Култ дрвећа и биљака једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна, брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику. Као што се у старим религијама ниједна култна радња, ни молитва, ни жртва, нису могле ни замислити без ритуала са гранчицама каквог светог дрвета, тако се у нас не може извршити водоосвећење без босиљка; и када наше старе жене, идући у цркву, носе у руци босиљак или, у Приморју, гранчицу маслине, оне чине исто што и савременици Софоклови, који су, идући у храм, обавезно носили свете гранчице у руци.
Колико је наша црква показала мало интересовање да ратује против старинског култа дрвета, најбоље се види из чињенице да у култу Светога Дрвета Записа, у адорирању његовом и приношењу жртава њему, узимају учешћа и свештеници. Све то учинило је да је култ дрвета и биљака у нашем народу и данас још необично свеж и јак.
Дрвећа са демонском или божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа“ – Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица… манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим Светим Гајевима.
Ако бисмо хтели да говоримо о сваком дрвету понаособ, прво што би требало да учинимо то је да их поделимо на две категорије: на добра и зла древета, или – како су их делили још стари народи, Грци и Римљани, такође и Германи – на дрвећа срећна и несрећна. Једно од најважнијих дрвета из прве категорије била би, свакако, леска. Код нашег народа постоји читава религија овог дрвета. Лескина шибљика има изванредну магичну снагу; таква магична шибљика може испунити сваку нашу жељу; и њоме се може убити ђаво, човек претворити у животињу, и понекад чак и мртвац оживети. У леску не удара гром, и због тога се чобани, кад загрми, ките њеним лишћем, или га мећу под појас, или беже под њу. Леска је и дрво знања. Ко би метнуо у уста месо од змије која под леском живи, разумео би говор животиња; а ко би појео срце те змије, томе би свака травка рекла од чега је лек.
Међу Света дрвета могу се још убрајати липа, храст, тисовина и многа друга.
lipa
Липа је свето дрво свих Словена. Липови гајеви и поједини примерци били су некада центар култа: око старих цркава и џамија налазе се и данас липе, или их је, према локалној традицији, било раније; цркве су, можда, у појединим случајевима замениле свете липе. Од липовог дрвета правили су се старински идоли; „крст липови“ у познатој турској псовци упућиваној Србима у ствари је алузија на старински идол од Липовина; око липе вршена су некада венчања. Иначе је култ липе од давних времена у декаденцији; вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липе нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но по осталим дрветима, доказује да је липе пре било много више, свакако у вези с тим што је и поштовање према њој било јаче.
#Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код нас се храст по правилу узима за бадњаке и за записе. Где се поред цркве налази храст или храстов гај, то су вероватно света дрвета преостала још из времена паганизма. И обичај да се под храстом одржавају зборови и врше суђења старински је и у вези са религијским уважењем тога дрвета.
#Тисовина је „вилинско дрво“ и расте само на чистом месту. Ниједно дрво, осим можда глоговине, није тако моћан утук против злих демона. Некаква Циганка, за опкладу, од педесет плугова који су на њиви орали, зауставила је својим басмама четрдесет и девет, а педесети није могла, јер је у роговима волова било помало тисовине: „Такав плуг“ – рекла је Циганка – „не би могли зауставити ни сви сихирбаизи што их има на свету.
„Списак божанских и демонских дрвета, ако бисмо хтели да споменемо сва дрвега која долазе у обзир, испао би врло велики. У томе каталогу једно од угледних места припадало би и јавору, који има везе са мртвачким култом, и култом предака, и није случајно што су се мртваци некада често сахрањивали у издубеним јаворовим деблима; што се мртвачки ковчег често прави од јаворових дасака („Сине мили, је л ‘ти земља тешка, Ил’ су тешке даске јаворове „); и што су гусле, које су инструменат епске поезије, а епска поезија је у вези са култом предака и један део тога култа, од јаворовине.
Од биљака које су имале значај у старој српској религији не можемо а да не споменемо #босиљак, за који је #Панчић рекао да Србина прати кроз сав његов живот, у радости и жалости, од колевке па до гроба. Он је божји цвет; најпре у башти треба посадити босиљак, па онда остало цвеће. Према српским легендама, поникао је он на гробу цара Уроша; или чак на гробу Спаситељевом; или је постао од суза светога Саве. Једна легенда каже да Богородица најрадије мирише тај цвет; и када је једном „овца Разблудница“ била код Бога на вечери, Бог јој је дао јабуку, а Богородица киту босиљка. Као што грчки Хермес вади душе чаробним штапом, тако свети Арханђео вади душе праведника босиљком.
Оволико о религији појединих дрвета и биљака. Ако се сада посматрају све укупно, моћи ће се добити занимљива и, углавном, јасна слика о целокупној религији и култу њиховом у нашој старини. Ми ћемо од свега тога дати само неколико фрагмената, узетих преко реда. Унапред бисмо сасвим укратко могли рећи да, према старинским схватањима и нашег народа и других народа, дрвета и биљке могу бити – мада то нису увек – сеновите, то јест, оне припадају или каквој души (то су, на пример, воћке и лозе које се саде по гробовима; ружа која је поникла на гробу невино погинуле Јованбеговице; косовски божури; босиљак који је самоникао на Исусовом гробу), или каквом добром или злом демону (брест, јасен, јела, бор припадају вилама; зова и орах неким злим демонима), или дивовима, који су у ствари најстарије форме паганских богова (отуда дивље воћке и дивље животиње – тј. које припадају дивовима), или најзад божанствима (храст богу Громовнику).
Када сам рекао да извесна дрвета – поједини примерци или цела специја – припадају извесним демонима или божанствима, ја сам нарочито употребио овај неодређени израз. Каква је то припадност, каква веза између дрвета и демона? Има научника (какав је нпр. халски професор Ото Керн) који мисле да дрво или биљка сами по себи, као такви, никада нису обожавани, него да њихов религијски карактер и углед долази отуда што су они евентуално могли бити стан, привремени или стални, каквог божанства или демона; Света Дрвета, према томе, не би била ништа друго него најпримитивнији храмови, с обзиром на то да храмови у паганизму доиста нису били ништа друго него зграде у којима божанство станује (у извесној супротности са данашњим храмом, који је у првом реду зборница). Још Плиније Старији, из I века после Христа, рекао је за дрвета да су „храмови богова“, нуминум Храма. Међутим, у нашој народној религији постоји и постојало је и једно и друго схватање. Да дрво може бити, пре свега, склониште, седиште људске душе, доказ су нам воћке и дрвета која се саде по гробовима, и у која народ замишља да се склања душа покојникова. Из народне књижевности и из народних веровања знамо да је на Момиров гробу изникао бор, а на Грозданином лоза; или на гробу неког другог момка лоза, а на девојчином ружа; да су из крви косовских јунака поникли божури, а на гробу светога Јована Владимира бршљан.
Дрво може бити и вилин стан. У једној нашој народној песми, Бог је дао момчету златне роге, и ово „прободе бору кору, ал’ у бору млада мома, пак засија као сунце“. На неким дрветима – на пример, на бресту и јасену – виле се нарочито радо скупљају. Занимљиво је, још, да се и данас из наших обичаја и традиције може видети да је дрво понекад могло имати потпуно исти значај кao и храм.
У источној Србији старинско причешћивање копривом, о Ускрсу, врши се под зеленом шљивом или другим зеленим дрветом, онако како се у старим култовима вршило у храму или његовој непосредној околини. Света дрвета, Записи, под којима се чине молитве и приносе жртве иу које се урезује крст који се сваке године обнавља или на који се прикуцава икона, у ствари није ништа друго него један такав примитиван храм.
У једној нашој легенди прича се како некакав цар није никада ишао у цркву да се Богу моли (јер му се ту „није дало“), него је то чинио под крушком („крушчица је моја црквица“) и његове молитве ту имале су толико успеха да се он посветио. Није немогуће да и у познатој лепој српској легенди „Ко мање иште, више му се даје“ имамо тамну успомену на култ који се вршио под крушком као светим дрветом: „чување“ крушке у том случају имало би се схватити као остатак култа који је чињен крушки, и тек тада било би јасно нешто што се из данашње приче не види – наиме, због чега су била награђена браћа која су крушку чувала.
Један, нажалост, заборављен али врло даровит, наш истраживач, Павле Софрић, с правом је рекао да није случајно што се у нашим народним песмама #хајдук моли Богу под зеленом јелом: #јела, за коју иначе довољно знамо да је сматрана за сеновито, свето дрво, имала је овде да замени храм. Из наведених примера види се да је дрво заиста могло бити седиште, или храм, каквог демона или божанства. Из других примера, међутим, види се да је дрво и само по себи, као такво, могло важити за демона или божанство. За то најубедљивије говори бадњак, коме се о Бадњем вечеру приносе жртве, упућују поздрави и молитве и који се уопште целога вечера, у свима церемонијама, третира не као дрво него као личност, као божанство које се прописно спаљује да би се (према схеми која нам је позната из религије Атиса, Озириса, Адониса, Сандан и других) поново родило.
Други занимљив пример имамо у необичном култу који се о Бадњој вечери чини тисовини: када се она унесе у кућу, морају је „предворити“ две младе девојке или момак и девојка, исто онако „као мрца“. Божанска снага дрвета или биљке претпоставља се и у обичају да се листом или пупољком појединих дрвета и биљака, на пример леске, коприве, тисовине, у нашој старој религији и причешћивало. Најзад, да се и дрвета и биљке могу персонификовати, види се и из неких старинских схватања, од којих имамо мање или више јасних трагова у традицији и обичајима. Примитивни људи понекад сматрају да су са овом или оном биљном специјом у неку руку равноправни, да су истога порекла и сродници; такве случајеве имамо у такозваним тотемистичким заједницама; али и код класичних и код оријенталних народа постоје мотиви у којима се прича да су први људи рођени из дрвета.
У нашим народним приповеткама познат је мотив да се девојка рађа из босиљка или из јабуке, или из бора. У Херцеговини причају да виле постају из биљке мразовца (Colchicum autumnale), зато момци никада неће ову биљку да згазе; док напротив старе жене чине то кришом, рано у зору. Арапи причају за палму да ју је Бог створио заједно са човеком и зато је називају братом (ми бисмо рекли „сестром“, али је палма, “нахл“, у арапском мушкога рода). Код нас се биљке често апострофирају са „сестрице“ („видовчице, по Богу сестрице“, „Лешчић, по Богу сестрице“), и то, што је важно, не у лирским песмама, него у баснама и молитвама, у којима су најбоље сачувани старински култни називи и старинска веровања. Бајалица назива уопште сваку магичну траву коју ће да ископа „о травице, по Богу сестрице“. Леску и Немци зову „Фрау Хасел“. – Очевидно је, дакле, да дрво или биљка, сами по себи, могу бити божански нумен.
Кад је реч о старинском култу, може бити од интереса да утврдимо како су се наши преци обраћали, како су адорирали Света Дрвета. Ако се упореде данашњи наши фрагменти са стањем ствари у религијама старих народа, моћи ће се конструисати ови главни моменти у нашим старинским молитвама: метанисању пред светим дрветом, хватање руком, целивање. Поред тога, обавезно је било и седење под светим дрветом или у светом гају. Пред дрветом коме се старински Србин обраћао молитвом, требало 6и дакле најпре метанисати, па га онда ухватити рукама, и рећи своју жељу. Тако и данас раде у Босни стари Срби када се, уочи Ускрса, исповедају лески и причешћују њеним пупољком; тако је урадила и Латона са палмом и маслином, пре но што ће родити Аполона и Дијану.
Старински, још грчки и римски, пропис да се путник када пролази поред Светога Гаја, треба ту да задржи и неко време поседи (paulisper assidere), може послужити као леп коментар за један наш познати обичај у мртвачком култу, и за једно место у песми „Женидба Милића барјактара„. Када је Милићева заручница умрла, сватови су је прописно сахранили, па онда око гроба, који је био одмах засађен ружама, клупе поградише: Ко ј‘ уморан, нека се одмара. У песми је заборављен прави смисао седења, али после овога што смо рекли јасно је да је то доиста култна радња, у најмању руку одавање почасти покојнику. Ми, уосталом, и са друге стране знамо да седење може имати извесно позитивно, магично дејство: сетимо се само прописа да гост, када уђе у кућу ма за најкраће време, мора сести; и да такође мора сести и полаженик када нам о Божићу доће . – Што се тиче целивања светих дрвета, мени је, из ове области, познат само случај целивања бадњака, код нас у Шумадији и иначе. Али да је тај пропис обухватао раније и друга света дрвета, смели бисмо закључити из чињенице да је целивање светих предмета одувек имало у култу велики значај. Цицерон на једном месту спомиње бронзану статуу Херкулов у Агригенту, која је од силних целива сва била излизана.
