко­мор­ских земаља;
7. око 3.500 (а можда и свих 4.000) добровољаца из руског заро­бљени­штва, који су на српско ратиште стигли Дунавом, с јесе­ни 1915. године;
8. око 30.800 добровољаца из руског заробљеништва, који су ратовали на Добруџи и на Солунском фронту. Током бојева у Доб­руџи, Прва добровољачка дивизија имала је 755 поги­ну­лих, 671 несталог и, попретпоставци, бар 1.200 трајно онеспосо­б­љених од укупно 6.463 рањеника (Илија Јовановић et аll, Југословенски добровољачи корпус у Русији, Београд 1954, 121). Крајем 1915. године стигло је у Србију око 3.500 (Југословенски добровољци у Русији…, прилог III, 365), а на Солунски фронт још око 24.760 добровољаца (И. Јовановић et all, Исто, 139, 186. и 195). Из свега тога произилази да се добровољачки статус не може порећиовим двема последњим групама (28.260), као ни погинулим, онеспособљеним и неста­лим – највер­о­ва­т­није убијеним – (2.626), у укупном броју од око 30.880 до­бровољаца;
9. око 13.100 јабланичких добровољаца у Топличком устанку, од којих је 1.397 убијено, 2.500 интернирано (тамо је убијено још 369 лица), а око 300 је учествовало у завршним опера­цијама током постсолунске офанзиве(Добросав Ж. Туровић, Јабланички добровољци у Топличком устанку, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996. године, Београд 1996, 247. и 258).
Мимо наведених цифара, у расположивој грађи о Великом рату срећемо се са још две велике групе српских добро­во­љаца које “југосло­венска” историјска наука у Срба још није помиња­ла:
а. после пробоја Солунског фронта, непосредно по уласку срп­ске вој­ск­е у Црну Гору, кад је крај рата био сасвим известан, и кад су се прикуп­љали црногорски обвезници (“њих 10.000 у прво вре­ме”, до 5/18. новем­бра1918), министар војни поставио је председнику владе питање “како третирати ове људе, да ли као српске обвезнике или као добро­во­љ­це”. Па­шић је, белешком на полеђини министровог упита, одговорио: “Црногорцетре­ба сматрати као добровољце!”;
б. око 11.000 добровољаца “заборављених” на Далеком истоку, у вре­ме док су се делови Српског добровољачког корпуса кре­та­ли Сибиром на путу према Солуну. Траг о томе оставио је ђе­не­рал Михаило Рашић, токомнеколико рат­них година српски мин­и­стар вој­ни: “Сви смо били изненађени кад нас је 1918., по уласку у нашу Србију, францу­ска Влада известила, да на крајњем истоку Сибира, близу Вла­ди­востока, има на 11.000наших војника са неколико официра до­бро­вољаца и молила нас да пошаљемо тамо неколико старијих срп­ских официра” (Ратник, Месечни војно–научни часопис, свеска I, година XXXVII, Бе­оград 1921, 14). Радилосе, заправо, о припадницима Срп­ског добровољачког корпуса из Одесе, који су, из ко зна ког раз­ло­га, залутали на путу кроз Сибир, те нису ни стигли да стигну на Солу­н­ски фрон­т и учествују у његовом пробоју.
С овим двема групама, укупан број српских добровољаца у Првом свет­ском рату повећава се на најмање 216.600.
У овој само наизглед високој цифри не налази се онај “трећи контигенат од 2.000 људи, који се (јануара 1916)… задржао због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Др­жавама и Канади, очекујући позивза даље кре­та­ње… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фре­жису (у Француској, за потребе црногорске војске – ИП), овај трећи контигенат Црногораца из СевернеАмерике, српских добровољаца, ангажовао се у савезни­ч­ким војскама” (Перо Ђ. Шоћ, Црна Гора за пробој Солунског фронта, Ратник, Све­ска VIII-IX, Београд 1928, 149-150; Саво Вукмановић, Споменица потопљенихдобровољаца под Медо­во­м, Цетиње 1939, 25). И нема у њој ратника из такозваног Мур­манског одреда (Pero Slijepčević, Naši dobrovoljci u Svetskome ratu, Zagreb 1925, 14), у коме се, “као што је познато, хиљадејугословенских заробљеника у Русији боре на страни Савезника… и уз бок њихове чехословачке браће у источној Русији и Сибирији” (Milada Paulova,, Јugoslavenski odbor (Povijest jugoslavnske emigracije za Svjetskog rata od 1914.-1918.), Zagreb 1925, 498). Нема ни оних 5.402 добровољца из батаљона Руса и 306 Чеха ко­је у Народној скупштини помиње министар војни Душан Трифуновић (Застава Нови Сад, број 261 од 14. новембра1926). Нема ни оних Помораваца за које један фран­цу­ск­и официр пише да је “сваки… истовремено и недостижни и невидљи­ви во­ј­ник”, те да се непријатељи “у паници једва спа­савају… од уста­ни­ка ко­ји су сеугнездили на литицама и који су били немило­срдни”. И нема оних “око 25.000 заробљеника из Италије при­правних да ступе у добровољце”, које енгле­ск­и генерал Планкет помиње у разговору са генера­ло­м Франшед’Епе­ре­ом, а које Ита­лија­ни “у мањим скуповима употребљавају на раз­ним од­сецима фрон­та у италијанској униформи и под њихо­вим запо­вед­ни­штвом” или их раз­мењују за своје сународнике у аустроугарскомропству и шаљу у че­хосло­вачку ле­гију и у румунске “извидничке чете” (Богумил Храбак, Југословени заробљеници у Италији и њихово добровољачко питање 1915-1918, Нови Сад 1980, 78). И нема “стотинакфранцуских авијатичара са осам ваздухоплова” који су 1915. године дошли да помогну Србији (Драган Вујичић, Пилот Полан поново међу Србима, “Вечерње новости” Београд, 13. септембар 2015, 29)…
 
Српски добровољци из прекоморских земаља
Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њим­а, унапред је осуђен на неуспех. Због тога, до њиховог приближноконачног броја може се доћи само коришћењем неколико глобал­них цифара, како следи:
1. У јулу 1914. године, пре почетка ратних операција, стигла је из Се­верне Америке група од 150 добровољаца и одмах се прикључила српској војсци (Vojna enciklopedija, књига 2 прво издање, 561; Михајло Стојаковић,Број добровољаца из прекоморских земаља у ратовима 1912-1918, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996, Београд 1996, 219);
2. Велики рат био је већ сасвим известан, кад је бродовима “Зве­зда” и “Европа” кренуло из Северне Америке 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупа­ци­јом(Политика Београд, 27. јул/9. ав­густ 1914);
3. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби из Америке дали су око 14.000 добровољаца (Павле Хаџи–Павловић, Михаило Пупин међу Србима у Америци, Технички лист бр. 11. и 12, стр. 166-173,Загреб 1935, 171; Vladimir Grečić, Uloga Mihajla Pupina u organizovanju srpskog iseljeništva u SAD, Зборник радова са научног скупа Живот и дело Михајла Идворског Пупина (Нови Сад – Идвор, 1979), Нови Сад 1985,286;
4. На Бадњи дан 1916, лађом “Бриндизи” допловила су до Медове најмање 544 добровољца, од којих је експлозију и потапање лађе преживело 151 лице (И. Петровић, Бродоломници под Медово, проширено ипоправљено пригодно издање, Подгорица 2015, 187);
5. Недуго после транспорта из тачке 4, кренула су из Америке још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херце­го­ваца, Бокеља и Личана. Они су касније искрцани у Солуну и укључени у српске јединице (Vojna enciklopedija, књига 2. прво издање, 561); биће да су то исти транспорти ко­ји се помињу у (Исто, књига 8. друго издање, 787);
6. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на  територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују уЕвро­пу. Према непотпуним подацима, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добро­во­љаца (Исто, 2. књига, 496; Исто, 8. књига, 787);
7. Око 155 добровољаца из Аустралије, у две групе, стигло је на Со­лунски фронт септембра/октобра 1917. године (Југословенски добровољци 1914-1918, док. 197, 316; М. Стојаковић, Наведени рад, 220);
8. Из Јужне Америке, у групама од по тридесетак, пошто “капетани бродова нису смели примати више због евен­туал­ног потапања”, стигло је не мање од 300 добровољаца, углавном Црногораца (Добровољци уратовима 1912-1918, књига I, Београд 1971, 263);
9. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашло се 763 добровољца “који су ових дана пристигли из Америке. Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”, куд су и послати,мимо Бизерте (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 208, 331-332);
10. Из Италије стигло је на Солунски фронт, у неколико на­врата, око 1.180 добровољаца (Б. Храбак, Наведни рад, 71, 126, 136; Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 226, 363. и док. 221, 350-354; М. Стојаковић,Наведни рад, 222 );
11. Посебан Југословенски батаљон од око 1.000 људи, под коман­дом Људевита Пивка из Марибора, образован је крајем 1917. го­ди­не и у саста­ву италијанске војске, али не на Солунском фронту, борио се до крајарата (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 223, 361; М. Стојаковић, Наведени рад, 222; Војна енциклопедија, књига 6, 697);
12. Из Француске и Египта стигло је до 13. марта 1918. године укупно 2.744 добровољца (Југословенски добровољци 1914-1918…, док. 186, 303);
13. Ратне операције биле су завршене кад је у Солун стигла група од 2.000 добровољаца из Америке, “па су упућени већином” у Боку Которску (П. Слијепчевић, Наведени рад, 16);
14. Досадашња истраживања показују да је у страним медицинским мисијама на ратиштима уз срп­ск­у војску учествовало најмање 2.700 лица, од којих је поименично познато преко 2.300;
На основу података датих у претходним тачкама, недвосмислено се може закључити да се током Великог рата у српској и црногорској војсци нашло најмање 41.500 до­бровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији,Но­во­м Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Афри­ци и Египту, највећим дело­м, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској, од којих је у пробоју Солунског фрон­та учествовало око30.200 њих.
 
Српски добровољци на Солунском фронту
Нешто више од по­ло­вине укуп­ног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фрон­ту и у његовом пробоју  чинили су добровољци:
1. око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља;
2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:
а. барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стиг­ли Ду­навом с је­сени 1915. године (П. Слијепчевић, Наведени рад, 11);
б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. године (И. Јоvановићet all, Наведен о дело, 139);
в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године (Исто, 186. и 195). У овој другој великој гру­пи налазило се 2.663 припадника Друге дивизије (приспеле у Со­лун 7. децембра 1917.године) и око 21.000 припадника Прве диви­зи­је која је пристигла у Солун у три еша­ло­на: око 17.000 крајем јану­ара и 3.934 из Друге бригаде приспеле у две гру­пе: 29. марта и 1. маја 1918. године (И. Петровић, ВернициОтаџбине : Српски добровољци из прекоморских земаља 1912-1918, 248. и 284);
3. бар 1.300 добровољаца–Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорганизације српске војске (Велики рат Србије за ослобођење и уједињењеСрба, Хрвата и Словенаца, Бео­град 1927, књига XV-1916. година, 64);
 4. преко 300 добровољаца из црногорске војске (Србобран, Српски народни лист и орган Савеза Сједињених Срба Сло­га, Њујорк, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља (Васко Костић, Српска народна гардаКотор, Котор 1990, 93);
5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских зароб­ље­ника у Србији прве ратне године (који су се до­бро­во­љ­но укључили у срп­ску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилнеслужбе);
6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 вој­ни­ка (Велики рат Србије…, књига XV, 7. и 17);
7. око 1.800 Арбанаса из Есад–пашиног одреда (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 94); и 
8. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева на самом почетку ра­та (Југословенски добровољци у Русији…, док. 215, 298).
То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске вој­ске (Vojna enciklopedija, књига 8, 787), а можда и 150.000 – према неким другим изворима -, у про­боју Солунског фронта и у завршним војним опе­ра­ци­ја­ма за ослобо­ђе­ње Србије и Црне Горе и прекодрин­ски­х, прекосавских и прекодунавских срп­ских крајева учествовало најма­ње 84.700 добровољаца, од тога око 78.400 из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном изкрајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.
Овде дописујемо, тек примера ради, да је са­мо “из Кореничког и Удбинског среза било… око 3.000 солунских добровољаца” (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаgо 1975, 272).
И, због оних који “не умеју да верују” а знају за записе др Лазара Генчића, начелника санитета српске Врховне команде 1912-1916, да је “само на војишту радило, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500школованих сестара”, и др Хранислава Јоксимовића из Српског Црвеног крста, да су “у ратовима 1914-1915… све (стране медицинске) мисије имале 82 лекара и 429 болничара, сестара и других” (Влад. Станојевић et all., Наше ратно санитетско искуство, Зборник радова, Београд 1925, 785. и 836), понављамо да досадашња истраживања показују да је у страним медицинским мисијама на ратиштима уз срп­ск­у војскуучествовало најмање 2.700 лица, од којих је потписнику ових редака поименично познато преко 2.300, од чега преко 1.800 с енглеског говорног подручја.
Илија Петровић

Српски добровољци у Великом рату Напомена на почетку На истом овом сајту, 23. августа 2015. године (http://ift.tt/1kha5Xx

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости