Чија је наша земља?

недеља, 25. октобар 2015.

Чија је наша земља?

Чија је наша земља?

Београд – У протеклу деценију и по у Србији је поништена свака трећа приватизација у пољопривреди, каже члан Одбора САНУ за село Бранислав Гулан.
Према његовим речима, због тога је без посла остало више од 100.000 радника.
Највећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији није обављен на законит начин. Спорадично се у протеклој деценији и по указивало на спорне случајеве, али очито код надлежних није било слуха за доказе који су били предочени.
Неколицина људи која се бави том облашћу упозоравала је на то да се приватизација у пољопривреди спроводи на погрешан начин. То је, међутим, оцењено као „јерес” и они који су то говорили нападани су због таквог мишљења. Сад се ипак види ко је био у праву – поништена је свака трећа или четврта приватизација. После обављене приватизације, дошли смо у ситуацију да поставимо питање – чија је наша земља?
Он додаје да је у процесу приватизације учињено низ грешака. По садашњој регулативи, промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен. Међутим, како истиче, Агенција за приватизацију је, продајући пољопривредне комбинате, заправо обавила промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна, што је највећи пропуст.
„Агенција, опет, тврди супротно: да никада није продавала земљиште јер вредност земљишта није била наведена у књиговодственим билансима, није улазила ни у процену вредности фирме нити у почетну цену на лицитацијама. Цена се ипак зидала и кроз земљиште које се добијало на коришћење. С доказом о куповини фирме нови власници су се, углавном без проблема, у Катастру уписивали и као власници земљишта. То је тешко сад исправити па је у току и препродаја земљишта и читавих агробизниса са странцима, а потом ће се трагови капитала од тих продаја загубити на неком острву“, указује Гулан.
Највећи губитници српске приватизације су радници који су масовно осали без посла, а сточни фонд је и буквално десеткован. Тек с 30 одсто учествује у бруто домаћем производу пољопривреде, а требало би с најмање 60 одсто. Он се и даље годишње смањује два до три одсто, указује Гулан.– Приватизација ораница представља осмишљену пљачку уз помоћ државе.
Данашњи српски велепоседници имају знатно веће поседе него што су их у Војводини имале породице Дунђерски, Котек и Фернбах уочи Другог светског рата. Они су заједно поседовали око 11.200 хектара плодне земље, а све то није ни половина онога што данас имају, рецимо, „МК група”, „Делта”, Матијевић… По последњем попису, у Војводини постоји више од 146.000 власника обрадиве земље.
У томе 1.285 Војвођана поседује око 210.000 хектара земље, а просечна величина њихових газдинстава је 163 хектара. Уз то, још њих 71 поседује поседе од 300 до 500, а 25 од 500 до 1.000 хектара. Треба рећи и то да је и пре ове последње приватизације земљишта у Србији, чак 95 одсто поседа било у приватном сектору. Сви они далеко су од данашње велике четворке, која укупно обрађује више од 100.000 хектара у Србији, што сопственог земљишта добијеног куповином некада моћних пољопривредних комбината, што државне земље коју су у закуп добили приватизационим пакетом или је закупили доцније – каже Гулан.
Странци у војвођанским њивама
Прекупљујући земљу од домаћих предузећа која су је раније приватизовала, указује Гулан, у посед пољопривредних газдинстава, а тиме и обрадиве земље у Војводини, дошло је више страних компанија. Иако званично не могу бити власници земље, када купе комбинате, добијају и земљу. – По расположивим подацима, они поседују 22.000 хектара. Највише, 10.500 хектара, махом у Српском Милетићу, Бачком Брестовцу и Фекетићу, има ирски „Балтик проперти инвестментс”, а ту је и хрватска тајкун Ивица Тодорић, чији је „Агрокор”, који у Србији има и око 6.000 хектара земље.
Дневник
http://ift.tt/1O1s01k