О жртвама које се светим дрветима и биљкама приносе имамо интересантних докумената. У много случајева дрвету или биљки, односно божанском Нуменора који се у њима замишља,приноси се жртва у вину, хлебу и меду. Клену и глогу, на пример, приноси се на жртву погачица, вино и вода, да 6и се сазнало да ли се болесник намерио. Исто тако, уочи Ђурђевдана и Спасовдана приноси се слична жртва вили, која борави у биљци Јасенку, да би болеснику, који ће те ноћи спавати под Јасенком, дошла на сан и казала му лек. Сасвим старинску жртву имамо и у обичају у околини Ђевђелије да се о Ускрсу даје крушки нафора, која јој се уметне под кору. У нашој старој религији постојале су у култу дрвета и такозванеобедне жртве. Ово је врло старинска, према једном енглеском истраживачу, Робертсону Смиту, чак и најстарија форма жртве уопште. Људи једу исто јело, за истом трпезом, са божанством и преко јела учвршћују односе, праве савез са њим, онако као што се пријатељство и савез и данас још склапају преко соли и хлеба, и као што се ономе који нам долази као гост, и чије пријатељство желимо да антиципира, нуди со и хлеб. Такве обедни жртве постоје код нас у култу предака: приликом даће оставља се за трпезом празно место за душу покојникову, за коју се мисли да невидљиво узима учешћа у гозби. Код Римљана постојао је обичај заједничког обеда богова и људи, који се звао лецтистерниум; том приликом у зачељу је резервисано место за бога, његова статуа била би донета и постављена на столици или миндерлуку, и пред њу би била изнесена јела. За овакву примитивну жртву тешко је наћи паралелних примера у историји религије, и утолико је занимљивији један српски пример из религије дрвета. Наиме, у Неродимљу постоји један прастари, свети бор, за који традиција каже да га је посадио краљ Милутин. Првога дана Ускрса код тога бора држи се сабор, који кулминира у ритуалној гозби, при којој место у зачељу заузима бор. Леп и врло редак пример за лектистернијум у нашој религији.
Култ биљака, у нашој старини, припадао је иначе великим делом женама. Док су из других неких култова жене искључене или им је улога ограничена (на пример, жени није дозвољено да коље ситну стоку и живину, јер би се, каже се, оно што жена закоље омрцинило – а ми знамо да је свако клање првобитно било церемонијално и под контролом религије; па онда, жена по правилу не може „устајати у славу“; чак и за улазак у храм постоје извесна ограничења) дотле у култу и религији дрвета и биљака жена, по правилу, води прву реч. Једна од најважнијих ствари у овој области јесте брање лековитих и магичних биљака. 1938. године о тој теми изашла је велика књига једног белгијанског научника (А. Delatte), из које се најбоље да видети колико је тај чин религијски значајан и са колико се обзира и церемонија мора да њему приступа. Код нас, као што је познато, ова важна религијска радња потпуно припада женама – довољно је подсетити на „идење у здравац“ о Биљаном петку, и на брање биљака за време Међудневица.
Занимљиво је да и иначе цео биљни свет, у свима религијама и митологијама, долази у интересну сферу и под контролу женских божанстава и демона. Споменуо сам петак и Међудневице као дане када биље има нарочиту спасоносну моћ. Зар петак, vendredi, Freitag, као што се већ и из самог имена његовог види, није дан старинске Венере, односно германске Фраје, и, када је код нас извршено персонификовање дана, наше свете Петке? А Међудневице су дани између свих великих Богородичиних празника.
Важна је још чињеница да су у ову међудневичку сезону још и за време паганизма падали највећи празници женских божанстава. Божанства од којих зависи цела вегетација, и код семитских и код индоевропских народа, такође су женскога рода: то је Иштар или Астарта, или Димитра, или Мајка Земља, или друго које женско божанство. У нашој религији и митологији најчувеније биљарице јесу женски демони, виле. Оне се и рађају из биљака или из дрвећа, и живе у њима или око њих; чак и њихова егзистенција зависи, у највећој мери, од магичних биљака; у народним приповеткама наивно и не без извесног хумора прича се како се виле журе да, у ноћима када биљке имају нарочиту магичну моћ, предухитре смртне жене и тако рећи испред носа им поберу митску биљку вратолом; или семе од белога лука, које даје бесмртност; или семе од папрати, с помоћу кога се може наћи и подићи закопано благо. Чак и животињски свет нагоне виле да за њихов рачун скупља магично биље.
