Срамни празници срамне уније

среда, 30. август 2017.

Срамни празници срамне уније

Срамни празници срамне уније
АУТОРСКИ ТЕКСТОВИПОЛИТИКА Свеједно што смо, по несрећи

Дуго расути којекуд

Народ смо један, такорећи,

Све нас одњиха једна груд!

Браћа смо родна, а, на крају,

То и замера свет нам вас!

Русију вама не праштају,

Не опраштају ни њој вас!

Фјодор Иванович Тјутчев – Словенима

Веома интересантан датум за историју Европе представља 23. август. Тога дана 1939. године у Москву је стигао министар иностраних послова Немачке Рибентроп и у ноћи 23/24 август 1939. године потписан је споразум о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза, назван „Пакт Молотов – Рибентроп“.

Истог дана, четири године касније, херојски војници Црвене армије сломили су кичму нацистичкој Немачкој победоносним завршетком чувене Курске битке и тиме цели свет спасили од нацизма, највећег зла у историји човечанства. После те битке, Немци су се непрекидно повлачили, а Руси непрекидно напредовали, све до тријумфалног постављања победничке заставе на зграду Рајхстага у Берлину, на православни Васкрс 1945. године. Има симболике у томе да су два војника, представника православног руског и грузинског народа, ставили победничку заставу на згради окултистичког Трећег Рајха баш на православни Васкрс, празник победе живота над смрћу. У Русији се у част победе у Курској бици тај дан слави као Дан војничке славе.

И ту нема ништа чудно, нема државе ни народа на планети који такву победу не би славио не само као дан војне славе, него као највеће достигнуће своје историје. Чудно је нешто друго. Веровали или не, Европски парламент је 2. априла 2009. године тај дан прогласио за „Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма“!!! Каква бедастоћа, какво лицемерје. У какво морално ништавило се мора претворити европски парламентарац да би изједначио победника над нацизмом са нацистима?

Сваке године западна штампа па и српска либерална олош, крајем августа гракће о томе како је тога дана 1939. године „Стаљин поделио Европу“. Није згорег у ове дане повампиреног НАТО неонацизма, подсетити се мало тих дана и показати шта се заиста дешавало у то предвечерје Другог светског рата, најстрашније трагедије која је задесила човечанство. Тога лета цео свет је већ очекивао почетак новог сукоба светских размера. Хитлер је за свега пет година тако успео да хомогенизује немачку нацију, да је само слеп човек могао веровати да нешто може зауставити сулуди германски експанзионизам. Годину дана раније рашчеречена је Чехословачка, Судетска област ушла је у састав Трећег Рајха. Две главне западноевропске силе, Енглеска и Француска, нису тада ни прстом мрднуле, као што су мирно прихватиле када је Сарска област присвојена Немачкој. Уз одобравање Запада анектирана је Аустрија, а немачке јединице су у пуном борбеном поретку распоређене уздуж граница Пољске. Енглески и француски премијери Чемберлен и Даладје су практично довели до парализе рад Лиге народа, (тадашњи ОУН) и пред Хитлером су више личили на уплашено ђаче пред строгим учитељом, него на руководиоце најмоћнијих европских држава. Једина стратегија ових бедника била је да се усмери Хитлер на Исток, у рат против Совјетског Савеза.

Једино је Јосиф Висарионович Стаљин у том тренутку личио на истинског државника, схватао страшну опасност коју представља Хитлеров нацизам за Европу и предложио је конкретне хитне мере ради спречавања новог светског сукоба. Влада СССР-а је предложила „западним партнерима“ стварање антихитлеровске коалиције коју би чиниле СССР, Енглеска, Француска и Пољска. Стаљин је понудио таквој коалицији 100 дивизија, уз неколико хиљада авиона и тенкова и да се уз помоћ савезника Хитлер „принуди на мир“. Тога лета су у Москву тим поводом допутовале високе војне мисије Енглеске и Француске на челу са адмиралом британске флоте Драксом и француским генералом Думенком. Главни преговарач испред СССР-а био је маршал Ворошилов. После неколико недеља, Стаљину је постало јасно да западни представници само одуговлаче, док једино СССР предлаже конкретне ствари, међу којима је био и улазак Црвене армије на територију Пољске. Међутим, Пољска је то категорички одбацила, а испоставило се да ни енглески адмирал ни француски генерал немају пуномоћја да било шта потпишу. Циљ западних лицемера је био само отаљавање времена, а иза леђа на све начине покушавати гурнути Немачку на СССР. Но, Јосиф Висарионович Стаљин није био „куче од јуче“ кога могу око малог прста вртети неки британски и француски официри.

У резултату западног лицемерја, у Москву је 23. августа 1939. године допутовао министар иностраних послова Немачке Рибентроп и већ у ноћи између 23 и 24 августа потписан је чувени „Споразум о ненападању између СССР и Немачке“. Око тог документа до дан данас нису утихнула медијска грактања и оптужбе западне и прозападне олоши против СССР и Стаљина. Но, западни лицемери ћуте поводом „Минхенског споразума“ (којим је договорено комадање Чехословачке) који су још 1938. године Енглеска и Француска потписале са нацистичком Немачком. И не само Минхенски споразум, још десетак сличних споразума потписале су европске државе са нацистичком Немачком 30-их година ХХ века. Да поменемо овде уговоре које су и Француска и Енглеска (тим редом) 1935. године потписале са фашистичком Италијом о подели сфере утицаја у Африци. Сличан споразум Енглеска је 1939. године потписала са Јапаном око сфере утицаја у Кини… Дакле, западни лицемери одлично знају и то је документовано, да је Хитлер још пола године пре тога (у фебруару 1939) донео одлуку о нападу на Пољску и да је био разрађен план напада али им то не смета да тврде како је СССР тим споразумом подстакла Хитлера на освајање Пољске и да је напад на Пољску представљао почетак Другог светског рата. Значи, споразум Енглеске и Француске са Хитлером о комадању Чехословачке није крив за почетак рата у Европи, него је за то одговоран неутрални споразум о ненападању између СССР и Немачке. Још у априлу 1939. године извршена је мобилизација и издате су директиве за припрему рата против Пољске, дакле скоро четири месеца пре потписивања Пакта Молотов-Рибентроп. Да још једном поновимо, напад Немачке на Пољску је био извесна ствар много пре Пакта са СССР-ом, једино што би у том случају позиција СССР стратешки била много тежа. Немачка би у сваком случају лако окупирала Пољску, само што после споразума није могла да узме под контролу прибалтичке државе. Москва је ионако била пред падом после напада Немачке на СССР-а, можемо замислити колико би теже било (и велико је питање да ли би то уопште било могуће) одбранити Москву да је Хитлер са Балтика кренуо на Москву и Лењинград.

Тачно је да је тајни допунски протокол споразума Молотов-Рибентроп утврдио сфере утицаја Немачке и СССР-а у случају могућих „територијално-политичких прерасподела“, но, ако ћемо поштено, и овде се Стаљин показао не само као мудар него и частан државник. Обратите пажњу на чињеницу да границе сфера утицаја СССР-а по том протоколу нису прелазиле изван граница територија које су раније улазиле у састав Руске Империје, него су то биле територије, којих су се Лењин и Троцки практично одрекли срамним Брест-Литовским споразумом (Узгред – на тим територијама су после пада Руске Империје у Версају формиране прибалтичке банана државице и оне су то биле и под Хитлером, оне су то и данас под неонацистичким НАТО пактом).

Резимирајући писање о Стаљину поводом Пакта Молотов-Рибентроп, недвосмислено се може рећи да су све чињенице на страни Стаљина, а само патолошка мржња према Русији на страни Запада. Стаљин није имао илузија да ће Хитлер напасти на СССР, али је видећи лицемерје Енглеске и Француске, захваљујући том Пакту омогућио СССР-у да се припреми за долазећи рат упркос његовом катастрофалном почетку (да поменемо само легендарне „Каћуше“ и тенк „Т-34“, као и најновије типове борбених авиона који су развијени током те две године мира). Незналице које само трућају о идеолошкој заслепљености Стаљина треба да умукну, јер није могућ већи идеолошки раскорак него што је постојао између Стаљина и Хитлера. То само доказује да су Стаљину били много важнији интереси државе од идеологије.

И данас када је на Западу у експанзији неонацизам под заставом НАТО пакта, руски државници могу много да науче од Јосифа Висарионовича Стаљина. А српским најамницима (чини се да се после смрти Слободана Милошевића српски политичари не могу називати државницима), пошто такви не читају Тјутчева, данас је упутно поручити да српски народ никада неће прихватити обележавање срамних датума као што је „Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма“. Српски народ зна ко је био Стаљин, а ко је био Хитлер, упркос надљудским покушајима наших најамника да промене свест Србинову. Српски народ памти да је само приликом ослобађања Београда од нацистичке гамади, на улицама Београда погинуло око 1 000 војника Црвене армије, који су са Стаљиновим именом на уснама ослобађали српску престоницу…