Вести - News - Новости: Банке – трезори неповерења

субота, 26. август 2017.

Банке – трезори неповерења

Банке – трезори неповерења
Милутин Митровић

Бојим се да свет не прати јесу ли код нас окончане софистичке расправе реномираних економиста у стилу „није шија него врат“ – односно да ли је уопште постојала криза, или је то била само рецесија. Недовољно префињени светски економисти и политичари пресекли су да је 9. августа 2007. почела финансијска криза1 – и квит. Повод за овој текст је мање десетогодишњица, а више данашње чињенично стање.

Најновији подаци PitchBook Data говоре да су фондови Private Equity2 у САД и Европи, који се сматрају узрочником кризе премашили рекордни ниво, који су имали уочи избијања кризе и од некадашњих 429 милијарди долара стигли на данашњих 739. Свет финансија је незадрживо активан, а писање о њему личи на адреналином набијене репортаже из Лас Вегаса – срећа (за малобројне) и сузе (за већину).

Пратећи осамдесетих година у Њујорку изузетно активне марксисте са City University of NY први пут сам поверовао да је Маркс неизбежна карика у еволуционом развоју данашњег homo sapiensa. Марксова теорија о кризама у капитализму има небројено много висококвалификованих интерпретатора који доказују њену актуелност и данас. Постоји Капитал, постоји поглавље о тенденцији пада профитне стопе… и ту су разлози зашто је Маркс опет у моди.

Маркса наводим пре свега зато што бих се радо помучио његовим тешко разумљивим тумачењем (данашњег) поимања неких економиста како раст продуктивности више није релевантан. У већини развијених земаља продуктивност успорава, па није јасно да ли је теорија о балансираном расту активности (zero-sum3activity) само тежња да се оправда стање или помало застрашујућа будућност. Наиме, рапидна аутоматизација и роботизација рефлектују се падом продуктивности и растом нископродуктивних запослења и нископлаћених послова – тзв. „гиг економија“. У питању је остварење неолибералистичког сна – о магичној флексибилности рада. Највидљивији облик тог достигнућа су момци што кроз саобраћајни хаос великих градова пролећу на бициклима разносећи (за мале паре) пословну пошту или пице и пиво. Према америчком Бироу за радну статистику осам од десет најбрже растућих „занимања“ спада у „гиг“ категорију најнестабилнијих и најниже плаћених послова.

О финансијској кризи 2007. године штампано је много књига, највише популарних, међу којима је и моја под насловом Постмодерна времена. Она се, криза а не књига, може резимирати врло кратко: за спасавање посрнулих банака, компанија и спекуланата у свету је убризгано укупно 12.300 милијарди долара. То је за 1.102 милијарде долара више него што је бруто домаћи производ (БДП) Кине који ствара 1.384.930.000 становника! Највећи део тог новца, од тренутка колапса банке Lehman Brothers 2008. године, добиле су банке и финансијске установе, али су и паре за све остале морале проћи кроз банке, уз њихову провизију, како би формално био поштован принцип и држава не би тим новцем „национализовала“ дужнике и угрозила светињу приватног власништва. Нисам чуо или прочитао да је неко описујући трансакције спасавања капитализма употребио омиљену флоскулу – „новцем порезника“.

Новац је упумпаван поступком названим квантитативно попуштање4 (QЕ – qуантитативе еасинг). Смисао је да Централна банка откупљује државне дугове и тако пушта ликвидни новац у промет. Тиме би, рачунало се, била изазвана и контролисана инфлација до 2 одсто, а она, по теорији, покреће економију. Међутим, посебно када је ЕУ у питању, ефекти су били више него траљави, па се са 60 милијарди евра прешло на 80 месечног упумпавања ликвидног новца не би ли се покренула економија. Додатна галантност с „парама пореских обвезника“ добила је назив Helicopter Money5 – фигуративно: бацање новца. Подаци за половину ове године говоре да стопа инфлације у ЕУ упркос „бацању новца“ износи само 1,3 одсто. Нема инфлације јер и банке и компаније добијена ликвидна средства користе за откуп сопствених акција (buy-in), концентришући власништво и повећавајући резерве. Новац најмање стиже у производњу и потрошњу па отуда нема ни инфлације.

У једној студији кризе (Дуфоур и Орхангази) могуће је прочитати како је помоћ упућена ка ниско и средње развијеним земљама (ММФ је формирао фонд од 1.100 милијарди долара) искоришћена да се те економије принудно отворе за међународни капитал и да се у њима спроведу програми резања јавне потрошње. САД никада нису у свој антикризни програм унеле смањење својих издатака за јавну потрошњу као лек за кризу. Енормна администрација и фантастични издаци за војску6 САД остали су ван домета борбе против кризе. Поред тога, више од 3.000 милијарди државних субвенција дато је на куповину „токсичних акција“ и рекапитализацију финансијских институција. Треба ли напомињати да је то адреналинска инјекција „новца пореских обвезника“ датог за опоравак приватних губитника у земљи неолибералног капитализма.

Постоји у економији термин Паретова оптималност (Pareto Optimality) која каже да при непромењеном обиму вредности није могуће побољшати стање једне индивидуе, а да то не проузрокује погоршање неке друге у односу на стање пре промене. У случају санирања финансијске кризе, извршена је вероватно највећа нереволуционарна прерасподела богатства у историји. Несумњиви добитник по Паретовом принципу је финансијски сектор, банке као његов симбол и шпекулантски капитал широм света. Могућност да се то обави без физичког насиља има ведрију варијанту у Галбрајтовој (John Kenneth Galbraith) циничној, често цитираној досетки да „будале повремено треба раздвојити од новца“. С друге стране, Милтон Фридман је као Пиночеов саветник озбиљно потпиривао оружано рушење легалне власти председника Аљендеа, рачунајући да хаос грађанског рата омогућава спровођење његових (нео)либералних мера, што се легалним путем не би могло. Успех тог подухвата доказ је да економија, упркос другачијим тврдњама, није гадљива на употребу силе и да демократија уме да јој засмета.

Мрачно наслеђе кризе сада се постепено прекраја. Прошле седмице два америчка фонда за некретнине интегрисала су се у компанију са 82.000 некретнина које су за багателу откупљивали од банака као хипотекарну заплену за неплаћене кредите у време кризе. Висок профит који се сада може очекивати од правовремене хазардне куповине очитује се у берзанској процени компаније на 20 милијарди долара, што је два и по пута више него што су износиле прошлогодишње активе оба фонда заједно. Запосленост се вратила у Америку; истина реалне плате и продуктивност стагнирају, но све више људи смиреније живи и има воље да купује. Банке су чак у бољем стању него пре кризе – боље су капитализоване „новцем пореских обвезника“, дакако. Једино што су неугодно доживеле и оне и цео финансијски сектор, и политика, и економска елита, јесте губитак моралног поверења, што њих не баца у превелику бригу.

Биолози тврде да су крпељи7 и акари једно те исто, само што су се крпељи еволуцијом специјализовали да сишу крв и преносе лајмову грозницу која се јавља у циклусима као кризе у капитализму. Рекао бих да су многе банке пођеднако еволуирале у бесрамне друштвене паразите. Данас велики број компанија, нарочито оних из технолошког сектора, чувају ликвидна средства у сопственим „сламарицама“. Та средства нису уопште мала – износе укупно 974 милијарде долара (извор: Емеа – ЕУ институција). Највећим делом су настала преливањем ликвидних средстава из државне благајне у банке и компаније. Новац до ког су дошле како би се покренула економија најмање је отишао у производне сврхе. Много су примамљивији профити који се стичу финансијским коцкањем, а не улагањем у нископрофитну индустрију. Опште урушавање поверења, а посебно у банке, довело је високопрофитне компаније у ситуацију да самоинвестирају у будућност као Тесла, Амазон, Mајкрсофт, Епл… Само ова последња компанија према проценама Мoody's има 246 милијарди долара ван домашаја америчких порезника и банака. По њиховој рачуници укупни износ је 1.840 милијарди, што је дупло више него процене Емеа.

Стара је изрека: ако ћемо о моралу, онда у цркву, а не у банку. БНП Парибас, настала као француско-холандска банка давно пре кризе, постала је мултинационална, трећа по величини у свету. Под рефлекторе је пала тек када је ојадила америчке инвеститоре ликвидирањем својих хеџ фондова на почетку кризе. Отворен је досије па се обзнанило да је под зеленашким каматама давала новац за наоружавање суданској влади у време Дарфур кризе и ембарга ОУН. Исто се поновило са Кубом и Ираном, упркос санкцијама; а оптужена је и за тајно кредитирање владе Хутуа у геноцидном рату против Тутсија у Руанди. Укупна новчана казна од 9 милијарди није била у стању да је пољула, јер је очито зарадила знатно више. Пољуљала ју је криза, али је девет година после кризе та и таква банка истина пала са трећег на осмо место, само не због казни и махинација него због тога што су се на прва четири места попеле веће и јаче кинеске банке. Уза сав губитак поверења, судске процесе, смене руковдства, БНП Парибас је прошлу годину завршила са активом од 2.190 милијарди долара, а рачуна се да ће ове године премашти предкризних 2.470 милијарди.

Италија је узор успеха за несолидне земље. Прошла је кроз кризу као што је пролазила кроз ратове – увек би се на крају нашла на победничкој страни. Последњи потреси се смирују ових дана. Банка Popolare di Vicenza и Венето Банка су пале под стечај јер су пословним пријатељима, родбини шефова и политичким партијама масовно делиле кредите који никада неће бити враћени. Соломонско решење за њих нађено је тако што ће бити основана „лоша банка“ (bad bank) у коју ће се пренети ненаплатива потраживања и то увалити држави, а Банка Интеза се понудила да за 1 евро преузме оне делове проблематичних банака који се могу профитабилно користити. Наравно, све се то догађа уз много буке, кукњаве и државног самарићанства. Већи проблем је био са националним банкарским поносом – банком Monte dei Paschi di Siena (МПС), коју су 1472. године основали сточари из Сијене и која је најстарија непрекидно активна банка на свету. По истом кључу као и претходне банке опљачкали су је они који су је водили у спрези са политичарима, финансијским шпекулантима и индустријском буржоазијом. Свој прљави посао претворили су у кукњаву над малим штедишама који ће изгубити оно што су штедели целог века… бла, бла, бла… и држава је одрешила кесу и уз одобрење Европске комисије убризгала 4,5 милијарди евра. Уз раније поседовани део тако је са укупно 53,45 одсто постала доминантни власник.

И овога пута је упалио италијански доминантни трик спасавања (приватних) капиталиста „парама пореских обвезника“. Нису спасавани мали штедише и ситни бизнис него банка, монструм, крпељ и њени спекуланти. Уместо да су мале штедише обештећене са по 100.000 евра колико држава гарантује, а да се шпекуланти пусте низ воду. Национални банкарски понос и лажна брига о ситним штедишама имали су толику снагу, или је у питању много јачи интерес, да је чак и ЕУ пристала да одобри противзакониту индиректну национализацију банке. А банкарски босови, као што је то и у Америци и било где другде, на време су побегли уз обилате „златне падобране“ – отпремнине. Директор МПС добио је 19 милиона евра за испраћај. Најскромнији, Самуеле Сорато, генерални директор банке Popolare di Vicenza, добио је отпремнину од 4 милиона евра, и још три плате од по 600.000 евра до одласка у пензију! А само пензије таквих су довољне да се нормалном човеку заврти у глави. Рецимо, пензионисани директор невелике миланске Интербанке Мауро Гамбро прима 52.000 евра пензије (истина бруто), што је у преводи на српски 6 милиона и 84 хиљаде динара месечно! За остале нисам нашао податке, али не верујем да имају проблема да се протегну с парама до наредног месеца.

У Италији се ипак једна политичка агломерација побунила: „Покрет 5 звездица“ (М5С)8 прекидао је експозе министра финансија у Парламенту повицима: „Доста са кљукањем банака“ и „На улицу покварени банкари“. Но, како та сајбер популистичка творевина непрекидно прави џумбус и виче, то је ефекат врло мали. Новог директора „национализоване“ МПС могао би да погоди закон по којем руководиоци државних предузећа могу имати плату највише до 10 просечних износа плате запослених. Колико год да то изнесе, биће за банкаре беда, јер гро запослених у банкама прима 1.500 до 2.000 евра месечно.

У време кад је католичка црква гајила латински језик, теолози су формулисали да банкар vix aut numquam potestDeo placere – никада Богу не може бити мио. Догурало је дотле да се присећамо онога што је у средњем веку формулисано, па полако сада прелази у парламентарне преџаконске процедуре. Италија расправља о законском ограничењу прихода, што је неизводљиво када су приватне банке у питању. Много дубља и озбиљнија је иницијатива из Америке – да се укине закон којим грађани немају права да покрећу колективну тужбу (class action) против банака. Дубину суманутости тог закона открива детаљ – да само војна лица имају права на такву тужбу! Дакле, по закону колевке либералног капитализма са банкама се може судити само појединац, са извесношћу плаћања астрономских судских трошкова и дакако без икакве извесности да победи ергеле банкарских адвоката. Изузеће војних лица јасно ставља до знања свест о привилегији. Ипак се почело бар расправљати, па ако стигне предлог до Парламента, чека га непремостиви банкарски лоби. Моћ господара новца је превелика.

Према проценама Bank of England, првих десет инвестиционих банака у свету имају годишњу активу од 7.488 милијарди долара. Пред таквом сумом свака политика пада на колена. Кад се нагомилају толики новац и моћи, онда је сасвим умесно питање које је лондонски Економист поставио у наслов текста: „Одакле може доћи следећа криза?“ Њихова анализа показује да су се спрегом финансијског сектора и политике дугови, дубиозе, ненаплаћена потраживања… једноставно преселили из банака у државе. Укупни јавни дугови држава у свети износе данас 217.000 милијарди долара, што је пораст од 327 одсто у односу на стање из 2008. године. Ако је стање такво, онда банке и рачуноводствено држе државе у шаци, јер су оне те које поседују дугове држава. Све заједно је у питању невероватна финансијска алхемија. Но тема није политичко-етичка, него где ће прво да пукне. Берлусконијев некадашњи министар финансија проф. др. Ђулио Тремонти, аутор „креативних финансија“, панично је неки дан упозорио: „Ко има новца у банкама нека их вади док још може“. Озбиљнији скрећу пажњу на огромне кинеске унутрашње дугове, процењене на 290 одсто њиховог БДП-а. Ако тај балон експлодира, затрешће се цео свет. Проблем је толики да је главна тема о којој ће се расправљати на предстојећем конгресу кинеске Комунистичке партије.

Кина је чудо које јури или срља, то још није јасно. На пример, 65 одсто поседника мобилних телефона, а таквих је 425 милиона у Кини, обавља финансијске трансакције, од плаћања новина или кафе до трансфера новца и подизања кредита, искључиво преко мобилних телефона. Обим тих трансакција према сајту Маркет Могул9 износио је 2016. чак 5.500 милијарди долара! Прочитао сам репортаже једног америчког и једног италијанског новинара који су фасцинирани чињеницом да су се у Кини, плаћајући кредитном картицом, осећали неугодно као да су времепловом из средњег века стигли у неку другу модернију димензију. Новац, ни у облику картица више није „ин“.

Међу многим нагађањима узрока нове кризе видно место има страх од криптовалута, које јесу проблематичне нарочито као најефикаснија машина за прање прљавог новца. Хакерски терористи скоро без изузетка траже да им се уцене исплате у биткоинима. Међутим, укупан обим криптовалута износи 143 милијарде долара, што је много за појединца, али мало за човечанство. Довољно је упоредити са кинеским бројкама и видети да то није финансијска, него можда криминалистичка проблематика.