У једној фантастичној причи из Прилепа објашњава се због чега су ждраловима вратови очупани. Они, наиме, иду сваке године у неку пусту планину у коју људи немају приступа, и ту, за виле, беру смиље, па га онда вршу; и вратови су им очупани зато што су били везани за стожер. У давној прошлости улога жене у култу дрвета и биљака морала је бити још много већа. Од њене магичне интервенције често зависи цела вегетација. У примитивном друштву жене су, да би се вегетација обезбедила, чак приношене и на жртву. Није немогуће да је такав обичај постојао иу магловитој словенској прошлости. Има код нас један обичај о Ђурђевдану да се иде на реку и ту, „шале ради“, понека девојка гурне у воду и, разуме се, одмах затим извуче на обалу. То што се данас сматра за шалу била је некада, по свој прилици, озбиљна култна радња. Ја држим да овде имамо ништа мање него замену, супституцију људске жртве. У врло далекој прошлости – тако бисмо смели да реконструишемо целу ствар – божанству које се замишљало да је у реци жртвована би била по једна девојка, односно била би му послата као невеста; онако исто као што је реци Нилу сваке године жртвована по једна девојка, и као што река у лепој нашој причи о Усуду тражи људску жртву. То је, у паганизму, познати случај такозване „свете свадбе“: на мистичан начин, и по сили аналогне магије, има да ова жртва изазове и обезбеди пољску плодност.
Занимљиво сведочанство о божанској снази појединих дрвета имамо ми можда и у извесним заклетвама, у којима се таква дрвета спомињу. Наш народ куне се у бор и глог: бора ми, и: глога ми. Вук мисли да су ове речи узете зато да се не би велико Божје име профанисало и узимало у уста ради ма какве багателе. И доиста, постоје примери за овакав еуфемистички начин изражавања какав претпоставља Вук, на пример код Француза и Немаца. Али је, ипак, вероватније да ми овде стварно имамо заклетву светим дрветом. Ми, доиста, знамо да су се стари Словени, као и стари германците и класични народи, радо заклињали светим дрветима; и да је та навика била јако популарна, доказ је то што је црква сматрала за потребно да овакве заклетве нарочито забрањује. Аналогних случајева за овакву заклетву имамо код Грка. који су се заклињали – incredibile dictu – у купус, јер је он сматран за свет, и код Германа, који су се заклињали у леску.
За бор и глог ми иначе довољно знамо да су их наши преци доиста сматрали за света дрвета. О бору речено је већ раније нешто. Глог је, поред осталих својих супра-нормалних особина, имао још и ретку част да се сматра за космичко, васионско дрво. Као за игдрасил у германској митологији, тако наш народ прича за неки велики глог да на његовим гранама стоји цела земља, за тај глог везан је црни пас, који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао; али с времена на време свети Петар прекрсти штапом, и глог се врати на стару меру.
С обзиром на евентуалну демонску или, чак, и божанску природу дрвета и биљака, није никакво чудо што за сечење дрвета и брање биљака постоје нарочити магични и култни прописи. Када ко посече дрво за које се боји да није можда сеновито, треба да на преосталом пању одсече живој кокоши главу, па му се неће ништа десити. Овде, очевидно, имамо жртву замене, исто онако као што се, када у једној кући убрзо двоје једно за другим умру, са оним другим сахрањује петао или кокош, као замена за трећег људског мртваца. Али има и друга могућност да човек посече дрво па да му се ипак не деси ништа. Мој уважени пријатељ прота Стева Димитријевић причао ми је да на Косову Арнаути овако раде када секу дрво за које се боје да није сеновито: 1 сече, а други чека са каменом у руци, па чим онај посече дрво, овај други брже-боље постави камен на пањ.
Зашто? Камен има моћ да привуче, веже за себе сваку душу: сетимо се само гробног споменика, коме је био првобитан циљ да покојникову душу за себе веже; или белутак којима се оивичује гроб и који имају иста циљ; па онда белутак који се бацају у гроб покојника за кога постоји бојазан да ће це повампирити. Камен који Арнаути мећу на пањ посеченог дрвета има, очевидно, задатак да душу која се у том дрвету можда налази – веже за себе, тако да ова не буде у могућности да оде слободна и изврши освету.
И за брање магичних биљака постоје строги прописи, којима се регулише и време брања и многе друге ствари, као што су молитве, жртве, култна чистота. Занимљив је Овидијев опис како је чувена чаробница, Медеја, брала магичне биљке, којима ће подмладити свога свекра, Езону: из њега се види колико та ствар може да буде церемонијална и компликована. Такви прописи постоје и код нас. Ја ћу споменути само један.
За копање великога зеља, врло цењене магичне биљке, која ће се ушити деци у амајлију, и употребити за кађење куће од вештица, важи овај пропис: зеље се копа у Међудневице; оно се копа каменом, и када се довољно опкопа, баци се камен увис, и зеље ишчупа, док се камен још није вратио на земљу. „Ако камен прије пане него су ишчупали“ – каже онај који је овај обичај описао – „онда држе да то зеље нема толику моћ као што би имало да се ишчупало пре него је камен пао.“ Цео церемонијал занимљив је. Пропис да се мора копати каменом, а не можда ножем или ашовом, свакако је изванредно стар, старији од употребе метала, дакле: свакако још из неолитског времена; онако као што је старији од употребе метала и пропис да се покров за мртваца мора сећи каменом , а не маказама. А због чега се камен баца увис? После онога што је горе речено о употреби камена приликом сечења дрвета, ствар је сасвим јасна. Биљарица жели да у биљци остане демон који је и чини лековитом, и зато је, у моменту чупања, изолује од камена, бојећи се да камен демона из биљке не привуче у себе.
Код оваквог стања ствари не изненађује нас што дрвета и биљке имају угледно место иу нашој митологији и легендама. Мени је до сада познато око стотину митова и легенди, у целини иу фрагментима. Они се одликују својом фантастичношћу, тајанственошћу и нежношћу. Митских дрвета и биљака има много. Коме одмах не би пале на памет са букве јабуке, или јаворове, или Јовове, или златне јабуке, које у неприступачној шуми чува змија или аждаја, или јабуке од којих се ствара злато, или од којих расту рогови? Довољно је уз њих подсетити на јабуке Хесперида и на плодове са дрвета живота у рају (које је, у првобитном миту, такође чувала змија), па ћемо се уверити да се овде доиста налазимо у пуној митологији.
У митске биљке долази и толико спомињани расковник, који отвара сваку браву и проналази скривено благо. Ко хоће да га нађе, треба сам себе да стави у окове и да иде ливадом; па где окови сами од себе спадну, ту ће га наћи; или ћемо га наћи код јежа, који се у приповеткама сматра за врло мудру животињу, и који га држи под језиком. Од животиња можемо добити и „земаљски кључ“, који има исту моћ као и расковник; ту травку познаје тица жуња. Када она излети из гнезда, треба затворити излаз и подметнути црвену мараму, па кад жуња види да не може ући, донеће ту магичну травку и отворити улаз; али чим то учини, гледаће она да травку уништи, па ће је бацити на црвену мараму, мислећи да је ватра, и онда је човек може узети.
Постоји, најзад, и травка за којом су чезнули и тражили је многи јунаци из епских песама и из народних приповедака; то је травка живога. Ту травку познаје змија, која је „лукава мимо све звери пољске“. Ако једну змију убију, лако се може десити да њена другарица донесе травку живота и оживи је. Има још једна биљка – или, боље рећи, 01:00 биљни супстрат – која нам може осигурати вечити зивот – то је једна на први поглед тако обичним стварима какво је семе од белога лука. Али то семе нико никада није видео нити за њега чуо. За њега знају само виле. Као што су грчки богови јели амброзију, тако наше виле једусеме од белога лука, и живе докле им се живот не досади; а кад им досади, оне то семе одбаце, и тако без бола умру.
Из овог последњег податка види се да се је и наш народ, ко зна у како далекој прошлости, као и други народи интересовао за проблем бесмртности. Бесмртност је могућа, али само условно, и само у теорији; у пракси, њу је човек, било због своје лакомислености или неповерљивости, изгубио или проиграо. Александар Велики нашао је воду живота, али ју је изгубио кривицом свога кувара; први човек, вавилонски Адапа, није смео да окуси јело бесмртности, које му је за својом трпезом понудио врховни бог Ану, јер је мислио да му Ану спрема замку; Адам је продао своју бесмртност за плод који ће га довести до сазнања добра и зла; Гилгамеш је добио, најзад, травку живота, али је пустио да му је украде змија.
У крајњем реду, што људи нису бесмртни, крива је она позната завист богова, која је била тако важна компонента у старој, нарочито у грчкој религиозности. Када су богови стварали људе – каже се у једном старовавилонском тексту – Они су за људе одредили смрт, А живот су за себе задржали. И наши преци веровали су да је бесмртност могућа, али да нам је, грабећи за себе јело живота, оспоравају виле; међутим, мада су због овога могли негодовати, нису они никада губили уверење да се еликсир живота ипак налази у тајанственој снази светих дрвета и магичних биљака. На томе уверењу почива цела религија дрвећа и биљака, коју су наши преци са пуно пијетета чували и оставили је својим потомцима у аманет.
| Култ дрвећа и биљака код старих Срба | Видовдан Магазин |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар