Немцима и западу не смемо веровати

недеља, 25. октобар 2015.

Немцима и западу не смемо веровати

Немцима и западу не смемо веровати
Ненад БЛАГОЈЕВИЋ -
Годинама и деценијама, тачније од стварања измишљене државе Југославије и давања државности онима који је никад нису имали, Срби покушавају да буду исток на западу и запад на истоку. Губе време покушавајући да западу објасне православну душу, труде се да истоку дају разлог да западу пружи још једну шансу, шансу за спасење. Балансирајући између, иако је православна душа увек окренута истоку, окренута Богу, упуштена је и у сталну борбу са западним злом. Покушавајући да. онако како само он уме, хришћански опрости и помогне, Србин се бори годинама и деценијама, можда и вековима. И, шта је на крају добио светосавац? Добили смо да нисмо ни исток ни запад, добили смо да нас инфицирају клицом западног зла. Нисмо слушали претке, нисмо се водили срцем, мислили смо да ми знамо најбоље. Дали смо изгледа себи превише на значају.
Сада смо за гордост кажњени вирусом запада, вирусом који је могуће излечити само поновним потпуним враћањем светосављу. Сада наше душе, иако заражене, настављају да воде борбу јер у дубини не прихватају да нестану, не прихватају да их болест победи. Проблем је што душа заражена вирусом изазива неповерење оног искрено православног и неупрљаног дела. Покушавајући да онима са запада без срца објаснимо зашто морају имати душу, а рачунајући да ће их хришћанска љубав у то и убедити, почели смо да лутамо и да се одвајамо од своје суштине. Тај пут је погрешан, води нас директно у понор и морамо што пре то увидети. Морамо да схватимо да више не можемо да се вратимо на прави пут тако што ћемо чинити исте оне потезе који су нас са правог пута скренули. Србин је вековима знао да, без обзира на ветрове и олује живота које су га бацале на разне стазе и богазе, увек своја једра на крају усмери на једину могућу, једину праву страну. Надамо се да ће то и сада бити у стању да уради.
Светосавац сигурно није онај ко инсистира да он мора нешто да мења. Србин је само покушавао да помогне другима у тој својој искреној и светосавској жељи, није се посаветовао са прошлошћу, са истином. Зато је наивно покушавао да помогне, замало изгубивши себе онима којима нема помоћи, јер их је зло толико обузело да више и не прихватају помоћ. Наравно да би сваки прави православни хришћанин био пресрећан да је свет искрен и праведан. Пошто то није тако а нема ни изгледа да на западу тако буде, Србин мора да заштити своју Отаџбину и да размишља о њеном интересу. Прави Србин је онај ко пре прихвата смрт него издају или продају своје Отаџбине.
„Пријатеље имам, а непријатељи су се сами одабрали.“
Ф.М.Достојевски

Да би знао да препозна опасност, Србин мора да послуша искуства својих ђедова. Она му јасно говоре шта може да очекује од превртљиве и пакосне Енглеске, шта га чека од лажног француског пријатељства а шта од Немачке, односно од оних који вековима имају тежњу да га униште. Могу све те лажне демократије, лажне праведне државе, где је правда само оно што њима доноси корист, да обуку било које одело, ништа се неће тиме променити. Креатори садашњег одела су НАТО и ЕУ, али име креатора и није битно, битно је да када се та одела скину увек ће се појавити истина, увек исти манекени. Они манекени чија се суштина не мења, а то је жеља да се уништи православна душа Србинова.
Једноставно је, само треба историју да не игноришемо. Енглези и „савезници“ са запада – нису ли то они који су нас бомбардовали на ускрс 1944? Да ли су то исти они који су на својим бомбама исписивали Београду и Србији поруку: „срећан ускрс“? Нису ли то они који су нас бесомучно и даноноћно бомбардовали 1999 ? Није ли то онај запад који инсистира да се одрекнемо душе, да се одрекнемо нашег Косова и Метохије ? Можда су то они наши „пријатељи“ са запада који не траже тако много. Траже само једну ситницу, траже да престанемо да постојимо. Траже само да се више не крстимо са три прста, да цркве претворимо у џамије и да те неукротиве Србе светосавце у себи једноставно потаманимо. Па да ли ћемо то да им дозволимо ?
Наши властодршци нас убеђују да ипак није ништа тако страшно. Говоре нам да је важно да су нам ту Немци, да се можемо поуздати у њих. Наравно да су то они исти Немци из Првог и Другог светског рата. Па зар постоје неки други Немци? Зар то нису потомци оних који су стрељали ђаке у Крагујевцу, потомци оних који су побили 2190 цивила између 15. и 16. октобра 1941. у Краљеву… ? То су деца оних који су свим силама подржавали НДХ, оних који су стрељали сто Срба за једног убијеног Немца (окупатора). Тачно је да то правило нигде другде није важило, није важило нигде где није држава православних Срба.
„Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, то је проблем од којег ће боловати Европа још сто и педесет година. Па ни тада му не видим решење. Јуче сам, у пролазу, чуо како један Немац разговара са нашим војником. Требало би много страница, па да се опише тај „тон“. Ја тај тон познајем, знам шта значи и шта се крије иза њега… и ја се забринуто питам : Када ће ишчезнути из њих то нешто нељудско? Они би хтели да их сви остали и воле и поштују, и у исто време и да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то да онај ко не поступа са људима као са људима, престаје да буде човек.“
Иво Андрић, 3.новембар 1946.
Немачка је доказ да онај ко не чита историју мора да је понавља. Ово што је 1946. приметио Иво Андрић не можемо сматрати новим сазнањем. Довољно је да се сетимо клетве српског кнеза Алексе Ненадовића из 1792 па да изгубимо сваку симпатију ка Ангели Меркел. Довољно је то српском народу али изгледа не и његовим самољубивим властодршцима. Зато их још једном морамо подсетити на те речи кнеза Алексе Ненадовића, које је записао његов син прота Матеја Ненадовић, остављајући их Српском народу у аманет:
„Аустријски цар на цедилу оставља мене и сав народ српски, исто онако како су његови стари наше прадедове оставили, те ћу зато поћи од манастира и казивати сваком калуђеру да у сваком манастиру напише да више никад ко је Србин – Немцу не верује.“
Немци су 1914. помогли Аустро-Угарској, 1941. смо поново имали блиски сусрет, 1991. су наравно помогли све наше непријатеље а 1999. учинили све што је у њиховој моћи да Срби бомбардовање не забораве. Па сада нека наши политичари и даље игноришу Иву Андрића, Алексу Ненадовића, нека и поред свих упозорења воде Србију у загрљај непријатељу. Или нам опет без страдања није јасно ко су „велики пријатељи“ нашег премијера за које он каже: „пре ћу отићи из владе него да покварим пријатељство са Немцима“. Мислим да је овде сваком нормалном избор сасвим јасан.

„Размишљам како су нас Немци наградили што смо их од Турака и Маџара бранили и видим да донде, док је сабља у руци била, нешто нам је и дато; како сабља у корице тако заборавили наше доброчинство и што нам је дато – опет је узето. Немац нас само за нос вуче. Немцу не треба веровати, јер има сто година како нас вара.“
Сава Поповић Текелија, 19.фебруар 1796.
Ми данас само можемо да потврдимо тачност навода Саве Текелије, и позивајући се на ове речи да додамо да није сто година него већ, ево, триста година како нас варају и не престају. Њихова намера је да и даље наставе тако док год међу нама има будала које им верују, које им руку пружају. У праву су и они који кажу да је све то ипак било давно, али да ли је баш тако? Да ли је било давно за оне који су од злочиначке руке изгубили најмилије своје? Имамо ли образа и храбрости да њима кажемо да то није истина јер је било давно? Мада се запад увек потруди да нас подсети да се ништа не мења, колико год времена прошло. Они који нису сигурни могли су да прате 21.10.2015. гласање за улазак квази творевине Косова у УНЕСКО, и то баш на исти дан када су 1941. стрељани ђаци и цивили у Крагујевцу. Опет су стрељали невине, опет су покушали да убију Србију.
Ако крену поново на нас, видеће зашто смо Срби. Погрешили јесмо што смо опет наивно веровали. То је доказ да смо људи, да нисмо савршени. Али смо и светосавци и нећемо изгубити душу. Исправићемо своје грешке. Не крсти се Србин случајно са три прста, никад прави светосавац неће издати своју веру, Отаџбину, претке. У њему куца срце витеза, а витез зна да истина нема цену. Витез је увек спреман да погине за своју земљу. Српски витез је рођењем положио заклетву да, и кад најјачи на њега крену, својом чашћу, храброшћу и животом брани своју веру и своју Отаџбину.
То што нам запад објашњава да нећемо успети јер нам они то неће допустити, је само разлог више да их разочарамо – успећемо, наравно. Ако није записано, ако није по њиховом предодређено – ми ћемо записати, ми ћемо предодредити. Онда када пратимо своју душу, када не напуштамо своју веру, не игноришемо дела својих предака – будућност неће бити онаква какву прижељкује запад, неће моћи они да је предодреде. Будућност ће бити онаква какву такви витезови и заслужују, на понос прецима и на част потомцима.
Морамо да се изборимо, да добијемо оно што желимо да би и живели како волимо и желимо. У супротном ћемо морати да живимо како би други волели. Али неће Србин никад дозволити да живи како би то волели Енглези, Немци, Американци или неки други морални лилипутанци. Никада не могу живот православне душе да укалупе у њихове ЕУ и НАТО стандарде. Душа нема стандард, она има осећања. Душа има осећање за истину, правду, част, саосећање, хуманост – све оно што они немају, а што то неким лажним стандардима и вредностима покушавају да прикрију. Не желимо више да бацамо своје крвљу скупо плаћено искуство, немамо права да им зло тек тако опростимо и заборавимо.
„Добрима шкоди ко лошима прашта.“
Сенека

И нама искуство наших старих јасно говори да се неке ствари не могу променити. Да биће без душе не може бити човек, да они без вере брзо губе душу, да таквима не вреди праштати и заборављати. Ако са таквима не будемо поступали опрезно и онако како су заслужили својим делима, штета и зло коју том приликом трпимо није њихово умеће већ одраз наше глупости и пута на коме не можемо ништа добити – али можемо све изгубити. То није пут којим ће кренути светосавац ,то је замка коју морамо препознати и поново се на пут вере, части и истине вратити.
Не треба ми да бирамо између истока и запада, између Енглеске, Америке, Немачке и братске Русије. Чему такав избор? Постоји само један избор: морамо увек бирати себе. Увек морамо бити своји, чувати оно што јесмо, остати светосавци. Ако тако будемо радили и живели, схватићемо да ми нисмо бирали између православља и неких других вера, између истока и запада. Нисмо бирали, већ смо као и увек одлучили да останемо оно што јесмо: Срби светосавци. Нисмо дозволили да туђи дух овлада нама. Онда када нисмо знали шта је исправно, знали смо где да потражимо одговор. Одговор смо увек тражили у нама, у нашој души. Зато нисмо затварали очи и дали другима да нас воде. Не може се туђим очима видети оно што се види својим. Не може се туђим срцем осетити оно што може својим. Неће Србин никада издати Светог Саву, никад неће дозволити да због тренутне слабости изда своје претке и крсну славу.