„Увод у програмирање (ума) је тотално физичко исцрпљивање организма, ускраћивање хране, воде и сна које траје данима, како би его као одбрамбени механизам попустио и програм се лакше имплементирао. Програм се базирао на ликовима из дечијих књига, као сто је „Чаробњак из Оза“ или „Алиса у земљи чуда“, због њиховог криптичког, двосмисленог језика и игри речи којих је у енглеском језику много, јер се речи различитог значења изговарају истоветно, а само пишу различито“.
Да. И ви сте засигурно приметили. „Западни свет“ јe у пренесеном смислу и занимљива параболична прича о софистицираној техници људског програмирања и о контроли ума.
Пред нама је још један успешно екранизовани наратив о контроверзном, мрачном и наводно забрањеном програму контроле ума МК-ултра. Укратко, реч је о програму који је чувена ЦИА успешно развијала, а чини се још успешније и користила од половине прошлог века. Немали је број оних који тврде како програм, заправо, никада није ни угашен, већ да је информација о гашењу била ништа до изнуђена излазна стратегија како би се умирила узнемирена америчка и светска јавност. Злогласни програм је тако, по речима многих „инсајдера“ и учесника у креирању и спровођењу истог, и упркос свеопштем згражавању и осуди јавности наставио да живи и надаље. Додуше, у доста унапређенијој, софистициранијој и истовремено нечовечнијој и чудовишнијој форми – под именом пројекат „Монарх“(„Project Monarch“). Монарх oбично описују као технику дисоцијације посредством трауме, злостављања, употребе дрога, електрошокова и хипнозе што за свој крајњи циљ има дефрегментацију ума одређене особе и стварање вишеструке личности која ће бити подложна манипулацијама различитих врста, облика или намена. Званично, ни Монарх не постоји, нити ће икада постојати, међутим, вапаj жртава које су (зло)употребљаване као објекти монструозног програма постаје све језивији. Наравно, званично, жртава никада ни било. Глобални богови контроле ума користе сва расположива средства како би истина остала скривена и дубоко закопана. Заувек.
O овима „забрањеним“ и „непостојећим“ програмима који се користе за стварање „идеалног манџуријског кандидата“ постоји обимна и квалитетна литература. Наравно да је приликом истраживања овог феномена добродошла одређена доза трезвености и опреза, јер квалитетну грађу пословично увек у стопу прати и она „фејк“, која циљано одводи на странпутицу бесконачног лутања, неразумевања и извођења погрешних закључака. Свима онима којима не мањка ентузијазма и истраживачког духа топло препоручујем два филмска остварења на ову тему. Први је одлични филм редитеља Џонатана Дема „Манџуријски кандидат“ (The Manchurian Candidate, 2004) Други је психотрилер Џонатана Либесмана „Соба за убијање“ (The Killing Room, 2009). За почетак је и ово довољно како би се можда више заинтересовали за централну тему овог текста.
Вратимо се сада поново на „Западни свет“ како би за тренутак сагледали и изанализирали један најексплицитнији детаљ у мору свих других детаља ове серије, а који најбоље указује на то да су „програми“ још увек у широкој примени (да ли само у овој серији?), а што би подсвесно као нешто сасвим нормално требало да прихвати и широка гледалачка публика.
Тај централни детаљ носи име Долорес, и она је, заправо, главни, најстарији, најдубље и најслојевитије програмирани домаћин (алфа-киборг) у „веселом“ забавном парку „Западни свет“. Долорес је и најдрастичнији пример са каквим се све траумама, патњама и „пуцањима програма“ суочавају потенцијалне жртве контроле ума. Редитељ Џонатан Нолан је посредством љупке и лепушкасте Долорес, случајно или циљано, приказао сву сложеност и чудовишност (људског) програмирања.
Њена личност је као уосталом и код свих правих жртава контроле ума крајње слојевита, хаотична, расцепана и фрагментирана. Долорес поседује неколико вештачки уметнутих личности које њени контролори–хендлери (Бернард/Арнолд, а пре свега енигматични Форд) путем „окидача“ активирају по потреби, како би остварили неке своје наизглед закулисне замисли и циљеве везане за парк и развој догађаја у истом.
Као „окидачи“ за активацију широке лепезе различитих алтер личности код несрећне Долорес – од узорне кћерке, преко сексуалне робиње до бескрупулозног убице и егзекутора – користе се углавном криптоване речи или стихови којима њени хендлери успешно манипулишу.
Због тога се она, приметили сте, непрестано, изнова и изнова буди из сна, никада до краја свесна себе и сопствених поступака. Заробљена у непрегледном, безизлазном лавиринту сопственог ума, Долорес је осуђена на то да само „одиграва“ мрачне улоге и приче које су јој наменили њени господари. И ништа мање или више од тога. Долорес је у вечитом трагању за смислом свог постојања. Очито је и то да јој програм који су јој „накачили“ све учесталије „пуца“ и да инуитивно предосећа како „са овим њеним светом нешто није у реду“ (реченица коју често изговара) и да постоји „неки лепши свет који се налази изван“ (њене главе). У ретким тренуцима свести, она жуди за истинским слободом и раскидањем окова у које су је ставили њени господари. Јалови су то покушаји за сада. Програм је исувише јак и спутава је да пронађе „излаз“.
Није нимало случајно што су јој наменили баш име Долорес. Оно свакако најбоље описује њено стање и њену судбину. Долорес потиче од латинске речи dolor која означава бол, тугу и жалост.
Истовремено, њен „живот“ је чудноват зато што је она отелотворена и истинска Алиса у земљи чуда. И изгледом (боја косe и очију, боја хаљине) и „мисијом“ која јој је предодређена. Редитељ Џонатан Нолан је пазио и о том детаљу, још једном јасно стављајућу до знања да прича „Алиса у земљи чуда“ (Alice in Wonderland) Луиса Керола није никаква безазлена дечија фантастика или бајка како су нас учили, већ озбиљно криптовано штиво које се користи у сврху дубоког програмирања људског ума.
„Увод у програмирање је тотално физичко исцрпљивање организма, ускраћивање хране, воде и сна које траје данима, како би его као одбрамбени механизам попустио и програм се лакше имплементирао. Програм се базирао на ликовима из дечијих књига, као сто је „Чаробњак из Оза“ или „Алиса у земљи чуда“, због њиховог криптичког, двосмисленог језика и игри речи којих је у енглеском језику много, јер се речи различитог значења изговарају истоветно, а само пишу различито…“
Ко разуме, схватиће. Схватиће и то да „Западни свет“ не прича само о тамо неком удаљеном футуристичком, вештачком забавном парку на Дивљем западу у коме се бахати и распуштени богаташи лудо забављају и проводе показујући своје право лице и своју болесну природу. О томе смо већ причали раније.
„Западни свет“ је, уколико боље поразмислимо, у пренесеном значењу и прича о нама и о свету у коме живимо, те са пуним правом постављамо питање: да ли су програми о којима је било речи на почетку текста уистину обустављени или функционишу још ефикасније на различитим нивоима људске свести. „Западни свет“ потврђује да су живљи но икада.
Да ли ће Долорес пронаћи „излаз“ је и потенцијално питање које се тиче „излаза“ за којим трага свако од нас понаособ. Излаза у слободну будућност.
ИЗВОР: Српска аналитика
| Вања Вученовић: „Западни свет“ и богови контроле ума - Центар академске речи, Шабац Вања Вученовић „Увод у програмирање (ума) је тотално физичко исцрпљивање организма, ускраћивање хране, воде и сна које траје данима, како би его као одбрамбени механизам попустио и програм се лакше имплементирао. Програм се базирао на ликовима из дечијих књига, као сто је „Чаробњак из Оза“ или „Алиса у земљи чуда“, због њиховог криптичког, двосмисленог језика и … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар