Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тијесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувијек промијенити све диспозиције на политичкој карти свијета
Валериј Николајевич Расторгујев (Извор: Јутјуб)
Старе политичке идеје не умиру, оне могу бити благо преиначене и преименоване. Некадашњи задаци и изазови историје поново се јављају, у чистој или преобученој форми. „Словенски свијет ће, уколико не буде чувао свој ослободилачки дух и повезивао у складну цјелину разне стране утицаје, бити само етнички материјал за туђу – западну цивилизацију“, говорио је велики руски географ и културолог, друштвени теоретичар и публициста Николај Данилевски. У дијалектици коју историја дарује, тешко је доносити судове, указивати на могуће излазе, но сазнање обавезује на дјеловање. Историја свијета се одвија између Царства и Пустиње, често као трагичан покушај спуштања Неба на земљу. Тензије и странпутице изгледају као неминовност свијета који, чини се, мора бити подијељен да би опстао. У времену када политички коректан говор пријети да укине истинско мишљење (јер савремени колонијализам превасходно жели да освоји свијест) потрага за људима који су способни да оголе ситуацију и понуде рјешења, поврате смисао за борбу, постаје готово насушна потреба.
Валериј Николајевич Расторгујев, рођен 1949, руски философ и политиколог, доктор философских наука, академик РАЕН (Руска Академија природних наука), ГАСК (Државна академија словенске културе), професор катедре философије политике и права Философског факултета МГУ “М.В. Ломоносов” у Москви, замјеник главног уредника часописа „Трибина руске мисли“, директор Центра политичке аксиологије ГАСК, члан трију дисертационих савјета, почасни научник вишег образовања РФ, добитник награде Владе РФ за област науке и технике (2006). Ипак, овај стручњак за политичку аналитику, политичко планирање из области екологије, социологије, научне и културне дјелатности, најприје je православни Рус. Мада синтагма православни Рус српском читаоцу изгледа помало таутолошки, она се чини једино погодном за сажимање оног што Валериј Николајевич јесте – дубина и ширина руске душе и духа. Свједочанство да у сваком времену Русија изњедрује врхунске интелектуалце, духоносце, чији је умни пламен велики као и земља из које су поникли.
За почетак, једно лично питање – колико је тешко бити вјерујући политиколог у данашњем времену, које тежи атомизацији и сачувати цјеловити поглед на свијет који вјера захтијева?
– На питање ћу одговорити питањем – Је ли тешко човјеку да дише? Дешава се, на примјер, да га груди боле. Али престати дисати није могуће све док је човјек жив. Теже је, мислим, невјерујућим. Не могу да замислим како они живе без очекивања Божје помоћи, без молитве и наде. Друго је питање коме је данас лакше бити и остати вјерник и бити достојан своје вјере – чобану или зеленашу, војнику или љекару, политичару или научнику-политикологу. Још у мојој младости такво питање није било узалудно: студенте су избацивали са факултета због ношења крста, а предаваче друштвених наука отпустили би исти дан са полицијском пратњом, ако би се сазнало да је члан православне заједнице. Али ја готово никад нисам морао да се кријем, а ако би се то и десило, није трајало дуго. Као младић сам живио у Тверу, похађао универзитет, а да бих ишао у цркву, путовао сам у Москву, у храм на Пјатницком гробљу, гдје су сахрањени моји ближњи. Тамо су сахрањени мој омиљени учитељ, Роман Робертович, Нијемац по националности, али Рус по духу и православни по вјери, као и његова супруга Тамара Александровна. За вријеме рата њега су, као Нијемца, заједно са супругом протјерали из Москве гдје је радио у Академији наука, затим у Перм (тада Молотов), а већ послије рата он је прешао у Твер (тада Калињин). Узгред речено, он се никада није истицао, али није ни сакривао своја убјеђења, није скидао иконе. Почетак моје научне каријере поклопио се са „епохом гласности“ – када су гоњења вјерујућих престала. На примјер, најважнији пројекат који сам израдио и којим сам много година руководио јесте државни пројекат социјално-еколошког развоја тверске области (територија трију великих ријека – Волге, Дњепра и Западне Двине). Рад је почео са благословом тверског епископа Виктора. Када сам добио да водим катедру философије, одмах сам позвао за предавача дивног, талентованог свештеника, богослова и дипломца (кандидата) психологије, оца Бориса Ничиторова. Касније је на Тверском универзитету отворена катедра психологије. На мој научни рад, а касније и на политичку дјелатност, атеистичке забране нису утицале, ако узмемо у обзир да је и политичарима и чиновницима веома тешко сачувати у себи душу живу. Данас, када су гоњења вјере прошла, професионалне и статусне различитости се премјештају у други план, али их не смијемо занемарити. Овдје су важна искушења и саблазни које проживљавамо у служби коју смо одабрали.
Како сте се почели бавити политиком?
– Научни рад ме натјерао: пројекат је било потребно заштитити, сачувати га као пројекат од духовног значаја. 1991. године био сам изабран за сенатора (члан Савјета Федерације) Тверске области, а затим, до 2000. године, био сам у државној служби на дужности државног савјетника у администрацији предсједника Русије. Веза са Православном црквом је само јачала. У то вријеме постао сам савјетник при Московској патријаршији, руководио сам центром „Црква и међународни односи“ у МГИМО и чак, по благослову патријарха Алексија, издавао новине „Црква и друштво“. А с политичког рада сам отишао на Московски универзитет, када сам напунио 50 година. Једноставно сам се уморио, пожелио сам свој главни посао и схватио сам да је посао чиновника тешко ускладити са слободом мисли.
У једном тексту говорили сте о специфичностима такозваних историјских (стратешких) процеса, који се повремено објашњавају цикличношћу развоја или спиралним карактером напретка. По тој теорији друштвени организам „не заборавља“ избор који је могао бити начињен, па се он (избор) јавља на сљедећој спирали развоја као могућност изласка из својеврсног ћорсокака историје – да ли је стварање Евроазијског савеза повезано са тим „незаборавом“ ?
– Да, ви сте прилично тачно формулисали срж те идеје. Сви знају да историја тобоже нема могући начин, макар јој био својствен. Ствар је у томе да долази до многих пропуста када историјске могућности покушавају да конзервирају, сачувају у времену. Ради се о очувању алтернативног развоја: што их је више, више је и стабилних система и кључни циљ политичког планирања се састоји у томе да се сачува и прошири „коридор могућности“ и сагласно – „коридор маневрисања“ које треба да има политичко руководство. Са ове тачке гледишта, можемо се наново осврнути на теорију нашег великог мислиоца Н. Ј. Данилевског, који је размишљао о будућности словенске цивилизације. Да би појаснили мисао, корисно је сјетити се такозваних „тачака бифуркације“. При устаљеном кругу развоја или социјалне деградације, која је често наличје линеарног развоја, увијек ће постојати конструктивне снаге, заинтересоване не да „врате вријеме уназад“, већ да изведу историју из ћорсокака утопије. Словенско свејединство је, ако не главни пут, а онда пут од посебног значаја за европску историју, који ће бити отворен за нас и за наше потомке. Оно ће трајати док код словенских покољења буду живи језици и култура. Тако се треба односити и према предложеним евроазијским пројектима, који су често осуђивани и оспоравани.
Посебно интересовање за Евроазијски пројекат лежи у чињеници да је он разматран и подржаван од стране руководства Русије и њеног лидера Владимира Владимировича Путина…
– Слажем се. Веома је важно овдје сјетити се судбине Србије и војног аспекта проблема. Сви знају да балкански чвор (који се одавно назива „буре барута“) није једина опасна тачка у свјетској политици за нову и најновију историју. За вјеровати је да је у границама Евроазијског пројекта прикривена дугорочна спољнополитичка стратегија са израженим словенским вектором, узимајући у обзир ризик повезан са балканским фактором, који има директни однос ка обезбјеђивању националне сигурности Русије и многих других држава.
О овом аспекту геополитичке игре говорио је, не једном, и прилично познати Збигњев Бжежински, који није запамћен по нарочитој љубави према Словенима. У „Шаховској табли“ Бжежински је говорио управо о евроазијском Балкану који се налази са обје стране „саобраћајне мреже“. Она треба да обједини најбогатије области Евроазије и најразвијеније области Запада са крајњим тачкама на Истоку. Нажалост, засад судбина не само Балкана, већ и других словенских држава и народа, постала је карта (средство) за трампу у великој политици, док је улога Русије била јавно ослабљена. То се десило управо у моменту када се опасност повећала…
Може ли се као најважнији позитивни фактор постсовјетског периода сматрати јединство Руске православне цркве?
– Да, грађански рат који је отпочео у тренутку страдања Руске империје и који је подијелио православне у Совјетском Савезу и православне у изгнанству, завршио се, у суштини, актом уједињења Руске православне цркве и Заграничне цркве. Прави значај тог историјског догађаја ће се открити временом.
Шта би, по Вашем мишљењу, требало да буде основ Евроазијског савеза?
– Евроазијска тема је тијесно повезана са религиозним сазнањем и исповиједним идентитетом. При реализацији евроазијског интеграционог пројекта треба обратити посебну пажњу на конфесионално-цивилизацијски и етно-културални аспект државне политике, уколико Евроазија није само географско пространство, већ и посебан цивилизацијски свијет – „Велико пространство“ – чије је језгро Русија. Важност оваквог цивилизацијског приступа се тумачи тим да су управо конфесионално-цивилизацијске везе темељ могуће и жељене интеграције и реинтеграције у оквирима Евроазијског савеза мултинационалних територија, које су понекад вјештачки и неприродно подијељене.
У једном тексту Ви говорите о русијској (не руској) цивилизацији – можете ли појаснити шта је русијска цивилизација?
– Разлог овакве игре ријечи је, на први поглед, крајње прост: саме ријечи „руски“ и „Руси“ су у Русији изгубиле некадашњи смисао. Због чега је смисао изгубљен? Један је одговор: велика борба са руским идентитетом. Наши дједови нису повезивали ријеч „руски“ са етничком припадношћу. Као прво, тако су називани грађани Русије: руски Нијемци, руски Грци или Карелци. Као друго, тим ријечима су се понекад наглашавали православни. Као треће, њима се означавао снажан словенски суперетнос, који је укључивао Великорусе, Украјинце, Бјелорусе. Затим су совјетске власти увеле појам „совјетски народ“, а Русима су почели називати само Великорусе. Уз ово, посљедња ријеч – као самоназив нашег народа – избачена је из употребе и готово заборављена. Послије распада СССР-а, када су вјештачки отргнули Руску Федерацију од других територија историјске Русије, пре свега од Украјине и Бјелорусије, уско етничко тумачење рускости се учврстило. И сада долази до великих тешкоћа при коришћењу тих ријечи, јер не можеш увијек објашњавати шта имаш у виду… Са појмом „русијски“, све је напросто једноставније.
Кажете: „Славенофобија и њен двојник русофобија се не смију потцјењивати. Не треба заборавити да су апологете антисловенства били не само нацисти, него и многи просвећени Европљани, интелектуални предводници и творци доктрина које су промијениле свијет“ – гдје је коријен те фобије?
-Русофобија и славенофобија су близанци. Њих спаја у потпуности основан страх. Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тијесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувијек промијенити све диспозиције на политичкој карти свијета. Због тога је узрок страхова у овом случају не толико у негативном односу ка појединачним народима, колико у страху пред неизрецивом моћи словенског јединства. Шта је разрушило Југославију? Не само америчке бомбе и отворена славенофобија, која је дубоко укоријењена у свијести Европљана, него и вјештачки створена вакцина национализма, која је изазвала међусобно неповјерење међу блиским народима, али различитих конфесија. Историјску Русију такође није разрушила група авантуриста која се дочепала власти, већ отров националистичких илузија, убачених у духовну храну некада јединствених народа. Али ко је био тровач − националистичке доктрине или они који су их искористили да их пребаце од чиновника другог реда у вође независних (од Русије) држава. Очигледно је да су националистичке доктрине биле само инструмент у рукама нових „малих“ владара, спремних ради личне власти одрећи се отаџбине и заклетве, па чак и сопствене мајке. А сами ти новопечени владари такође су били и остали инструмент у рукама истинских суверена – крупних играча на пољу свјетске политике. У руском језику постоји пословица „сколько веревочке не виться, а конец будет“ (буквално: „Ма колико се конопац вртио, ипак има крај“, српски еквивалент: „Ничија није до зоре горјела“ – М. Б.). Надајмо се да ће то бити крај непријатељства и почетак новог живота. Као што кажу Срби: „Тамо гдје је јединство, тамо је и Божји благослов.“
Разговарала: Милана Бабић
Опрема: Стање ствари
| Валериј Расторгујев: Русофобија и славенофобија су близанци - Центар академске речи, Шабац Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тијесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувијек промијенити све диспозиције на политичкој карти свијета Валериј Николајевич Расторгујев (Извор: Јутјуб) Старе политичке идеје не умиру, оне могу бити благо преиначене и преименоване. Некадашњи задаци и … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар