Држава помаже (стране) губиташе

недеља, 20. август 2017.

Држава помаже (стране) губиташе

Држава помаже (стране) губиташе
Весна Радојевић

Од 41 компаније са којима је држава Србија потписала уговоре о подстицајима у периоду 2014 - 2016. године најмање 13 послује са губицима, док за 14 компанија још увек није објављен финансијски извештај. Још толико компанија послује са нето добитком. Неке од инвестиција које су описиване као развојне у тренуцима њиховог отварања показале су се неуспешним што опет отвара питање државне логике да сипа новац пореских обвезника у касе страних инвеститора које, чак ни са субвенцијама, не могу да послују са профитом?

У тренуцима када се Министарство привреде хвали успешном реализацијом 72 субвенционисана пројекта за које кажу да су запослили три пута више радника него што су се уговором обавезали (што се користи као аргумент за даљу политику субвенција), други списак - 41 компаније, о којима је Истиномер писао у више наврата, показује да чак 13 компанија упркос великим државним субвенцијама остварује нето губитке.

Укупни губици ових компанија износе око 20 милиона евра, а највеће минусе у буџету исказале су компаније ”Lear Corporation” из Новог Сада са 560.699.000 динара, компанија ”Хачинсон” из Руме која је остварила губитак близу шесто милиона динара, као и ”PKC Wiring Systems” из Смедерева са губицима од 722.384.000 динара.

Према решењу објављеном на сајту Комисије за контролу државне помоћи, компанија Lear Corporation добиће око 9 и по милиона евра за запошљавање две хиљаде радника. Новац ће бити исплаћен ове и следеће године и то у три транше. Током ове године, компанија ће добити око 3,8 милиона евра, а остатак у две транше током 2018.

О овој компанији и начину на који је добила државну помоћ писала је и Транспарентност Србија у свом истраживању у коме каже да је према подацима Централног регистра за обавезно социјално осигурање (ЦРОСО) Леар 31. марта 2017. запошљавао 1549 радника. У самом решењу Комисија је дозвољеност државне помоћи рачунала у односу на трошкове зарада - тако су израчунали да ће две хиљаде запослених у двогодишњем периоду Леар коштати 29.440.000 евра - што значи да су рачунали да ће просечна зарада радника у овој компанији бити нешто већа од 600 евра, док је уговором предвиђена обавеза да се запосленима исплаћује нето зарада за 20 одсто већа од минималне зараде.

”Министарство привреде није доставило било какве податке о извршавању обавеза корисника (извештај ревизора) из којих би се могло закључити колики су износи које Леар исплаћује за зараде, односно колика је просечна зарада. Наиме, уколико се исплаћују зараде на минималном нивоу предвиђеном уговором (око 350 евра) поставља се питање да ли је субвенција у оквиру граничних дозвољених вредности (2000 запослених * 24 месеца * 350 евра = 16,8 милиона те би субвенција од 9.588.000 евра представљала 57% трошкова)”, пише Транспарентност.

Из оваквих резултата пословања ове компаније за производњу кабловских снопова закључујемо две ствари - да ћемо ове године (јер смо обавезани уговором о подстицајама) дати страном инвеститору у губицима близу четири милиона евра, али и да би неко од надлежних органа требало да се забрине за судбину око 1500 запослених које тренутно Леар запошљава у Новом Саду.

Разлога за бригу има још у најмање 13 случајева. Тек објављени финансијски извештај показује да компанија ”Хачинсон” из Руме наставља да бележи губитке. Наиме, прошлу годину ова компанија завршила је са губитком од близу 600 милиона динара. Држава се уговором о подстицајама обавезала да овој компанији за запошљавање 167 нових радника исплати нешто више од 1.900.000 евра до краја следеће године, што отприлике износи око 11 хиљада евра по раднику.

Упркос овоме, у јеку предизборне изборне кампање Александар Вучић је отворио нови погон ове фабрике и казао да је срећан што Хачинсону добро иде!

”Срећан сам што Хачинсону добро иде, изигравао сам овде радника читавих 30 секунди... Мислио сам да ћу то гумено црево да поставим очас, али... Срећан сам што имамо обучене раднике”, казао је тадашњи премијер Вучић.

У губицима је и смедеревска фабрика ПКЦ, о чему је Истиномер недавно и писао. Иако је у самом решењу о дозвољености подстицаја Комисија за контролу државне помоћи написала да је производња каблова специфична делатност ”која има добар пласман на тржишту и која има потенцијала, те је важан сегмент економске структуре и стабилности укупног привредног развоја Републике Србије”, ПКЦ је у 2016. години приказао губитке од шест милиона, а годину пре од четири и по милиона евра.

Губитке су исказале и компаније ”Truck-Lite Europe” (2.167.000), ”Aster tekstil” (129.661.000), ”Mei Ta” (150.327.000), ”Weibo - Group Srbija” (21.000), ”Yazaki” (32.782.000), ”Coficab” (120.931.000), ”Sinterfuse” (42.049.000), ”P&T Design” (6.946.865) као и компанија”Tibet Moda” (17.840.000), ”IN-connect” (19.600.000).

Највећу добит, од око 6 и по милијарди динара, има компанија Тигар Тајерс из Пирота која запошљава око 3.200 радника и којој ће грађани Србије исплатити до краја 2018. године 30 милиона евра за запошљавање 500 радника, чиме долазимо и до рекордних 60 хиљада евра по раднику!

Када је недавно Министарство привреде објавило да су 72 компаније запослиле 27.000 људи више него што је уговорено (око 39 хиљада радника укупно), а у жељи да оправда ова државна давања, министар привреде Горан Кнежевић рекао је да је у потпуности испуњен један од основних циљева давања подстицаја - раст запошљавања и да је та подршка државе превазишла очекивања.

"Сваки уложени евро нам се врати вишеструко за 14 месеци кроз различите порезе и доприносе и друге приходе државног и локалних буџета. Поред чињенице да је велики број људи добио посао у овим фабрикама, много је и оних који су били ангажовани на њиховој изградњи и касније у току пословања", казао је Кнежевић.

Истиномер је од министарства привреде добио списак компанија из њихове анализе, а подаци Централног регистра обавезног социјалног осигурања заиста показују број запослених у овим компанијама које је министарство и изнело (нешто више од 39 хиљада). Међутим, нисмо добили пратећу документацију попут потписаних уговора о подстицајама како бисмо се уверили који је број радника договорен, да ли је то заиста 27 хиљада више и сазнали податке о државним трошковима за ове намене.

Због чега је министарство узело као пример баш ове 72 компаније, да ли их брину губици субвенционисаних инвеститора и да ли држава планира да направи свеобухватну анализу ефеката државне помоћи Истиномер ће писати у наредним данима.

Истиномер

Још истине о пословању Ер Србије

„Мислим, (од) фебруара прошле године, чак мислим фебруара претпрошле године, ми немамо никакву помоћ Владе републике Србије. Ер Србија, кажем, послује на тржишту.“
Синиша Мали

КОМЕНТАР ИСТИНОМЕРА

Питање новинара се није чуло, али из одговора Синише Малог оно може да се реконструише: градоначелник Београда, овде у улози председника Наџорног одбора Ер Србије, упитан је о државној помоћи коју Влада Србије пружа Ер Србији. А Синиша Мали је онда устврдио да Влада од фебруара 2016. (а можда чак и фебруара 2015) не даје никакву помоћ домаћем авио-превознику, и да он тржишно послује.

Пре него што погледамо бројке из финансијских извештаја важно је да се подсетимо да се уговором Етихад обавезао да заједничку компанију финансира са „до сто милиона долара“, а да чак ни то не буду (само) инвестиције, већ у тих 100 милиона улази и кредит који после Ер Србија мора да враћа Етихаду.

С обзиром да је однос власништва у Ер Србији 51:49, дакле, практично Етихад и Влада Србије деле компанију „пола-пола“, требало би и да су улагања у заједнички подухват приближно иста. Уосталом, Синиша Мали је више пута то говорио: „На почетку је Етихад био тај који је финансирао, договор је био да као стратешки партнери финансирамо пола-пола: Етихадово улагање је 100 милиона долара и жеља нам је била да у року од три године стабилизујемо компанију да може бити самоодржива.“ (Интервју порталу Танго Сикс, март 2016)

Дакле, са оних „до 100 милиона долара“, и са идејом да држава и Етихад треба исто да уложе, погледајмо шта кажу бројке из званичних финансијских извештаја од 2014, што је прва „цела“ година Етихадовог учешћа у пројекту „Ер Србија“, па закључно са извештајем из 2016. године.

У 2014. години држава је Ер Србији дала 69,32 милиона евра. Исте године, Влада Србије је „натерала“ Аеродром Никола Тесла (у коме је она већински власник, са око 83 одсто акција) да Ер Србији опрости дуг у износу од 16,79 милиона евра. Овде треба напоменути да један део акција Аеродрома имају и грађани Србије, којима је тако – а да нису питани – смањена висина дивиденде која иде из добити Аеродрома.

Потом, у наредној фискалној години, држава је субвенционисала Ер Србију са још 48,68 милиона евра, и натерала Аеродром да се одрекне још 19,26 милиона евра – дуг који је Ер Србија направила према Аеродрому, и била ослобођена од плаћања.

Ако сада направимо „међурачун“ за 2014. и 2015, држава је директно упумпала у заједничку фирму 118 милиона евра, и оштетила пословање Аеродрома за још 36 милиона евра – укупно 154 милиона. Према томе, већ је у 2015. држава далеко пребацила оних „до 100 милиона долара“ које Етихад по уговору треба да унесе у компанију – што би било сасвим у реду, да се у пропорционалном износу променио однос у власништву у корист државе Србије. Али – није, остао је и даље на оних 51:49.

И Синиша Мали је у изјавама и интервјуима понављао да то што у финансијским извештајима пише да је субвенција, да је то заправо инвестиција државе у реструктурирање заједничке компаније. Нека буде и да је тако – али то може да важи само до оних „до 100 милиона долара“. Све преко тога не може да буде ништа друго него државна помоћ, односно субвенција Ер Србији – и то без икакве користи по државу, с обзиром да се њено учешће у власништву не мења.

Крајње упрошћено – уђете ви и ваш ортак у бизнис са по 100 динара, уз власништво пола-пола. Следеће године ви уложите још 100, ваш ортак ништа, а удео власништва у фирми се не промени. Не бива, када је реч о рационалном, тржишном размишљању. Но, у овом случају бива.

На ових 154 милиона у 2014. и 2015, држава поклања још 40,1 милион у 2016. години, чиме се Синиша Мали – ако до сада није – дефинитивно квалификује за оцену „кратке ноге“, када је реч о тврдњи да Ер Србија нема никакву помоћ државе од фебруара 2016. (2015) године. Штавише, Мали без проблема добија исту оцену и за тврдњу да компанија послује на тржишту. Наиме, за претходне три године, Ер Србија је само кроз директно субвенционисање и ослобађање дугова Аеродрому добила 194 милиона евра државне помоћи, а за те три године укупна нето „добит“ компаније износила је 7,4 милиона евра. Сасвим је јасно да би таква компанија у било ком тржишном облику пословања одавно пропала.

Што је најгоре, сва је прилика да се државна помоћ Ер Србији наставља, иако је 31. децембра 2016. истекао рок за реструктурирање фирме, током које је предвиђена државна помоћ за опоравак. Према финансијском извештају, последњег дана 2016. године Ер Србија је на рачунима комерцијалних банака у земљи имала 79,2 милиона долара орочене штедње до јуна 2017, уз могућност превременог разрочења.

Дакле, компанија је 31. децембра располагала са 79,2 милиона долара у кешу, а држава је онда 9. јануара 2017. дала Ер Србији кредит Фонда за развој од 14 милиона евра, на 18 месеци, са каматом од 3,5 одсто. Чак би и ово могло да се сматра државном помоћи, ако се узме у обзир да је Ер Србија у 2015. и 2016. од другог сувласника, Етихада, добила кредит од 117,5 милиона долара по двоструко већој каматној стопи.

Такође, финансијски извештај за 2016. показује да ће реструктурирање фирме потрајати дуже од предвиђеног, те да је у припреми „ревидирани план реструктурирања за период након 2016. године“, и да се о томе разговара са државним институцијама.

Дакле, чекамо да видимо колико ће износити државна помоћ за 2017. годину компанији која, како рече председник њеног Наџорног одбора, од фебруара 2016, а можда чак и од фебруара 2015, нема никакву помоћ Владе републике Србије. Како ли би све изгледало да је има?

Истиномер