Видим у једном таблоиду како „једини економиста у свету који је предвидео кризу 2007. године“ најављује нову која само што није почела. У питању је један из мноштва естрадних економиста Стив Кин, који ко зна шта је рекао или написао, али је добро дошао за тзв. „клик економију“ – да се наведу наивни да кликну (то доноси приходе), па дакако не нађу ништа што би оправдало наслов. Тешко да ће у догледно време поново доћи до неке кризе. Одбрамбени механизми против било каквог преврата, па и финансијског доведени су до максимума. Нису успеле разне наранџасте, зелене и сличне револуције, афричка и друга пролећа, Haselovo: Indignes Vous!, Occupy Wall Street… Ништа није оставило значајне трајне последице. Па ипак, бар ја живим у уверењу да је данашњи доминантни економски и политички систем историјски превазиђен и неодржив на дужи рок те да се мора из темеља мењати. Питање је само може ли се то учинити мирним путем.

Жак Атали је (видим из рецензије, књигу нисам читао) објавио нову ни мало оптимистичну књигу Кратка историја следећих двадесет година, у којој каже: „Ако до следећег века човечанство не изврши самоубиство… и ако историчари буду заинтересовани да проучавају оно што се догодило данашњим људима, онда ће се изненадити откривши да 2017. није избила никаква револуција која би спречила ‘Велику катастрофу’ што ће недуго после те године избити“.

Нешто не пратим у последње време јесу ли код нас окончане софистичке расправе реномираних економиста у стилу „није шија него врат“ – односно да ли је уопште постојала криза, којој се навршило десет година, или је то била само рецесија.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

1. БНП Парибас је 9. августа 2007. као трећа највећа банка на свету у том моменту блокирала три своја инвестициона фонда на тлу САД и тако оштетила инвеститоре за милијарде долара. Има их у Европи који би тиме да приграбе примат у пропадању.

2. Не бих да невешто преводим назив. Користи се рецимо: „приватни акционарски“ или „ризико“ капитал, а и једно и друго је само делимично прихватљиво, јер су у питању фондови који купују фирме, разбуцају их, реорганизују и продају оно што вреди. Тако обезбеђују високе камате на улоге, не мање од 250.000 долара. Не котирају се на Wall Streetu, никоме не подносе рачуне. Називају их и „Нови вандали“, а виде се као битан узрочник кризе 2007. године.

3. Најупрошћеније коришћење термина „зеро-сум“ је у теорији игара, а подразумева да колико год једни учесници губе, толико други добијају. Lester Thurow је 1980. године објавио утицајну књигу The Zero-Sum Society – где међу првима анализира данашње друштво са тог становишта неправедне прерасподеле.

4. Мислим да је мање насиље над језиком, односно значењем економских термина ако се они оставе на енглеском, који је лингуа франца за многе области. Насилно превођење није доказ језичког суверенитета него нерационалности.

5. Термин је сковао Милтон Фридман у опусу Оптимална количина новца (Амазон, половна $25), а подразумева стање када QЕ и смањење камата скоро до нуле нису у стању да покрену економију, па треба додавати још новца.

6. Амерички војни буџет је Обама желео да смањи на 551 милијарду. Међутим, Washington Times тврди да је на крају ипак изнео 610 милијарди. Једна од првих мера Трампове администрације било је повећање буџета за 65 милијарди, што јасно открива ратоборне амбиције републиканаца на власти. Америка за војску и рат сама издваја (640 милијарди – податак Сипри) више него наредних девет најмилитаристичкијих сила у свету заједно.

7. За крпеља се на арапском користи реч sekka, која истовремено значи и новчић. На италијанском је zecca, а друго значења те исте речи је – ковница новца. Да ли је у питању случајност?

8. М5С је постмодерна творевина регистрована у Привредној комори Италије као приватно предузеће једног комичара и једног компјутерског гуруа. Има функцију политичке партије/покрета и по анкетама води са око 30 одсто као најјача појединачна политичка снага. Прелетачевићев покрет је неуспела копија.

9. Маркет Могул је једна од најбрже растућих финансијских старт-уп компанија коју су основали тзв. миленијалци. Имају врло квалитетан сајт са дневним аналитичким информацијама и недељним избором тема.

Пешчаник