субота, 24 октобар 2015 18:40
СТЕФАН КАРГАНОВИЋ
Чак ни када се брчка на малдивским острвима
Због необјашњивих разлога српска јавност је прилично дуго остала ускраћена за нестрпљиво очекивану промоцију српског превода сензационалне књиге Срђе Поповића Мустра за револуцију (Blueprint for Revolution, на изворном енглеском). Један од разлога за нестрпљење била је разумљива жеља да се докуче било какве назнаке о зацртаној будућности Србије из пера (или бар под именом) једног тако крупног и талентованог техничког ауторитета у овој врсти делатности. То је, да се подсетимо, особа која је 2000. године на челу младих идеалиста из Отпора већ једном коперникански преобразила Србију, за шта му благодарна отаџбина несумњиво дугује трајну захвалност, за све благодети којима је у периоду изразитог успона од тада обасута.
-
Ова празнина најзад је попуњена 18. септембра промоцијом у Београду (писац ових редова је увређен што није био позван, али шта је ту је). Ипак, онај део наше књижне полице који је посвећен актуелној теми „обојене револуције“ не би остао пуст у сваком случају. То је у првом реду захваљујући недавно објављеној проницљивој студији младог америчког политиколога Ендрјуа Корибка (Andrew Korybko; на слици горе) Хибридни ратови: индиректан прилагодљиви приступ смени режима (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015). Срђа Поповић неће погрешити ако, док се сунча на малдивској плажи, пажљиво проучи ову значајну књигу. Увек је корисно знати како нас друга страна процењује и посматра. Истина, Корибкова књига је све осим лако штиво, и у њој нема ни једне cool анегдоте. Већ од прве стране ове темељне студије читаоцу је јасно да је аутор озбиљан научник, а не перипатетички дилетант и приповедач дубиозних бајки.
ПЕТА КОЛОНА „НЕДРЖАВНИХ АКТЕРА“
На самом почетку своје фундаменталне студије Корибко одређује кључни појам „вођење индиректног рата“ и смешта га у одговарајући геополитички контекст. „Данас“, примећује аутор, „оружја масовног уништења и мултиполарни свет у настајању намећу ограничења за непосредно сучељавање великих сила. Мада САД и даље располажу најјачом конвенционалном војском на свету, нуклеарни паритет са Русијом опомена је да једнополарност има своје границе. Поред тога, међународни систем се развија на такав начин да политичка и физичка цена конвенционалног ратовања против одређених земаља (на пример, Кине или Ирана) у све већој мери постаје оптерећење за америчке доносиоце одлука, што војну опцију чини све мање привлачном. У тим условима, у оквирима стратешког планирања индиректно ратовање добија на цени и његова примена поприма више разних облика.“
Док је у прошлости директно, конвенционално ратовање било обележено бомбардерима и тенковима, образац који је видан у Сирији и Украјини указује на то да ће надаље у растућој мери индиректан модел карактерисати „протестанти“ и побуњеници. Пете колоне углавном више неће формирати тајни агенти и саботери, већ ће их организовати такозвани „недржавни актери“, који јавно опонашају цивиле. (Да ли је ово прикладно место да читаоце потсетимо на знаковиту изјаву Карла Гершмана, председника формално цивилног Националног фонда за демократију, да службеници његове организације сада раде ствари које је 25 година пре тога радила – CIA?) Друштвене мреже и сличне технологије замениће дириговане пројектиле, а чат собе и Фејсбук странице постаће нове јазбине милитантних превратника.
Основна премиса Ендрјуа Корибка је да су „обојена револуција“ и „неконвенционални рат“ данас две стране исте медаље, а као потврду за то, он се ослања на искуство у Украјини и Сирији. То су, по њему, два крака исте „хибридне“ стратегије који теже истоветном циљу – свргавању влада које одбијају да активно сарађују са Англо-атлантском коалицијом и да се добровољно и безусловно потчине „доминацији пуног спектра“, концепту који је крајем 90-тих година прошлог века разрађен у оквиру још увек важеће руководеће стратешке доктрине САД.
Према мишљењу Корибка, изазов са којим се САД данас суочавају је растућа мултиполарност света и чињеница да Русија ојачава капацитет да успешно дефинише и брани своје интересе. Драстично повећана „физичка, финансијска и политичка цена“ сада практично елиминише могућност отворене војне интервенције на исти начин као у Ираку 2003. или у Либији 2011. године. Међутим, преостаје опција – како је Корибко назива – „индиректне геополитичке саботаже“ под кринком „продемократских покрета“, или извана распириваних грађанских сукоба. Управо задавање овакве врсте сукцесивних удараца (one-two punch, боксерском терминологијом), додаје Корибко, према процени западних планера могло би да нокаутира чак и борца тешке категорије, као што је Русија.
ХАОС И ПОДЕЉЕНО ДРУШТВО
Особеност оваквог приступа, тврди Корибко, састоји се из сејања хаоса као условног циља за себе, стварајући на такав начин центрипенталне силе које у растућој мери разарају и дезинтегришу нациљано друштво. (Због неког разлога, ISIS на Блиском истоку и мигрантска најезда у Европи одмах долазе на ум.) Да би се примена овог концепта могла сматрати успешном, није чак неопходно ни да се нациљана влада сруши. Довољно је да друштво постане радикално подељено, паралисано и обезглављено, па да уследи стање које га ставља у положај зависности и немоћи у односу на стране подстрекаче оваквих процеса. (Сада долази на ум постоктобарска Србија, које не би било без одсудног доприноса Срђе Поповића и његовог друштва.) Неки ће у овоме можда препознати елементе присутне и у свом друштвеном окружењу.
Изузетно важна црта Корибкове анализе је да он иде уназад и трага за коренима процеса на које скреће пажњу и који се одвијају данас. Од Макиндера, преко пропагандног мага Едварда Бернејза, војног стратега педесетих година Лидел-Харта, па до пажње која је у западним аналитичким центрима наједанпут и врло знаковито и интензивно била усмерена на збирне увиде ових претходника баш 90-тих година прошлог века, дакле у јеку, како се испоставило, релативно недугог „униполарног тренутка“, Корибко сажето и убедљиво излаже позадину и теоријске основе доктрине хибридног ратовања или, како то назива, „усмераваног хаоса“ (managed chaos), који се данас води.
Корибко затим потанко разлаже механизам „обојене револуције“, систем индоктринације и обмањивања њених махом неупућених учесника, формирање „менталитета кошнице“ у њиховим редовима и коришћење индукованих „ројева“ за неутрализацију и освајање „стубова режима“.
Студија Ендрјуа Корибка, чији садржај је овде изложен у најкраћим цртама, од критичног је значаја за јавност балканских земаља, у првом реду Србије, Македније и Републике Српске, зато што ће ускоро бити на удару примене софистикованих субверзивних технологија које Корибко потанко описује. Подразумева се да је и у егзистенцијалном интересу државних структура (и њихових безбедносних агенција) – под претпоставком да се не мире са тиме да ускоро буду безцеремонијално збрисани – да такође овом питању посвете дубоку и професионалну пажњу.
Корибко је више дијагностичар него лекар. Он врло прецизно описује етиологију и развојне механизме констатованог стања, али, истовремено, кад су у питању изазови суштински нове врсте, реално напомиње да је брза разрада сасвим делотворног „лека“, или ефикасне противстратегије, врло сложен задатак.
УСПОСТАВЉАЊЕ „ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИХ ЗАШТИТА“
Он зато на изазов хибридног рата нуди оквиран одговор. Он полази од тога да ће се са овом појавом специфична борба водити у првом реду на локалном нивоу сваког угроженог друштва, узимајући у обзир његове особености и карактеристике тренутне ситуације. Зато је Корибкова оквирна препорука пре свега предузимање превентивних мера да се избијање хибридног рата унапред спречи, а, уколико се у томе не успе, барем да се умањи способност „хаотичних ројева“ да нанесу штету која би трајно осакатила државу и друштво. Он зато предлаже успостављање „цивилизацијских заштита“, које би прикочиле делатност агената хаоса.
У основи, то значи да се мора створити друштвена клима где грађани доживњавају себе као припаднике нечег вишег и већег од сопствених атомизованих личности, где је све надкриљено великом, обједињујућом идејом, која је у складу са изворним вредностима и традицијама друштва. „Заправо“, закључује Ендрју Корибко, „јака подршка родољубивим (националним или цивилизацијским) идејама од стране државе и невладиних организација, које раде у истом духу, у коначници води стварању стања опште свести сличног ‘кошници’, али која ће бити у стању да се успешно ухвати укоштац са превратничким ‘ројевима’. При томе, изузетно је важно да идеологија, ако ћемо је тако назвати, буде инклузивна и да има својство да окупља разне друштвене, етничке, верске и економске компоненте у оквиру државе, на сличан начин као што субверзивне идеје ‘либералне демократије’ (макар привремено) обједињују разнородне елементе нациљане државе, са заједничким циљем уништења ‘недемократске’ државе.“
Други важан Корибков предлог је да се обезбеди разноврсност информативних извора и развије критички однос према извештајима и cool интелектуалним модама које потичу са Запада. Ове препоруке ће бити анатема за Поповића и његове спонзоре. Међутим, искуство Корибку несумњиво даје за право.
| КЊИГА ЕНДРЈУА КОРИБКА ИЛИ ЂАВО НЕ СПАВА |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts http://ift.tt/1Wbv4XI http://ift.tt/1Wbv4XG
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар